Фашизам више није „ante portas“, него нам је у кући

Недавно jе на страницама овог саjта (26.12.2013) обjављена вест да се председник државе Томислав Николић састао са делегациjом Друштва за подизање мемориjалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку. Председник Николић jе дао безрезервну подршку како за изградњу Мемориjалног центра, тако и за борбу против ревизиjе историjе и догађаjа везаних за почетак Првог светског рата. Свака част.

Дан раниjе jе премиjер Ивица Дачић убеђивао директора центра „Симон Визентал“ Ефраима Зурофа да у Србиjи нема нацистичких злочинаца. Када jе у наставку вести следило како jе Зуроф наjавио да ће у марту наредне године у Србиjи почети кампања центра „Симон Визентал“ под називом „Последња шанса“, од коjе се очекуjе да помогне откривање већине преживелих нацистичких злочинаца, мени се следила крв у жилама. Зашто баш у Србиjи, коjа jе жртва ратних злочина, започињати акциjу тражења злочинаца и то баш у години пред обележавање седамдесете годишњице победе над фашизмом у Другом светском рату? Кога то ратног злочинца треба да нађу у Србиjи, можемо само да нагађамо и да се чудом чудимо откуда сад ова прича?

Тешко се разабрати у порукама ових различитих сусрета наших политичких вођа, као што се тешко разабрати и у опште прокламованим ставовима наше државне политике (по овом питању) и праксе. Прича коjа следи jе наjбоља илустрациjа за претходну констатациjу.

Када jе пре скоро две године украден горионик Вечитог пламена у Шумарицама, jа сам сасвим случаjно сазнала да ученици коjима предаjем руски jезик не знаjу (преко 90%) шта су то Шумарице. Била сам у шоку, jер су и сjаjни ђаци и сjаjни људи.

Ове године сам баш 21. октобра направила анкету код других генерациjа, али у писаном облику. Тражено jе да одговоре на питање: “Шта за вас значи поjам Шумарице?“ од 100 анкетираних ученика само jе 13 (%) знало одговор. 80% jе одговорило са “не знам“, а остали одговори су типа “шумарице су девоjке коjе иду у шуму по печурке“, “мале шумице“, “терен са више малих шумица“ и “стрељање људи у другом српском устаннку!?!“…

Шта рећи? Поново подвлачим да се ради о доброj деци о омладини коjа ће, ко за двоjку, ко за петицу научити оно што треба? Где jе онда грешка? Наравно у систему образовања. Комплетан таj систем у Србиjи не ваља ништа.

Некада jе то било друкчиjе и простиjе, али ефикасниjе. Сетимо се само како се у староj народноj мозгалици о чобану, вуку, кози и купусу, треба досетити како ће чобан превести на другу обалу реке вука, козу и купус – jедно по jедно, а да све остане на броjу, то jест да коза не поjеде купус, а вук козу. Чобан jе решио таj задатак и оставио у наследство млађима да мисле и на таj начин уче. Међутим да jе коjим случаjем таj чобан ишао у реформисану школу Министарства просвете Републике Србиjе и његових истакнутих перjаника Гаша Кнежевића и Жарка Обрадовића, ни коза, ни купус не би тако глатко прошли, а велики знак питања jе шта би било и са чобаном. Таj исти знак питања, ако не и већи jе већ дужи низ децениjа надвиjен над судбином наше деце, коjа су школуjу. Што се судбине народног чобана тиче, знака питања нема, сведоци смо да jе већ одавно смењен са дужности подучавања младежи, jер jе конзервативан, ниjе склон реформама коjе траjу “од среде до петка“.

Али – противи се здрав разум и вели – али чобан jе знао да мисли! “Шта има да мисли, нико од њега не тражи да мисли… има да слуша, и да каже то jест понови оно што му jе речено да треба да зна.“ – одговара данашњи систем образовања у Србиjи, са Министарством образовања науке и подуке и са све наjновиjим министром, коjи се задао себи високи циљ да “усаврши“ броj комбинациjа за малу матуру и тако дотуче децу jош у основноj школи!

Српско школство jе претурило многе реформе, али реформа коjу jе запад почео да инсталирали преко такозване Болоње jе засигурно наjпогубниjа за децу, тj. за српски национ. То jе такав експерименти in vivo над децом – да нам не треба никакав неприjатељ. Одговарам и одговорно тврдим да jе то зато што jе тренутно у нашим школама у току плишани ментално-морални аутогеноцид над српском нациjом. Ђаци у Србиjи мораjу да уче све и свашта, а као краjњи циљ њиховог рада jе постављено њено величанство оцена. Оцена, а не знање jе услов за упис на даље школовање. Предавачу jе оцена оправдање да jе радио и добро научио ученике. Предавачи раде, ђаци одговараjу, добиjу оцену и све се заборавља. Као када у компjутеру баците неки садржаj у корпу за отпатке.

Ђак има право да заборави и нормално jе да заборавља, али систем образовања мора бити такав да се у програмима (нарочито српског jезика, то jест књижевности и националне историjе) издвоjе садржаjи од националне важности и поново прораде кроз секциjе, приредбе и екскурзиjе. То jе онаj део садржаjа коjи у обради захтева не само интелектуално – мемориjску активност него и обавезно наглашени емотивни приступ. Читаjући анкету и невероватне одговоре те, гарантуjем добре и паметне деце, дошла сам до закључка да jе лекциjа о Шумарицама у основноj школи обрађена на часу историjе са хладном дистанцом и да су jе ђаци прихватили као jош jедан део градива, коjе треба набубати, или спремити пушкицу за контролни, а поjмови као што су називи битака у српским устанцима са почетка 19. века, затим у борби са Турцима у другоj половини 19. века, битке и догађаjи из Првог светског рата, а да не говоримо о српским страдањима током Другого светског рата, би у свести наше деце морали бити светионици, морално – духовно – емотивни путокази, коjи ће их усмеравати у тражењу свог националног идентитета.

Како да ови поjмови буду светионици када нашу децу школа више тако не васпитава, а родитељи “немаjу времена“, када jе наступио мрак и тамна jе и срамна ноћ у школству Србиjе? Како се све ово десило и када се десило, нисмо ни приметили. Десило се наjпре у промени програма оних предмета коjи су везани за српски национални код.

Деца у Србиjи су законити наследници истините српске историjе, српске културе и српске литературе и ми немамо права да их лишавамо наследства. Сигурно ниjе претерана констатациjа да без правилног прилаза настави националне историjе и националне књижевности у основним и средњим школама ми угрожавамо сопствену националну безбедност.

Наши неписмени дедови су наизуст знали епску поезиjу, “Горски виjенац“, српске легенде, приповетке и баjке и тако су вековима и одржали златне нити српског памћења. Ја сам као дете од своjе бабе Зорке, кроз епске песме, чула сву историjу српског рода и jош пре поласка у основну школу знала “Ко не дошо на боj, на Косово“ и “Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића“. Данашњи школски систем у Србиjи jе пун доктора наука и осталих вундеркинда са “Јеjла“ и разних “кампова“, компjутера, разноразних мултимедиjалних учионица, интерактивних табли, али jе заборавио да деци треба љубав, да се преко емоциjа може постићи десет пута више него “едукациjом популациjе и њеном евалуациjом са све силабусом и осталим новокомпонованим просветним идиотариjама“.

Све ово се ниjе догодило случаjно, као што ниjе случаjно да ће догодине баш у Србиjи тражити ратне злочинце коjи ће сигурно бити или прљави Срби, или зли Руси. Како то да смо ми овакви какви смо битни западу и оваквим “истраживачима“ – рећи ће неко. Битни смо, jер се jош увек колико-толико копрцамо у покушаjима да одбранимо своjу историjу, то jест да се успротивимо ревизиjи резултата Првог и нарочито Другог светског рата. Битни смо jер Немачка не може да заборави своj пораз у Другом светском рату и зато чини све да се врати на своjе старе границе са краjа 1941, почетка 1942. године, овог пута без метака и класичних концлогора. Њих jе заменила – транзициjом! Ко се иоле заинтересуjе догађањима у школству, видеће да jе управо школа jедан од основних полигона за спровођење ревизионизма, што jе и нормалан избор ревизиониста jер jе у школи цела младост нациjе!

Нису потребне наочари да би се видело да jе у Србиjи на отвореноj сцени ревизионизам увезен управо из Немачке. Детаљно испланиран, он залази дубоко у наш школски систем, далеко досеже и систематично се спроводи, делуjе из разних углова. Ја ћу у наставку текста предочити оно у шта сам се као професор руског уверила и шта сам проучила.

Миц по миц “да се Власи не досете“, то jест Срби и Руси, у школском систему Србиjе jе скоро стопостотно, пре свега изгуран, затим избачен, а затим и законом забрањен руски jезик. На његово место jе дошао углавном немачки, у Воjводини нарочито. Жарко Обрадовић ће остати запамћен као министар просвете коjи jе са наjвећим жаром наставио недело Гаша Кнежевића. Обрадовић jе краjем септембра 2011. године учинио, слободно се може рећи, своjу личну реформу првог разреда средње школе, што jе било равно вандализму. Ипак, наjвећа штета коjа jе учињена том одлуком се опет тицала руског jезика. С обзиром да jе до 2011. руски jезик успешно протеран из основних школа, тако што jе његово место заузео у око 90% немачки jезик, те године jе jедним потписом Жарка Обрадовића протеран и из средњих школа. Те године jо таj потпис био Пропис, а идуће већ саставни део Закона.

Тако, по претходном систему избора страног jезика. у гимназиjама и економским школама, руског jезика као другог страног, има jош jедна школска година, то jе садашња четврта година. У гимназиjи у Врбасу и та генерациjа jе “отета“ од руског jезика и “предата“ немачком jезику. Школске 2014/’15. таман на седамдесету годишњицу победе над фашизмом, немачки jезик ће у школама Србиjе скоро стопостотно бити на месту руског jезика!?!

А ако се зна да страни jезик постаjе саставни део микро и макро космоса ученика, онда се вреди замислити зашто наша деца усваjаjу поjмове два западна света? Зашто таj jедан свет не би био руска култура и цивилизациjа? Ово питање у нашоj држави нема одговор, jер нико нема намеру да се замера нашим усрећитељима са запада, Немцима нарочито! Када jе потписник ових редова обратио пажњу jавности на оваj проблем и на конкретне фашистичке манифестациjе везане за наставу немачког jезика у школи у коjоj ради, био jе сатанизован, означен као нетолерантни шовиниста и фашиста, а наставнику немачког jезика коjи jе кукасте крстове поставио на зидове учионице, на главу jе стављен ореол мученика.

Далеко од тога да поступке овог васпитача желим да припишем свим колегама коjи предаjу немачки jезик, напротив, али то не значи да фашистички испади треба да се заташкаjу, као што jе урађено у овом случаjу. Желим да подвучем да морамо бити национално принципиjелни, да морамо имати границу националног и личног достоjанства преко коjе нико не би смео да прелази, па ма ко он био. Ми смо дозволили да Министарство просвете заjедно са своjим ваjним министрима не само пређе ту границу, него jе и избрише, сатре, па сада по нашем памћењу и части гази како коме падне на памет и то не само они коjи нам “затиру постоjанство“, него су и нашу децу научили да иду стопама нацизма и да им све то jош буде смешно и весело. Оног дана када сам jа у школи питала ђаке за Шумарице, њихови стариjи другови су били на матурантскоj екскурзиjи да боље упознаjу Аустроугарску, где су на тргу у Бечу, построjени, са фашистичким поздравом предали рапорт свом разредном старешини, наставнику немачког, коjи jе таj рапорт без иjедне речи критике, или грдње примио и дао построjенима вољно. Снимак овог немилог догађаjа сам нашла на “Јутjубу“, а претходно сам га видела и на феjсбук страницама ученика коjи су салутирали свом учитељу. Сама сам често видела ученике овог четвртог разреда гимназиjе (у Врбасу), коjи су васпитавани уз кукасте крстове, како се по ходницима поздрављаjу са испруженим уздигнутом десном руком.

У читавоj овоj причи jе наjстрашниjе то што ови млади људи не размишљаjу, не мисле на то како jе много зла нашем народу донела солдатеска коjа се поздрављала овим поздравом. За њих оваj срамни чин ниjе ништа посебно лоше, у наjблажу руку ниjе ништа необично.

Очигледно jе да су кукасти крстови, коjих по речима истог наставника има и у уџбенику за немачки (немачки издавач), свакако утицали на свест ученика. Овакав амблем у учионици у фази развоjа адолесцената доводи до кризе идентитета и ауторитета, а поред породичног дома, школа jе фактички други дом jедне социjалне заjеднице. Школа би морала бити место с ауторитетом и идеалом утврђених моралних педагошких и социjално адекватних и правих мерила вредности, а она се оваквим чињењем претворила у промотера наjгорег злочина у историjи човечанства, чиме код ученика, коjи од куће доносе други систем вредности, а коjи у учионици међу спорним текстовима и кукастим крстовима проводе часове, мора изазвати несналажења у одређивању система вредности.

Резултат jе jасан, задатак jе извршен, циљ jе достигнут, jер из свега овога произилази да jе фашистичко салутирање за наше осамнаестогодишњаке постала последица школовања, то jест да jе то нормална поjава! Quo Vadis Србиjо!

Да ли се ико данас пита где jе 24.000 козарачке деце, где су деца из Јадовна, Градишке, Јасеновца, Крагуjевца, Пребиловаца. Да ли се ико данас пита зашто Министарство просвете Србиjе сатире наше потомство почев од кофера непотребних књига коjе вуку jош од првог разреда основне школе, преко оваквих анационалних програма и грозоморног испирања мозга?

Quo Vadis Србиjо! Зашто си издала своjу децу?

Радоjка Тмушић Степанов

Аутор текста jе председник удружења “Спасимо децу – спасићемо Србиjу“!

Извор: НСПМ