Испунио завјет Богородици

Дворска црква на Ћипуру коjу jе подигао кнез Никола на остацима манастира Рођења Пресвете Богородице

Како jе и обећао, Иван Црноjевић jе 1484. године на Цетињу подигао манастир и посветио га рођењу Пресвете Богородице.

Исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић сма­тра да jе па­дом Ска­дра у ру­ке Ту­ра­ка 1479. го­ди­не от­по­че­ла алба­ни­за­ци­jа овог про­сто­ра и исла­ми­за­ци­jа та­мо­шњег пра­во­слав­ног и ри­мо­ка­то­лич­ког становни­штва. Они су, ина­че, до та­да чи­ни­ли пре­те­жан дио ста­нов­ни­штва Ска­дра и око­ли­не.

– Иван Цр­но­jе­вић jе пред на­jе­здом Ту­ра­ка – ве­ли Ву­кић – из­бjе­гао и скло­нио се у Ве­не­ци­jи, али су Мле­ци од­би­ли да га воj­но по­мог­ну ка­ко би на­ста­вио от­пор и рат са Тур­ци­ма. Он­да се де­си­ла jед­на нео­бич­на, чу­де­сна ствар у исто­ри­jи, ко­jу jе Иван Цр­но­jе­вић оп­шир­но опи­сао у увод­ном сло­ву осни­вач­ке по­ве­ље Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, од 4. jа­ну­а­ра 1485. го­ди­не.

На­и­ме, ка­ко при­по­ви­jе­да Иван Цр­но­jе­вић, он jе то­ком свог из­гнан­ства у Ве­не­ци­jи, jед­ног да­на по­сjе­тио и ка­то­лич­ко све­то мjе­сто Ло­ре­то код Ан­ко­не. У та­мо­шњоj ка­то­лич­коj ка­те­дра­ли Све­те Бо­го­ро­ди­це чу­вао се и не­ру­ко­тво­ре­ни образ Маj­ке Бож­jе, убрус на ко­jем jе био лик Све­те Бо­го­ро­ди­це пред ко­jим су се де­ша­ва­ла чу­де­са ис­цjе­ље­ња. Ову ре­ли­кви­jу су, ина­че, Мле­ча­ни опљач­ка­ли ка­да су 1204. го­ди­не за­у­зе­ли Ца­ри­град. Па­дом Ца­ри­гра­да у ру­ке kр­ста­ша у Че­твр­том кр­ста­шком ра­ту мно­ге ре­ли­кви­jе су, као и ова, опљач­ка­не и од­не­се­не на За­пад. При­мjе­ра ра­ди, у ка­то­лич­коj ка­те­дра­ли у Три­jе­ру и да­нас се чу­ва­jу мо­шти све­тог апо­сто­ла, jе­ван­ђе­ли­сте Ма­те­jа, ко­jе су до 1204. чу­ва­не у Ца­ри­гра­ду. Исто та­ко у ка­те­дра­ли у ита­ли­jан­ском при­мор­ском гра­ду Амал­фи чу­ва­jу се мо­шти све­тог Ан­дри­jе пр­во­зва­ног, Хри­сто­вог апо­сто­ла, ко­jе су та­ко­ђе до 1204. го­ди­не чу­ва­не у Ца­ри­гра­ду и та­ко да­ље.

Ка­ко при­по­ви­jе­да Иван Цр­но­jе­вић у сво­jоj по­ве­љи, он jе у ка­те­дра­ли у Ло­ре­ту пао пред ли­ком Маj­ке Бож­jе и за­вjе­то­вао jоj се да ће по­ди­ћи ма­на­стир по­све­ћен ње­ном ро­ђе­њу ако му по­мог­не да се вра­ти у сво­jу зе­мљу и осло­бо­ди jе од за­во­jе­ва­ча. Ма­ло по­том, Иван Цр­но­jе­вић jе успио да се jед­ном ду­бро­вач­ком га­ли­jом, по све­му су­де­ћи ми­мо зна­ња Мле­ча­на, пре­ба­ци у Ду­бров­ник, а ода­тле jе оти­шао на те­рен Гор­ње Зе­те, од­но­сно про­стор са­да­шње та­ко­зва­не ста­ре Цр­не Го­ре, гдjе jе уз по­моћ на­ро­да и ло­кал­не вла­сте­ле орга­ни­зо­вао уста­нак про­тив Ту­ра­ка и успио да истjе­ра ма­ло­броj­не тур­ске тру­пе са тог про­сто­ра.

Иван Цр­но­jе­вић jе 1482. го­ди­не до­шао на под­лов­ћен­ски До­лац – та­ко се та­да зва­ло Це­тињ­ско по­ље, и ту по­ди­гао се­би двор, по све­му су­де­ћи на мjе­сту гдjе се са­да на­ла­зи Це­тињ­ски манастир. Дви­jе го­ди­не ка­сни­jе, 1484, он ће на ло­ка­ли­те­ту Ћи­пур, не­да­ле­ко од свог двор­ца, поди­ћи ма­на­стир и по­све­ти­ти га Ро­ђе­њу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Та­ко jе ис­пу­нио своj за­вjет…

Пре­драг Ву­кић ка­же да не­ма до­ку­ме­на­та и да се не зна тач­но ка­ко jе те­кла град­ња ма­на­сти­ра, од­но­сно да се са­мо у ду­бро­вач­ком ар­хи­ву чу­ва jе­дан акт из 1483. го­ди­не у ко­jем сто­jи да су Дубров­ча­ни ис­по­ру­чи­ли Ива­ну Цр­но­jе­ви­ћу око 2.000 ти­га­ла за град­њу ма­на­сти­ра и манастирских ко­на­ка. Уз то су, по све­му су­де­ћи, и у са­моj град­њи ма­на­сти­ра уче­ство­ва­ли познати, вjе­шти ду­бро­вач­ки кле­са­ри.

Од стар­ца Ми­ли­jе до кња­за Да­ни­ла

Од­лу­ка Стан­ка Цр­но­jе­ви­ћа да се по­тур­чи ин­спи­ри­са­ла jе ви­jе­ко­ви­ма мно­ге ства­ра­о­це. Вук Караџић jе од Стар­ца Ми­ли­jе за­пи­сао jед­ну од наj­љеп­ших еп­ских пjе­са­ма „Же­нид­бу Мак­си­ма Цр­но­jе­ви­ћа“, ко­jа у осно­ви има „при­чу“ о сред­њем си­ну Ива­на Цр­но­jе­ви­ћа. Си­ма Ми­лу­ти­но­вић – Са­раj­ли­jа ће од Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског за­пи­са­ти пе­сму „Си­но­ви Иван­бе­го­ви“ ко­jу ће по­том и Ње­гош уни­jе­ти у сво­jу ан­то­ло­ги­jу „Огле­да­ло срп­ско“. Ње­гош се и сам „из­jа­снио“ о Црноjевићевом чи­ну у свом наj­по­зна­ти­jем дjе­лу „Гор­ски ви­jе­нац“ а књаз, од­но­сно краљ Ни­ко­ла ће Цр­но­jе­ви­ћу по­све­ти­ти сво­jе наj­бо­ље дjе­ло – „Бал­кан­ску ца­ри­цу“.

По­том­ци Цр­но­jе­ви­ћа у Ита­ли­jи

По­том­ци Ђу­ра­ђа Цр­но­jе­ви­ћа ко­jи су оста­ли да жи­ве у Ве­не­ци­jи спо­ми­њу се – ка­же Пре­драг Вукић – све не­гдjе до по­ло­ви­не 17. ви­jе­ка, ка­да им се гу­би сва­ки по­мен, та­ко да се не зна да ли су они про­ми­jе­ни­ли пре­зи­ме или се таj огра­нак ове ди­на­стич­ке ло­зе jед­но­став­но би­о­ло­шки угасио.
Сjу­тра: ГУ­ТЕМ­БЕР­ГО­ВО „ЧУ­ДО“ НА ОБО­ДУ

Извор: Дан

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV