Fašizam više nije “ante portas”, nego nam je u kući

Datum objave: sreda, 1 januara, 2014
Veličina slova: A- A+

Nedavno je na stranicama ovog sajta (26.12.2013) objavljena vest da se predsednik države Tomislav Nikolić sastao sa delegacijom Društva za podizanje memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku. Predsednik Nikolić je dao bezrezervnu podršku kako za izgradnju Memorijalnog centra, tako i za borbu protiv revizije istorije i događaja vezanih za početak Prvog svetskog rata. Svaka čast.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/kragujevac.jpg

 

Dan ranije je premijer Ivica Dačić ubeđivao direktora centra “Simon Vizental” Efraima Zurofa da u Srbiji nema nacističkih zločinaca. Kada je u nastavku vesti sledilo kako je Zurof najavio da će u martu naredne godine u Srbiji početi kampanja centra “Simon Vizental” pod nazivom “Poslednja šansa”, od koje se očekuje da pomogne otkrivanje većine preživelih nacističkih zločinaca, meni se sledila krv u žilama. Zašto baš u Srbiji, koja je žrtva ratnih zločina, započinjati akciju traženja zločinaca i to baš u godini pred obeležavanje sedamdesete godišnjice pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu? Koga to ratnog zločinca treba da nađu u Srbiji, možemo samo da nagađamo i da se čudom čudimo otkuda sad ova priča?

Teško se razabrati u porukama ovih različitih susreta naših političkih vođa, kao što se teško razabrati i u opšte proklamovanim stavovima naše državne politike (po ovom pitanju) i prakse. Priča koja sledi je najbolja ilustracija za prethodnu konstataciju.

Kada je pre skoro dve godine ukraden gorionik Večitog plamena u Šumaricama, ja sam sasvim slučajno saznala da učenici kojima predajem ruski jezik ne znaju (preko 90%) šta su to Šumarice. Bila sam u šoku, jer su i sjajni đaci i sjajni ljudi.

Ove godine sam baš 21. oktobra napravila anketu kod drugih generacija, ali u pisanom obliku. Traženo je da odgovore na pitanje: ”Šta za vas znači pojam Šumarice?” od 100 anketiranih učenika samo je 13 (%) znalo odgovor. 80% je odgovorilo sa ”ne znam”, a ostali odgovori su tipa ”šumarice su devojke koje idu u šumu po pečurke”, ”male šumice”, ”teren sa više malih šumica” i ”streljanje ljudi u drugom srpskom ustannku!?!”…

Šta reći? Ponovo podvlačim da se radi o dobroj deci o omladini koja će, ko za dvojku, ko za peticu naučiti ono što treba? Gde je onda greška? Naravno u sistemu obrazovanja. Kompletan taj sistem u Srbiji ne valja ništa.

Nekada je to bilo drukčije i prostije, ali efikasnije. Setimo se samo kako se u staroj narodnoj mozgalici o čobanu, vuku, kozi i kupusu, treba dosetiti kako će čoban prevesti na drugu obalu reke vuka, kozu i kupus – jedno po jedno, a da sve ostane na broju, to jest da koza ne pojede kupus, a vuk kozu. Čoban je rešio taj zadatak i ostavio u nasledstvo mlađima da misle i na taj način uče. Međutim da je kojim slučajem taj čoban išao u reformisanu školu Ministarstva prosvete Republike Srbije i njegovih istaknutih perjanika Gaša Kneževića i Žarka Obradovića, ni koza, ni kupus ne bi tako glatko prošli, a veliki znak pitanja je šta bi bilo i sa čobanom. Taj isti znak pitanja, ako ne i veći je već duži niz decenija nadvijen nad sudbinom naše dece, koja su školuju. Što se sudbine narodnog čobana tiče, znaka pitanja nema, svedoci smo da je već odavno smenjen sa dužnosti podučavanja mladeži, jer je konzervativan, nije sklon reformama koje traju ”od srede do petka”.

Ali – protivi se zdrav razum i veli – ali čoban je znao da misli! ”Šta ima da misli, niko od njega ne traži da misli… ima da sluša, i da kaže to jest ponovi ono što mu je rečeno da treba da zna.” – odgovara današnji sistem obrazovanja u Srbiji, sa Ministarstvom obrazovanja nauke i poduke i sa sve najnovijim ministrom, koji se zadao sebi visoki cilj da ”usavrši” broj kombinacija za malu maturu i tako dotuče decu još u osnovnoj školi!

Srpsko školstvo je preturilo mnoge reforme, ali reforma koju je zapad počeo da instalirali preko takozvane Bolonje je zasigurno najpogubnija za decu, tj. za srpski nacion. To je takav eksperimenti in vivo nad decom – da nam ne treba nikakav neprijatelj. Odgovaram i odgovorno tvrdim da je to zato što je trenutno u našim školama u toku plišani mentalno-moralni autogenocid nad srpskom nacijom. Đaci u Srbiji moraju da uče sve i svašta, a kao krajnji cilj njihovog rada je postavljeno njeno veličanstvo ocena. Ocena, a ne znanje je uslov za upis na dalje školovanje. Predavaču je ocena opravdanje da je radio i dobro naučio učenike. Predavači rade, đaci odgovaraju, dobiju ocenu i sve se zaboravlja. Kao kada u kompjuteru bacite neki sadržaj u korpu za otpatke.

Đak ima pravo da zaboravi i normalno je da zaboravlja, ali sistem obrazovanja mora biti takav da se u programima (naročito srpskog jezika, to jest književnosti i nacionalne istorije) izdvoje sadržaji od nacionalne važnosti i ponovo prorade kroz sekcije, priredbe i ekskurzije. To je onaj deo sadržaja koji u obradi zahteva ne samo intelektualno – memorijsku aktivnost nego i obavezno naglašeni emotivni pristup. Čitajući anketu i neverovatne odgovore te, garantujem dobre i pametne dece, došla sam do zaključka da je lekcija o Šumaricama u osnovnoj školi obrađena na času istorije sa hladnom distancom i da su je đaci prihvatili kao još jedan deo gradiva, koje treba nabubati, ili spremiti puškicu za kontrolni, a pojmovi kao što su nazivi bitaka u srpskim ustancima sa početka 19. veka, zatim u borbi sa Turcima u drugoj polovini 19. veka, bitke i događaji iz Prvog svetskog rata, a da ne govorimo o srpskim stradanjima tokom Drugogo svetskog rata, bi u svesti naše dece morali biti svetionici, moralno – duhovno – emotivni putokazi, koji će ih usmeravati u traženju svog nacionalnog identiteta.

Kako da ovi pojmovi budu svetionici kada našu decu škola više tako ne vaspitava, a roditelji ”nemaju vremena”, kada je nastupio mrak i tamna je i sramna noć u školstvu Srbije? Kako se sve ovo desilo i kada se desilo, nismo ni primetili. Desilo se najpre u promeni programa onih predmeta koji su vezani za srpski nacionalni kod.

Deca u Srbiji su zakoniti naslednici istinite srpske istorije, srpske kulture i srpske literature i mi nemamo prava da ih lišavamo nasledstva. Sigurno nije preterana konstatacija da bez pravilnog prilaza nastavi nacionalne istorije i nacionalne književnosti u osnovnim i srednjim školama mi ugrožavamo sopstvenu nacionalnu bezbednost.

Naši nepismeni dedovi su naizust znali epsku poeziju, ”Gorski vijenac”, srpske legende, pripovetke i bajke i tako su vekovima i održali zlatne niti srpskog pamćenja. Ja sam kao dete od svoje babe Zorke, kroz epske pesme, čula svu istoriju srpskog roda i još pre polaska u osnovnu školu znala ”Ko ne došo na boj, na Kosovo” i ”Nema dana bez očnoga vida, niti prave slave bez Božića”. Današnji školski sistem u Srbiji je pun doktora nauka i ostalih vunderkinda sa ”Jejla” i raznih ”kampova”, kompjutera, raznoraznih multimedijalnih učionica, interaktivnih tabli, ali je zaboravio da deci treba ljubav, da se preko emocija može postići deset puta više nego ”edukacijom populacije i njenom evaluacijom sa sve silabusom i ostalim novokomponovanim prosvetnim idiotarijama”.

Sve ovo se nije dogodilo slučajno, kao što nije slučajno da će dogodine baš u Srbiji tražiti ratne zločince koji će sigurno biti ili prljavi Srbi, ili zli Rusi. Kako to da smo mi ovakvi kakvi smo bitni zapadu i ovakvim ”istraživačima” – reći će neko. Bitni smo, jer se još uvek koliko-toliko koprcamo u pokušajima da odbranimo svoju istoriju, to jest da se usprotivimo reviziji rezultata Prvog i naročito Drugog svetskog rata. Bitni smo jer Nemačka ne može da zaboravi svoj poraz u Drugom svetskom ratu i zato čini sve da se vrati na svoje stare granice sa kraja 1941, početka 1942. godine, ovog puta bez metaka i klasičnih konclogora. Njih je zamenila – tranzicijom! Ko se iole zainteresuje događanjima u školstvu, videće da je upravo škola jedan od osnovnih poligona za sprovođenje revizionizma, što je i normalan izbor revizionista jer je u školi cela mladost nacije!

Nisu potrebne naočari da bi se videlo da je u Srbiji na otvorenoj sceni revizionizam uvezen upravo iz Nemačke. Detaljno isplaniran, on zalazi duboko u naš školski sistem, daleko doseže i sistematično se sprovodi, deluje iz raznih uglova. Ja ću u nastavku teksta predočiti ono u šta sam se kao profesor ruskog uverila i šta sam proučila.

Mic po mic ”da se Vlasi ne dosete”, to jest Srbi i Rusi, u školskom sistemu Srbije je skoro stopostotno, pre svega izguran, zatim izbačen, a zatim i zakonom zabranjen ruski jezik. Na njegovo mesto je došao uglavnom nemački, u Vojvodini naročito. Žarko Obradović će ostati zapamćen kao ministar prosvete koji je sa najvećim žarom nastavio nedelo Gaša Kneževića. Obradović je krajem septembra 2011. godine učinio, slobodno se može reći, svoju ličnu reformu prvog razreda srednje škole, što je bilo ravno vandalizmu. Ipak, najveća šteta koja je učinjena tom odlukom se opet ticala ruskog jezika. S obzirom da je do 2011. ruski jezik uspešno proteran iz osnovnih škola, tako što je njegovo mesto zauzeo u oko 90% nemački jezik, te godine je jednim potpisom Žarka Obradovića proteran i iz srednjih škola. Te godine jo taj potpis bio Propis, a iduće već sastavni deo Zakona.

Tako, po prethodnom sistemu izbora stranog jezika. u gimnazijama i ekonomskim školama, ruskog jezika kao drugog stranog, ima još jedna školska godina, to je sadašnja četvrta godina. U gimnaziji u Vrbasu i ta generacija je ”oteta” od ruskog jezika i ”predata” nemačkom jeziku. Školske 2014/’15. taman na sedamdesetu godišnjicu pobede nad fašizmom, nemački jezik će u školama Srbije skoro stopostotno biti na mestu ruskog jezika!?!

A ako se zna da strani jezik postaje sastavni deo mikro i makro kosmosa učenika, onda se vredi zamisliti zašto naša deca usvajaju pojmove dva zapadna sveta? Zašto taj jedan svet ne bi bio ruska kultura i civilizacija? Ovo pitanje u našoj državi nema odgovor, jer niko nema nameru da se zamera našim usrećiteljima sa zapada, Nemcima naročito! Kada je potpisnik ovih redova obratio pažnju javnosti na ovaj problem i na konkretne fašističke manifestacije vezane za nastavu nemačkog jezika u školi u kojoj radi, bio je satanizovan, označen kao netolerantni šovinista i fašista, a nastavniku nemačkog jezika koji je kukaste krstove postavio na zidove učionice, na glavu je stavljen oreol mučenika.

Daleko od toga da postupke ovog vaspitača želim da pripišem svim kolegama koji predaju nemački jezik, naprotiv, ali to ne znači da fašistički ispadi treba da se zataškaju, kao što je urađeno u ovom slučaju. Želim da podvučem da moramo biti nacionalno principijelni, da moramo imati granicu nacionalnog i ličnog dostojanstva preko koje niko ne bi smeo da prelazi, pa ma ko on bio. Mi smo dozvolili da Ministarstvo prosvete zajedno sa svojim vajnim ministrima ne samo pređe tu granicu, nego je i izbriše, satre, pa sada po našem pamćenju i časti gazi kako kome padne na pamet i to ne samo oni koji nam ”zatiru postojanstvo”, nego su i našu decu naučili da idu stopama nacizma i da im sve to još bude smešno i veselo. Onog dana kada sam ja u školi pitala đake za Šumarice, njihovi stariji drugovi su bili na maturantskoj ekskurziji da bolje upoznaju Austrougarsku, gde su na trgu u Beču, postrojeni, sa fašističkim pozdravom predali raport svom razrednom starešini, nastavniku nemačkog, koji je taj raport bez ijedne reči kritike, ili grdnje primio i dao postrojenima voljno. Snimak ovog nemilog događaja sam našla na ”Jutjubu”, a prethodno sam ga videla i na fejsbuk stranicama učenika koji su salutirali svom učitelju. Sama sam često videla učenike ovog četvrtog razreda gimnazije (u Vrbasu), koji su vaspitavani uz kukaste krstove, kako se po hodnicima pozdravljaju sa ispruženim uzdignutom desnom rukom.

U čitavoj ovoj priči je najstrašnije to što ovi mladi ljudi ne razmišljaju, ne misle na to kako je mnogo zla našem narodu donela soldateska koja se pozdravljala ovim pozdravom. Za njih ovaj sramni čin nije ništa posebno loše, u najblažu ruku nije ništa neobično.

Očigledno je da su kukasti krstovi, kojih po rečima istog nastavnika ima i u udžbeniku za nemački (nemački izdavač), svakako uticali na svest učenika. Ovakav amblem u učionici u fazi razvoja adolescenata dovodi do krize identiteta i autoriteta, a pored porodičnog doma, škola je faktički drugi dom jedne socijalne zajednice. Škola bi morala biti mesto s autoritetom i idealom utvrđenih moralnih pedagoških i socijalno adekvatnih i pravih merila vrednosti, a ona se ovakvim činjenjem pretvorila u promotera najgoreg zločina u istoriji čovečanstva, čime kod učenika, koji od kuće donose drugi sistem vrednosti, a koji u učionici među spornim tekstovima i kukastim krstovima provode časove, mora izazvati nesnalaženja u određivanju sistema vrednosti.

Rezultat je jasan, zadatak je izvršen, cilj je dostignut, jer iz svega ovoga proizilazi da je fašističko salutiranje za naše osamnaestogodišnjake postala posledica školovanja, to jest da je to normalna pojava! Quo Vadis Srbijo!

Da li se iko danas pita gde je 24.000 kozaračke dece, gde su deca iz Jadovna, Gradiške, Jasenovca, Kragujevca, Prebilovaca. Da li se iko danas pita zašto Ministarstvo prosvete Srbije satire naše potomstvo počev od kofera nepotrebnih knjiga koje vuku još od prvog razreda osnovne škole, preko ovakvih anacionalnih programa i grozomornog ispiranja mozga?

 

Quo Vadis Srbijo! Zašto si izdala svoju decu?

Radojka Tmušić Stepanov

Autor teksta je predsednik udruženja ”Spasimo decu – spasićemo Srbiju”!

 

Izvor: NSPM




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top