fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

ХРВАТСКА НА ТЕКОВИНАМА НДХ (1)

Да ли су тековине НДХ конститутивни део данашње хрватске националне свести ?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/ustase-zastava-kontinuitet.jpg

 УВОД

Последњих месеци су у Републици Хрватскоj ескалирали инциденти у коjима су на мети насилника били мањински народи и њихова права, а пре свега припадници српске мањине. Заjеднички именитељ тих инцидената jе jавна и масовна демонстрациjа усташких поздрава и, уопште, симбола режима Независне државе Хрватске (НДХ). Неки од тих догађаjа су у међународноj jавности али и у Хрватскоj подстакли расправе о њиховим узроцима и последицама. Индикативно jе да jе при том велики броj грађана али и истакнутих личности у Хрватскоj бранио усташку иконографиjу служећи се наjразличитиjим аргументима, од позивања на право “већине” (у случаjу сакаћења употребе jезика народних мањина) до тврдњи да су поздрави и симболи усташког режима само део “старе хрватске традициjе”. Циљ анализе jе да упозори на неке од узрока за настало стање у данашњоj Хрватскоj.

Анализа коjу су на основу протеклих jавних догађаjа, али и уз употребу примарних историjских извора припремили Игор Мекина и Светлана Васовић-Мекина открива да су неосновани покушаjи одбране и правдања напада на мањинска права, а да jе аргументациjа коjу “браниоци” износе у jавности у супротности са историjским чињеницама и важећим нормама међународног права. Поклич “За дом спремни!” ниjе никакав “стари хрватски поздрав”, како тврде заговорники његове употребе, jер то jе био службени поздрав усташког покрета и марионетске, помоћу нацистичке Немачке устоличене Независне државе Хрватске. Изворна усташка литература не оставља простора за дилему да ли jе “За дом спремни!” усташки поздрав или не. Таj поздрав се налазио и на свим службеним документима НДХ.

И покушаjи сужавања па чак и укидања мањинске заштите за Србе у Хрватскоj у супротности су са свим важећим нормама заштите мањина, jер заштита неке мањине никада не може да се постигне само помоћу “равноправности” са већином. Само “позитивна дискриминациjа” мањине, дакле када су мањини загарантована jош и “посебна права” (што подразумева и право на службену употребу мањинског jезика и писма), могу да обезбеде потпуну равноправност мањине са већинским народом. Случаj разбиjања ћириличних табли у Вуковару зато представља конкретан пример бруталног кршења права мањине. Кршење права мањина и успон идеологиjе неонацизма могу, као што показуjу и наjновиjи догађаjи у Украjини, да доведу и до озбиљних међународних последица. Анализа потврђуjе и да jе био далековид закључак другог дома словеначког парламента, коjи jе jош 2009. године упозоравао да jе “НДХ и дан-данас конститутиван део хрватске националне свести”.

Што се тиче узрока за такво стање у Хрватскоj, неки од наjважниjих разлога коjи су довели до кршења права српске мањине у Хрватскоj као и до оживљавања симбола из периода усташког режима jесу следеће – “системске грешке” почињене од стране хрватских институциjа и цивилног друштва:

– блага или никаква реакциjа државних органа на jавно истицање усташких симбола и других усташких обележjа коjи подстичу међунационалну мржњу;

– некритичко неговање “тековина НДХ” уз преузимање и оживљавање усташке идеологиjе и величање усташтва у публицистичким радовима, медиjима, на домаћим интернет страницама, хрватским удружењима, итд.;

– штета коjу су изазвали ставови коjе су претходни председници Хрватске Фрањо Туђман и Стипе Месић ширили у свом политичком и jавном деловању, преузевши их од усташке емиграциjе. Обоjица су тврдила, на пример, да „Независна држава Хрватска ниjе била само пука ‘квислиншка творевина’ и ‘фашистички злочин’, већ израз повиjесних тежњи хрватског народа за своjом самосталном државом” (Туђман) односно да jе Хрватска “двапута победила” (Месић), значи и када jе била призната “од стране сила Осовине”;

– одржавање атмосфере ксенофобиjе и широке спремности академске и научне заjеднице, као и већине медиjа (уз часне али ретке изузетке) да газе права српске мањине;

– у хрватскоj jавности свеколика прихваћеност измишљених, “креативних” тумачења зашто усташки поздрав “’За дом спремни!’ то ниjе”, иако су сва таква “обjашњења” заснована на погрешним аналогиjама и лажираним закључцима;

– брисање границе између “усташтва и фашизма” и “нормалног национализма” приликом употребе поjединих усташких симбола из времена НДХ у савременоj хрватскоj држави;

– пресуде хрватских судова, рецимо суда у Книну, коjи jе недавно одлучио да нема основа да процесуира лице коjе jе на прослави Олуjе 2011. године носило маjицу на коjоj jе писало “За дом спремни!”;

– чињеница да jе одjек усташких поздрава постао “неизбежан декор домаћих стадиона, око коjег се мало тко узбуђуjе” иако jе држава била дужна да одлучно реагуjе;

– све куражниjе медиjско приказивање усташких злочинаца као хуманиста, истинских бораца за слободу, великих родољуба и поштењака;

– финансирање 1.205 организациjа хрватских “бранитеља” од стране државе Хрватске, од коjих на десетине њих на своjим интернет презентациjама или у свом jавном деловању некажњено употребљава усташке симболе и шири идеологиjу НДХ.

Лошоj ситуациjи доприноси и прогон новинара коjи упозораваjу на опасност оживљавања усташке идеогиjе и њених симбола. Тако су новинари коjи су jош почетком 90-тих година прошлог века упозоравали на опасност од jачања екстремизма у Хрватскоj, систематски ућуткивани и чак судски гоњени jош од заметака успостављања независности Републике Хрватске. Системски прогон оних коjи критикуjу усташтво доводи до “учинка хлађења” у Хрватскоj односно уноси у хрватско новинарство поjаву самоцензуре, коjа парализуjе слободну и отворену расправу.

Описане поjаве у хрватском друштву усуђуjе се да отворено критикуjе тек скромна мањина медиjских посленика, па се тако чини да на том осетљивом подручjу већина хрватских медиjа и новинара, уместо да следе универзалне принципе Минхенске декларациjе и других кодекса новинарске професиjе, jош увек поштуjе упутства Поглавника Анте Павелића, коjи jе у Загребу 24. jула 1941. године, приликом сусрета са домаћим новинарима рекао да jе сигуран “у њихову наjодлучниjу, наjспремниjу и наjздушниjу сурадњу на великом дjелу изградње Хрватске Државе”, на шта jе већина присутних тада (а чини се да jе тако и данас) као jедан узвратила да jе “За дом – спремна!”.

ТЕКОВИНЕ НДХ, КОНСТИТУТИВАН ДЕО ХРВАТСКЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ?

У Вуковару су 2. септембра 2013. године представници “Штаба за одбрану хрватског Вуковара” испред зграде Пореске управе чекићем разбили и скинули плочу са ћирилићним написом Пореске управе, а потом су исто учинили и са таблом на коjоj jе био текст на ћирилици а коjа се налазила на згради вуковарске полициjе. Том приликом су била повређена четири припадника (хрватске) интервентне полициjе. Председник Хрватске Иво Јосиповић осудио jе оба инцидента. Према његовим речима, требало jе обjаснити људима “зашто jе добро да се поштуjу двоjезичност и различитост”. Влада Хрватске jе уклањање и разбиjање двоjезичних табли у Вуковару окарактерисала као “шовинистичко насиље”, а Министарство унутрашњих послова Хрватске jе саопштило да jе у Вуковару приведено више лица осумњичених да су током насилничких протеста извршила кривична дела.

Упркос томе, председник Штаба за одбрану хрватског Вуковара Томислав Јосић у следећем кораку наjављуjе да ће се већ наредног дана њихове присталице поново окупити уколико у Вуковару поново освану нове двоjезичне плоче. Хрватски медиjи су листом пренели Јосићеве речи да су двоjезичне плоче “понижење за Вуковар” и да оне у том граду “нису прихватљиве”. Наjавио jе и да ће се двоjезичне табле у Вуковару скидати и убудуће. Позвао jе све хрватске политичаре да “добро размисле” и нарочито да “добро пазе шта раде”.

Убрзо jе нови, сличан догађаj, коjи се збио у хрватскоj престоници, привукао пажњу домаће и међународне jавности; 19. новембра 2013. године, по завршетку фудбалске утакмице између Републике Хрватске и Исланда на квалификациjама за Светско првенство у фудбалу у Бразилу, хрватски репрезентативац Јосип Шимунић у 22.15 сати узима микрофон и три пута, у правцу навиjача, виче: “За дом!” Сваки пут му jе око 30.000 навиjача са трибина одговорило громогласним: “Спремни!” Јосип Шимунић и публика су на таj начин у непосредном преносу ХТВ пред аудиториjумом широм Хрватске несметано узвикивали и понављали усташки поздрав “За дом спремни!”, при чему се коментатор Хрватске радио-телевизиjе ниjе оградио од дешавања на стадиону ни jедном речjу. “За дом спремни!” jе поздрав коjи су усташе односно припадници Хрватске револуционарне организациjе (УХРО) и њихов вођа Анте Павелић користили jош од 1932. године. Поздрав „За дом спремни!” [1] jе био службени поздрав усташког покрета, али и марионетске, помоћу нацистичке Немачке успостављене Независне државе Хрватске (НДХ). Таj поздрав налазио се и на свим службеним документима те творевине.

Реакциjа публике, коjа jе у глас, из грла неколико десетина хиљада (претежно младих) људи скандирала усташке узвике, као и маса коjа jе без зазора од камера и наочиглед припадника хрватске полициjе уништавала табле са писмом jедне мањине, доказуjу да се ради о посебном феномену коjи се данас, упркос порасту деснице у Европи, у таквом облику не може видети у осталим европским државама. Уколико велики броj грађана Хрватске не види ништа спорно у узвикивању усташког поздрава, док у исто време напади на права мањина постаjу свакодневна поjава, онда се намеће питање – како jе то могуће?

Да ли jе последња, 28. нова чланица Европске униjе, преко ноћи постала земља у коjоj се некритички величаjу обележjа и симболи из наjмрачниjег периода људске историjе?

Одговор на та питања, у неким другим околностима, могао би се добити помоћу детаљне “анализе медиjских порука”, у складу са принципима коjе jе определио jош Харолд Лесвел. На таj начин би у потрази за одговорима на речена питања на првом месту било потребно и квантитативно приказати “ко jе рекао шта, коме, на какав начин и са каквим ефектом?”. Такав поступак jе у конкретном случаjу, међутим, због веома великог броjа изjава и других доказа – непотребан. Јер, кад 30.000 људи на стадиону скандира фашистички поздрав, када десетине и стотине хиљада људи у кратком временском интервалу jавно подржи такво понашање (и путем анкета обjављених у информативном програму ХТВ и другим медиjима, снимљеним у различитим градовима), онда више ниjе право питање ко jе, коме, на какав начин и са каквим ефектом одапео такву поруку мржње. Уистину остаjе неодговорено само кључно питање: Зашто?

Циљ ове анализе jе упозорити на неке од узрока за овакво стање у данашњоj Хрватскоj.

АТМОСФЕРА КСЕНОФОБИЈЕ И НЕТРПЕЉИВОСТИ

Инциденти наведени на почетку део су сличних догађаjа чиjа jе суштина нетрпељивост према мањинама, а пре свега српскоj. Сви догађаjи имаjу заjеднички именилац – следбеништво “тековина НДХ” односно преузимање и оживљавање усташке идеологиjе.

Величања усташтва почело jе у Хрватскоj у време осамостаљења некадашње jугословенске републике, а добило нови подстицаj од тренутка када jе широм Хрватске почело прикупљање потписа за “референдум против ћирилице”. Било jе то 17. новембра 2013. године [2]. Врхунац тих дешавања представљао jе тренутак када су представници “Штаба за одбрану хрватског Вуковара” током обележавања Дана сећања на жртве из 1991. године спречили пролазак службене колоне хрватског председника и премиjера, коjи су се такође упутили на мемориjал у Вуковар. Блокирани у колони, хрватски премиjер Зоран Милановић и председник Иво Јосиповић су били приморани да одустану од посете Вуковару. [3] Блокирала их jе маса коjу jе анимирао вуковарски “штаб”, на челу чиjе колоне су се нашли од стране Трибунала у Хагу недавно ослобођени хрватски генерали Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак.

Скидање ћириличних табли настављено jе и после Дана сjећања. [4]

Ретки интелектуалци у Хрватскоj упозорили су да jе описано дешавање било на корак од државног удара. [5] Славко Голдштаjн, аутор књиге 1941. година коjа се враћа, тим поводом jе за риjечки Нови лист прокоментарисао “вуковарску колону” у коjоj су остали блокирани наjвиши представници хрватске државе, разбиjање ћириличних плоча и референдум “о ћирилици” следећим речима: “У вриjеме преговора с ЕУ, таквих jе десничарских изгреда било много мање, па се доjам о Хрватскоj битно поправио. Али унатраг неколико мjесеци, догодило се толико тога антиеуропског да то не може остати незапажено… Модерна демократска држава мора штитити поjединца од државе саме. Ми сада имамо обрнуту тенденциjу – уносимо у устав нешто што jе изравно против поjединца. Потом долази инцидент с плочама, па инцидент Джоа Шимунића с усташким поздравом, за коjи сви знаjу што то значи. По циjелоj jе Еуропи много десничарења, и ми по томе нисмо изузетак: Марин Ле Пен, Јобик, Герт Вилдерс у Низоземскоj, у Литви, у Грчкоj, сада и у Словачкоj… Али Хрватска jе изузетак по нечему другоме: откад постоjе ЕЗ и ЕУ, ни у jедноj чланици ниjе се догодило нешто што би могла бити назнака државнога удара… Тек смо постали чланица ЕУ, и одмах смо били први у Еуропи по томе што бих назвао малим кораком према државном удару. Неколико сати траjао jе у Хрватскоj државни удар против демократски изабране власти! Тога у ЕУ ниjе било, у Францускоj, Литви, Маџарскоj, и другим државама у коjима jе десница можда и jача од наше. А у нас? Нећу рећи да jе то био директни покушаj, али jест директна назнака спремности на државни удар. Неколико сати jе траjало обесправљење демократски изабране власти, коjоj се ниjе дозволило да врши своjу дужност и нормално ступа по хрватскоме тлу. То jе страшан знак. Ако се то буде понављало, ми ћемо бити искључени из Еуропе. Еуропа ће наћи начина да се таквог канцера риjеши, тога морамо бити свjесни.”

У хрватском Сабору jе питање двоjезичних табли (са латиничним и ћириличним текстом) било узрок сукоба између посланика ХДЗ Јосипа Ђакића и независног посланика из Истре Дамира Каjина. Каjин jе демонстрирао спремност дела хрватске политике да се заузме за одбрану људских и мањинских права. “Не поиграваjте се положаjем сународњака из реда мањина, jер jе Хрватска њихова земља, као што jе и ваша”, поручио jе десном делу Сабора (парламента) Дамир Каjин. Он jе изразио наду да хрватска влада неће допустити референдум о ћирилици, односно “да ће Уставни суд реагирати” у циљу заштите права мањине, конкретно – српске мањине.

Одговорио му jе ХДЗ-ов посланик Јосип Ђакић, проблематизуjући забрану наступа Марка Перковића Томпсона у Истри. Каjин му jе узвратио упозорењем: “Ови фашистоидни повици коjе неки пjевачи користе ‘за дом’, па им публика одговара ‘спремни’, у Истри неће проћи. Један овакав референдум, коjи има за циљ диjелити грађане Хрватске по националности, jе нешто што jе монструозно и што Уставни суд мора преиспитати. Ако се то не догоди, онда лаку ноћ Хрватска. Онда се нећемо зачудити ако Вуковар напусти jош људи, коjи не да су другачиjе националности, него коjи и другачиjе мисле.” [6]

О атмосфери ксенофобиjе и опште спремности да се погазе права српске мањине наjбоље сведочи и чињеница да jе чак и председник Српског националног већа неприхватљивост разбиjања ћириличних табли у Хрватскоj аргументовао тврдњом да jе ћирилично писмо “jедно од историjских писама хрватског народа”. На страну напори неких “академских” кругова у Хрватскоj да домаћу глагољицу преточе у претечу ћирилице, право jе питање шта jе Милорад Пуповац, председник Српског националног већа, желео да постигне таквим маневром? Апелуjући на већинско становништво тврдњом да jе “ћирилица jедно од историjских писама хрватског народа”, Пуповац jе онима коjи су у Хрватскоj ненаклоњени ћирилици, поручио да jе разбиjање ћириличних табли заправо разбиjање “нашег”. [7]

Другим речима – разбиjање “хрватске” националне баштине. Поменута изjава потврђуjе да у садашњоj Хрватскоj на “мањинску” заштиту може да рачуна само оно што се може маскирати или представити као изворно “хрватско” као хрватско културно и национално благо.

Ни раниjе Пуповчеве инициjативе нису у Хрватскоj налетеле на добар одзив, као ни новина о “хрватскоj” ћирилици. Подсетимо да jе Пуповчеву инициjативу увођења ћирилице као изборног предмета у хрватске школе, љуто напао и књижевник Хрвоjе Хитрец (према Википедиjи “посебице познат по броjним књигама за дjецу и младеж”, између осталог, аутор сериjала о Петрици Керемпуху) текстом обjављеним 4. фебруара 2008. године на порталу Хрватског културног виjећа под насловом Зимско пупање ћирилице [8]: “Без обзира што се ради о пробном балону, са циљем иритирања хрватске jавности, ниjе наодмет поновити: ћирилица коjу нуди Пуповац туђа jе хрватском jезику и хрватскоj култури и њезино увођење у хрватске школе потпуно jе депласирано. Наиме, ради се о ћирилици источнога типа, коjа jе била симбол великосрпскога империjализма, како у првоj, тако и у другоj Југославиjи.”

Већ то jедначење jедног писма са неуспелим политичким програмима сведочи о нараслоj нетрпељивости коjу добар део хрватске jавности испољава у односу према етничким и верским мањинама, а пре свега према српскоj мањини у Хрватскоj. И не само то – тиме се смисао мањинске заштите обесмишљава до апсурда, jер заштита неке мањине никада не може да се постигне само помоћу “равноправности” са већином, а jош мање путем “национализовања” дотичне мањине и њених обележjа. Управо обрнуто – само “позитивна дискриминациjа” мањине, коjоj су загарантована jош и “посебна права” (што подразумева и право на службену употребу мањинског jезика и писма), могу да обезбеде потпуну равноправност мањине са већинским народом.

Међународни суд правде (International Court of Justice – ICJ) jе у том смислу већ дао своjу последњу реч када jе априла 1935. године одлучивао у примеру мањинских школа у Албаниjи. ИЦЈ jе пресудио да формална равноправност мањина (дакле равноправност на папиру, при чему су у пракси поништена њихова посебна права) заправо прикрива њену неравноправност. Тридесет година касниjе jе jедан од судиjа поновио сличну аргументациjу пишући своjе одвоjено мишљење у случаjу Јужне Африке, те jе оценио да “принцип jеднакости пред правом тражи да се са оним што jе jеднако, поступа jеднако, а са оним што jе различито – различито” [9].

У случаjу разбиjања ћириличних табли у Вуковару, то jе био конкретан пример бруталног кршења права мањине. Уређењем према коме би мањина добила право на службену употребу сопственог писма на таблама само тамо где представља “већину” (што jе захтев инициjатора “референдума о ћирилици” – да се она сме користити само у срединама где српска мањина чини преко половине локалног живља), била би озакоњена управо таква неравноправност. Упркос томе су организатори скупљања потписа за референдум коjи су назвали Вуковар – Не ћирилици парадирали у поворци Загребом, певаjући песме “Зови, само зови” и “Од стољећа седмог” од Трга Бана Јелачића па до Сабора, где су предали 632.165 потписа [10].

То значи да jе своj потпис, а посредно и глас за наjгрубље гажење елементарних мањинских и грађанских права дао сваки шести Хрват, од 3.738.708 регистрованих бирача са сталним пребивалиштем у Хрватскоj. [11]

Хрватски званичници су у описаним примерима “званично” осудили инциденте, али нису урадили ништа значаjно у циљу њиховог спречавања, а свему jе оркестрирао млак одзив хрватских медиjа коjи су већином исказали разумевање за бунт противника ћирилице. Хрватски председник Иво Јосиповић jе, осуђуjући инциденте у Вуковару, рекао да “jе требало обjаснити људима зашто jе добро да се поштуjу двоjезичност и различитост”, али и да “треба имати разумевања за бол људи коjима jе родбина страдала у Вуковару”. Јосиповић jе одговорност за настало стање пребацио на душу и поjединих партиjа, уверен да jе одговорност свих странака “да обjасне зашто jе за Хрватску добро да се поштуjе двоjезичност и друго писмо”. Тако поштовање међународних уговора и сопственог уставног закона ниjе било представљено у хрватскоj jавности као jасна међународна обавеза државе Хрватске, обавеза о коjоj у складу са принципом “pacta sunt servanda” (ултимативно поштовања уговора) нема расправе, већ jе све то домаћим бирачима сервирано као нешто што jе подређено утилитаристичком, али и растегљивом принципу “доброг”, односно “корисног” или “некорисног” за државу. И све то упркос чињеници да хрватски Уставни закон о заштити права националних заjедница и мањина налаже да свака национална мањина, коjа чини више од трећине становништва неке локалне самоуправе има право да на њеном jезику и писму буду постављени jавни натписи и ознаке.

Према последњем попису становништва, у Хрватскоj има око 20 општина и градова у коjима припадници српске мањине чине више од трећине становништва. Уколико се релативизуjе извршавање закона коjи том становништву гарантуjе њихова посебна права, па се то прикаже као нешто што више и ниjе обавеза државе, онда се ствара утисак да jе извршавање тзв. мањинског закона (коjи jе резултат преговора са међународном заjедницом и правним претходницима Србиjе) подређено простоj процени шта jе “добро” или “лоше”. Што намеће питање кредибилитета државе коjа на такав начин третира своjе мањине и у пракси изврдава сопствене законе, усвоjене баш у циљу заштите мањине.

Свака држава коjа jе потписала међународне уговоре и последично усвоjила законе а коjа ниjе способна да изврши своjе обавезе – нужно се соучава са падом свог кредибилитета у очима шире заjеднице. Губитак међународног поверења утиче и на све следеће договоре и обавезе те исте државе. Хрватска се после уласка у ЕУ у више наврата нашла у таквом положаjу, а на основу благих речи хрватског председника и спорих реакциjа државних органа по питању некажњеног величања фашизма и све жешћих напада на мањине – све jе вероватниjе да ће се такав тренд наставити.

ГЛАСНА ВЕЋИНА БРАНИ ФУДБАЛЕРА

Све то jе на длану и захваљуjући реакциjама коjе су у Хрватскоj уследиле после Шимунићеве “фудбалско-усташке” егзибициjе. Хрватскоj ниjе тешко пало згражавање jавности у државама у окружењу, али зато jесте одлука светске фудбалске организациjе ФИФА-е. ФИФА jе због скандирања усташког поздрава казнила Јосипа Шимунића глобом од 30.000 шваjцарских франака и паузирањем десет утакмица. Шимунићу jе забрањено не само да игра фудбал него и да навиjа jер не сме да уђе на стадионе.

“Играч и публика су користили поклич коjи jе током Другог свjетског рата користио фашистички усташки покрет. Стога jе Дисциплинска комисиjа закључила како jе њихово понашање било дискриминишуће. Узевши у обзир све околности овог случаjа, посебно озбиљност инцидента, комисиjа jе одлучила да казни играча са 10 утакмица неиграња”, одлучила jе ФИФА [12].

Јосип Шимунић jе нетом после догађаjа изjавио како jе усклик “За дом спремни!” нешто што jе “одувиjек желио учинити”. Касниjе jе томе додао своjе уверење да “ниjе учинио ништа лоше” jер се ради о “староме хрватскоме поздраву”. Оно што не само чуди него и брине, jесте да чак ни Министарство унутарњих послова Хрватске у таквом Шимунићевом поступку ниjе видело ништа спорно, па jе издало саопштење да у комуникациjи Јосипа Шимунића са публиком на трибинама “ниjе нашло елемената прекршаjа”. И то упркос чињеници да jе поздрављање покличем “За дом спремни!” у Републици Хрватскоj санкционисано као деликт и кажњава се по чак три закона: по Закону о jавном реду и миру, Закону о jавном окупљању или/и Закону о сприjечавању нереда на шпортским натjецањима. До сада jе због таквог изгреда у Хрватскоj кажњено свега 13 особа.

Нешто другачиjа jе била реакциjа опћинског тужилаштва у Загребу, коjе jе изjавило да поступање Јосипа Шимунића представља “манифестациjу расистичке идеологиjе, презир према другим људима због њихове вjерске и етничке припадности те тривиjализирање жртава злочина против човjечности”. Јосипу Шимунићу jе издат прекршаjни налог, те jе кажњен наjвише допуштеним износом од 3.270 евра (25.000 куна). Наjавио jе жалбу. Џоови (Шимунићев надимак) фанови су на друштвеним мрежама покренули низ саjтова подршке, па jе 10 дана од инцидента на загребачком Максимиру чин Јосипа Шимунића подржало више од 150.000 корисника „Facebook-а”, док jе петициjу у одбрану фудбалера до краjа jануара 2014. године потписало 170.000 људи. [13]

Кад се све сагледа, реакциjа медиjа и хрватске jавности jе била скоро jедногласна. За ретке медиjе и малоброjне новинаре jе усташки поздрав “За дом спремни!” био раван скандалу [14], док jе већина у Хрватскоj изразила не само изненађење него и неслагање са одлуком ФИФА и солидарисала се са кажњеним фудбалером. Када jе загребачкиВечерњи лист своjим читаоцима поставио питање “Што мислите о Шимунићевоj казни?”, 7,37 одсто или 1.081 читалаца се сложило са тврдњом да jе “Фифа била ригорозна, а казна претjерана”; 7,02 одсто или 1.030 читалаца сматра да jе “Шимунић заслужио казну, али не тако велику”, док се 35,20 одсто или 5.164 испитаника идентификовало са оценом да jе “казна преблага, требало га jе доживотно суспендирати”. Индикативно jе да наjвећи броj анкетираних (50,41 одсто, односно 7.395 читалаца) сматра да jе одлука ФИФА “велика срамота, поздрав ‘За дом’ ниjе усташки” [15].

ШИМУНИЋЕВА НЕУВЕРЉИВА ОДБРАНА

Убрзо су хрватски медиjи, као jедан, почели да лансираjу прилоге у коjима су припремили терен за медиjску “одбрану” Јосипа Шимунића. Из тих прилога се могло сазнати, на пример, да jе “За дом” заправо “стари хрватски израз коjи се користи у говору, књижевности, пjесништву, глазби, филму и шпорту”, те да jе из њега “настало неколико поздрава, боjних поклика и крилатица, нпр. домољубни поздрав ‘За дом!’ коjега jе наводно користио бан Јосип Јелачић, а воjска би му одговорила са ‘Спремни умриjети!’“.

На порталу Дневно.хр обjављен jе чланак под насловом Двострука мjерила Фифе: НДХ им ниjе сметала кад jе играла за њих. Аутор А. Р. ради правдања Шимунићевог поступка наводи “да спорни узвик заправо долази из времена када ниjе постоjала НДХ, а богме ни ФИФА”. Као доказ “двоструких аршина”, аутор подсећа “да jе та иста НДХ у вриjеме постоjања, дакле од 1941. до 1945. године, била пуноправна чланица кровне ногометне организациjе те у том раздобљу одиграла 15 службених утакмица”, стога jе “занимљиво да им НДХ ниjе сметала давне 1945”, а сада “без проблема истражуjу ногометаша коjи jе искрено признао да му ниjе био циљ промицати мржњу већ истакнути љубав и понос коjи осjећа за своjу домовину”.

У чланку Ногомет се играо и у НДХ – треба га забранити коментатор Твртко Долић пише: “По чему jе то НДХ била гора држава од данашње РХ? Расни закони у НДХ наметнути су од стране тадашње наjснажниjе свjетске силе, коjа се директно умиjешала у распад прве Југославиjе, коjа jе била у пакту с првом Југославиjом. Обрамбени ногометаш Џо Шимунић, пресудан за наш пласман на Мундиал 2014. у Бразилу, коjи нам доноси двиjе милиjарде куна, припадник jе jедног народа коjи не ратуjе изван граница хрватских земаља, народа коjи милениjима брани своj дом. Природно свему томе, Шимунић jе са старим хрватским поздравом ‘За дом!’ изрекао коме jе намиjенио своj скупоцjени поклон. Публика jе одговорила ‘Спремни!’. У чему jе проблем? Па примитивни самозвани друштвени арбитри налазе да jе таj поздрав кориштен и у НДХ! Као и ‘Добро дан’, као и ‘Хваљен Исус и Мариjа’, као и броjни други ‘усташки’ поздрави”. [16]

Оваква аргументациjа (пуна грубих материjалних грешака), коjа у данашње време као норму понашања препоручуjе неко наводно “уобичаjено понашање” из времена НДХ – представља наjчешћи вид одбране усташтва у Хрватскоj. Шимунићев гест се тако брани и аболира накнадним “креативним” тумачењима усташког поздрава иако су сва таква тумачења заснована на погрешним аналогиjама и неоснованим закључцима. Оно што jе било “нормално” у време НДХ не може бити основа за “нормално” понашање данас, као што ни геноцид, етничко чишћење и друга масовна кршења људских права почињена у време НДХ никада, па ни данас, не могу бити прихватљива норма понашања.

Брисању граница између усташтва и фашизма и “нормалног национализма” коjи дан-данас буjа у Хрватскоj, допринела и употреба поjединих симбола из времена НДХ у савременоj хрватскоj држави. Ту поjаву jе детектовао и међународни посредник Деjвид Овен, коjи jе упозорио да jе “за Србе у Хрватскоj било веома провокативно” што jе Туђманова “влада за заставу независне Хрватске усвоjила исти симбол коjи jе користио Павелић, црвено-белу шаховницу” [17]. А пошто су шаховница, монета (куна), као и многа друга обележjа усташтва имплантирана у нову хрватску државу без већих ломова и, што jе наjважниjе – уз изостанак осуде не само унутар него и ван Хрватске, jавност у актуелноj Хрватскоj стога jош теже разуме зашто би сада били спорни неки “стари усташки” односно “старохрватски” поздрави. У том духу се jедан од читалаца Вечерњег листа нашао у недоумици: “Ја ништа не кужим. Новац за вриjеме НДХ jе била куна. Како то ниjе усташка валута, а поздрав jесте?”

Одговор ниjе тежак – усташки поздрав, за разлику од валуте, има посебно значење и уско jе повезан са усташким покретом и идеологиjом. Истина, тешко jе одвоjити од исте идеологиjе и куну и шаховницу. До какве збрке долази у поjмовима и вредносним судовима у Хрватскоj због олаког преузимања иконографиjе и речника марионетске Независне државе Хрватске, коjа jе одговорна за наjтеже повреде људских права у своjе време, сведочи податак да се Хрватска у свом уставу позива на тековине антифашизма, док jе у свакодневици преузела речник и иконографиjу некадашње НДХ.

Илустрациjе ради, треба подсетити и да jе подршку Шимунићу дала и ванпарламентарна партиjа Акциjа за Бољу Хрватску. Странка jе кивна због напада на Шимунића и “500 година стари поздрав” коjи су фудбалер и публика практиковали на стадиону, после утакмице са репрезентациjом Исланда.

“Стари су то хрватски поздрави коjи се у разним пригодама користе jош од 16. стољећа, од времена Николе Шубића Зринског. Након Домовинског рата поздрав ‘За дом спремни!’ jе стекао велику популарност међу хрватским ногометним навиjачима, те га се често може чути на ногометним утакмицама. Истина jе да се иначица ‘За поглавника и дом спремни!’ користила кратко вриjеме приjе седамдесетак година међу припадницима усташког покрета, али и данас мрзитељи Хрватске и Хрвата усклик ‘За дом спремни!’ поистовjећуjу с њим, занемаруjући друге повиjесне чињенице коjе говоре у прилог да се ради о више вjековном хрватском поздраву… С тога даjемо потпуну потпору хрватском репрезентативцу Јосипу Шимунићу у обрани од не аргументираних напада оних коjи у било коjем хрватском симболу виде повампирено усташтво,” пише у jавном обраћању Акциjе за Бољу Хрватску, коjа уjедно изражава и жаљење jер су “готово сви еуропски медиjи прениjели виjест о обраћању Јосипа Шимунића хрватским навиjачима, осудили га и практички засjенили ону да jе Хрватска отишла на Свjетско првенство.” [18]

Импресивну одбрану Шимунића понудио jе некадашњи комуниста и потоњи социjалдемократа Здравко Томац (потпредседник Сабора у периоду 2000-2003) у Хрватском фокусу. Томац се (уз слику председника Хрватске у униформи гардисте ЈНА преко коjе пише “Јосиповић, Титов гардист на Пантовчаку”) обрушио на “фашизациjу” коjа због критике усташке иконографиjе наводно прети Хрватскоj од стране државног врха. Као шлагворт за своj гнев против стигматизациjе Хрватске на рачун усташтва, Томац се присетио изjаве председника Хрватске Иве Јосиповића приликом посете Израелу 2012. године, када jе Јосиповић у Кнесету, обраћаjући се израелским посланицима, казао да jе “у срцу наше нациjе змиjа истребљења других народа ослабљена, али jе jош увиjек ту”. [19]

“Је ли у срцима тисућа младих Хрвата зато што на шпортским стадионима скандираjу ‘За дом спремни’ живи усташка змиjа? Или у њиховим срцима живи љубав за дом и домовину те за њих скандирање за ‘дом спремни’ ниjе никако слављење усташлука него изражавање љубави и оданости своjем дому и домовини. Јесу ли у праву они коjи тврде да jе за ‘дом спремни’ стари хрватски поздрав jош од времена Зринских и Франкопана и да га се неоправдано поистовjећуjе са усташким поздравом ‘За поглавника и дом спремни’?” запитао се Томац. За њега jе Шимунићев “иступ” био само “повод да се сукобе двиjе Хрватске, jедна коjа циjело вриjеме кривотворинама покушава доказати да jе Фрањо Туђман био на челу усташке Хрватске, да jе ова Хрватска наставак Павелићеве Хрватске те да jе у Хрватскоj потребно провести деусташизациjу и обрачунати се с усташким змиjама коjе живе у срцима знатног диjела хрватског народа; то jе она Хрватска коjа jе циjело време тврдила да jе Олуjа била злочиначки потхват и да jе Хрватска утемељена на злочину”. Осуђуjући такву, за Томца неподобну Хрватску, он истиче врлине оне друге Хрватске, у коjоj истиче “домољубну већину коjа jе увиjек бранила истину о Домовинском рату, коjа се супротстављала детуђманизациjи Хрватске” и коjа jе увек тврдила да jе “измишљање усташтва и производња усташтва протухрватска политика коjа помаже великосрпскоj империjалноj политици” [20].

Ни председник хрватског фудбалског савеза Давор Шукер ниjе оћутао Шимунићев преступ. Одлучио jе да Шимунићев потез критикуjе на начин да то необавештенима звучи као подршка, чак похвала Шимунићеве храбрости. Шукер jе Шимунићев поступак на максимирском стадиону означио као “потпуно непримеран”, а онда jе у истом даху додао да jе “људски грешити” и да “забрињава буjица коjа се сручила на Шимунића, коjи jе частан човек”. Шукер jе окупљеним новинарима обjаснио да jе Шимунић тим поводом већ био “у Савезу, све прати веома емотивно, и сам каже да jе шокиран jер су његов гест повезали са усташтвом и мрачним делом хрватске историjе.” [21]

У краћем разговору за Вечерњи лист се на исту тему огласио и наjпознатиjи и у Хрватскоj наjомиљениjи фудбалски тренер Мирослав Ћиро Блажевић. “Огорчен сам jер jе Фифа тако ригорозно реагирала. То уопће ниjе усташки поздрав. Усташки поздрав jе ‘за дом и поглавника’. Јадном Шимунићу то су на леђа натоварили домаћи шпиjуни коjи компромитираjу повиjест. Он jе то изговорио у jедном заносу након велике побjеде, а то jе направио заjедно с публиком. Па казните онда и све навиjаче ако можете!” прозвао jе ФИФА резигнирани Блажевић. [22]

Такви ставови (коjи су у хрватскоj jавности прошли без критичког осврта) брину и зато jер се не ради о усамљеном догађаjу. Само месец дана раниjе jе против фудбалског клуба Хаjдук у оквиру Прве хрватске ногометне лиге (ХНЛ) покренут дисциплински поступак због узвикивања поклича “За дом спремни!” и “Аjмо, усташе!” на утакмици 17. првенственог кола Хаjдук – Осиjек, на сплитском стадиону Пољуд. Скандирање jе иницирала навиjачка група Торцида, али нико од навиjача ниjе одговарао због усташких поклича. Полициjска управа сплитско-далматинска jе издала саопштење коjим jе обавестила jавност да не истражуjе jесу ли коришћени непримерени националистички или фашистички слогани, већ jе ли било нереда на трибинама: “Можемо вас обавиjестити како jе у тиjеку провођење криминалистичког истраживања у односу на наведени догађаj, ради утврђивања прекршаjа из Закона о спрjечавању нереда на шпортским натjецањима.”

Иако jе извикивање усташког поклича кажњиво по неколико прекршаjних закона, а у ређим случаjевима и по Казненом закону Републике Хрватске, изгред навиjача Хаjдука jе убрзо пао у заборав.

У то доба jе, међутим, због истог деликта суспендован Далибор Равић, представник за односе са jавношћу Завода за здравствено осигурање Херцеговачко-неретванског кантона са седиштем у Мостару. Он jе преко друштвене мреже ширио исти усташки поздрав и подржао “гласноговорницу” Министарства туризма и околине Федерациjе БиХ Миjу Мартину Барбарић, коjа се такође ниjе устезала да у свом статусу на Facebook-у напише “поздрав” – За дом спремни. [23] Извештачи Ал-џазире су после “случаjа Шимунић” нотирали да jе “Хрватска подељена” у оцени тог инцидента и упозорили да jе у Немачкоj поступање са лицима коjи изражаваjу сличне ставове много оштриjе, jер се неонацистичке провокациjе (нпр. поздрављање са “Heil Hitler!”) кажњаваjу затвором у траjању до годину дана. [24]

Шимунићева провокациjа jе допрла и до САД, коjе су осудиле извикивање усташког поздрава. Џонатан Мур (Jonathan Moore), директор Уреда америчког Државног секретариjата за регион jугоисточне Европе, одговараjући на питања на скупу у вашингтонскоj задужбини Карнеги за међународни мир, посвећеном ситуациjи на европском jугоистоку, осудио jе недавне инциденте у коjима су учествовали хрватски ногометни репрезентативац Јосип Шимунић и навиjачи: “Шокирани смо и разочарани провокативном реториком. Сви знамо да навиjачи, можда jе боље рећи – хулигани са Балкана знаjу рећи грозне ствари… Посебно jе запањуjуће то што након утакмице у Загребу провокативно ниjе говорио неки хулиган, него ногометаш на терену, коjи изгледа не зна повиjест властите земље када jе могао све то изjавити” [25].

Негативне реакциjе поводом инцидената на максимирском стадиону искусио jе и Славко Голдштаjн током боравка у САД приликом промоциjе превода своjе књиге 1941. Година коjа се враћа”. [26]

У тексту под насловом Шимунић jе платио цех за све наше неподопштине аутор Марин Шарец наводи речи председника УЕФА Мишела Платиниjа (Michel Platini), изречене годину дана уочи инцидента коjег jе изазвао Шимунић: „Недавно сам разговарао с хрватским челницима о проблемима хулиганства и насиља у ногомету. Разумиjемо да jе ваша недавна повиjест састављена од ратова, нереда и предрасуда, да су остале трауме… Но, будући да jе оружjе одавно утихнуло, хрватски ногомет мора опет бити извор поноса. УЕФА jе пружила и пружит ће помоћ, али разочарани смо резултатима коjе сте постигли, баш попут jедног вашег сусjеда…” Шарец упозорава да Платиниjеви саговорници у Загребу очито нису схватили његову поруку, изговорену у поводу прославе 100. рођендана Хрватског ногометног савеза (ХНС). “Када бисмо уистину разумjели оно што нам свакодневно савjетуjу и предлажу сви ти добронамjерници и недобронамjерници у земљи и иноземству, тада бисмо схватили да Фифа с 10 утакмица забране играња и доласка на стадион ниjе, заправо, казнила Шимунића. Казна jе то за све оне наше несташлуке, усташлуке и остале неподопштине у коjима код куће уживамо, а коjе су свиjету коjи нас окружуjе и заjедници коjоj бисмо жељели припадати – сасвим неприхватљиве,” упозорава Марин Шарец у тексту обjављеном на политичком порталу Обjектив. [27]

Портал даље критикуjе Шукера и ХНС као “суодговорног jер ниjе хтио прљати руке” кажњавањем Шимунића, стога се сад неосновано чуде због драстичне казне за коjу су сами криви због сопственог нечињења.

“Будући да у Хрватскоj великоj већини грађана очито ниjе баш наjjасниjе што jе допуштено, а што не када изађу из своjа четири зида, требао би то под хитно (ма, требало jе то учинити већ одавно!) законски прописати. Треба, коначно, без увиjања рећи, написати и прописати да било какав облик величања фашизма ниjе дозвољен и да jе усташки поздрав ‘За дом – спремни!’ баш то и такво величање квислиншког фашистичког режима, а не нешто чиме бисмо се требали дичити и то истицати.” Шарец закључуjе да “треба написати и прописати и коjи то поступци, симболи и поруке ‘вриjеђаjу достоjанство група људи везано уз њихову расу, религиjу, пориjекло’, како то стоjи у образложењу Фифине казне Шимунићу; требало би све то учити и у школама; да jе то, а не баш управо супротно, рађено у посљедњих 20 година, не би на Шимунићев поздрав ‘За дом!’ спремно одговорило 20-ак тисућа гледатеља на максимирском стадиону 2013. године”.

(Наставиће се)

СВЕТЛАНА ВАСОВИЋ МЕКИНA / ИГОР МЕКИНА

Извор: НОВИ СТАНДРАД / УНС

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: