Дуго жигосање српског имена (први део)

ГЕНОЦИДНОСТ ХРВАТСКЕ ПОЛИТИКЕ:

Трагом тужбе против Србије за наводни геноцид почињен над Хрватима

Поводом хрватске тужбе против Србије за наводни геноцид почињен над Хрватима у време грађанског рата, приликом распада Југославије, и противтужбе Србије против Хрватске за почињени геноцид над Србима у Хрватској, као и расправа које се тим поводом ових дана воде пред Мађународним судом правде у Хагу, желим да упознам јавност с мало познатим или непознатим чињеницама које се тичу предисторије геноцида почињеног над Србима у Хрватској. Изнећу огољене чињенице које убедљиво говоре о томе да су многи истакнути хрватски политичари, и део хрватског друштва, још од средине XIX века, сматрали да се питање Срба у Хрватској, као реметилачког фактора, може решити насилним уклањањем Срба са хрватске државне територије.

ИМЕ КАО „ПРЕСТУП”

У науци је добро познато да је свуда у свету где је долазило до масовне деструкције имена неке нације то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима“, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу“, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат“.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франкофуртимашкој (франковачкоклерикалној) штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним именима као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари) Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није, и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти“, „гнусна ропска створења“, „сужањска пасмина“, „накот зрео за сјекиру“, „продане мешине“, „псета аустријска“, „псета пустјена с вериге“, „смеће“ итд. Приликом антисрпских демонстрација које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године) руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат“, „Србе о врбе“ и „Србом сјекиром за врат“.

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ“ па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена – католичка – велика Хрватска. До које мере је порасла мржња према Србима од Хрвата, који су следили политику хрватског државног и повјесног права, савршено показује Politička povijest hrvatskoga naroda др Пере Гавранића, објављена у Загребу 1895. године. У њој је написано: „данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требало ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.“

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене П. Гавранића изречене 1895. године. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице“, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али са јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења, Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје“. Време и догађаји су потврдили Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе изненадиле и збуниле.

СЕЈАЧИ МРЖЊЕ

О тој за здрав разум несхватљивој мржњи, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, изрекла је свој суд и добронамерна и хумана мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, Енглескиња, није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875–1878) мис Ирби је написала: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба.“

Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највећи патриоти и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је био усађен у њихова бића, јер док су једни били спремни да славе, хвале и следе поменуте корифеје, други су с разлогом од њих зазирали, јер су осећали тешке последице њиховог погубног деловања.

Ружени и сатанизовани у прошлости, још горе су Срби прошли у време хадезеовске власти Фрање Туђмана и његових наследника. Кад је Хрватска демократска заједница дошла на власт, сачињен је за новинаре посебан глосар с упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидо-комунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима. Тада је издато једно упутство да се на радију и телевизији, у новинама, часописима, књигама, говорима, предавањима и у свим јавним наступима увек за Србина користи израз „четник“. У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као „православни Хрвати“. Залагао се за то да се не користи кованица „православни Срби“ а, у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати хрватска.

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије, Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође“, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао да су „нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и пре доласка хитлероваца у Београд“.

ГЕТА ЗА СРБЕ

Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској – В. К.) док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи“, Србин неће „моћи живјети овдје као сви остали“. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим“. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе је она казала: „/…/ Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа /…/“

Важно је истаћи да су се брутални вербални напади на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990, у време конституисања нове Хрватске, више месеци пре но што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек је, између осталог, рекао: „Не веруј Србима ни када ти дарове доносе /…/“ Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за „лица која су се населила иза 1918. године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената“, тј. од Срба. Посланик Иван Милас поручио је Србима: „На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу /…/“ Потом је додао: „Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио.“ Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак је предложио да Сабор „размотри могућност укидања имунитета српским посланицима“ а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској „обуставе сва финансијска давања“. На тој саборској седници од 4. октобра Срби су почаствовани разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници“, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља“, „терористи“, „освајачки дивљаци“ и „четници“ па да са њима, како је рекао посланик Анте Чезовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ, Слободан Праљак написао је у листу Start од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: Заклат ћемо Србе‘“. Министар управе и правосуђа у Другој Влади Републике Хрватске, Босиљко Мишетић, изјавио је: „Дете од рођења, дакле пре него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби.“ Ако се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Да је то тако, наука обилује бројним доказима.

ДУБРОВНИК ПРЕТИ – БОКА ШТИТИ

Кад је избила револуција 1848, Србима у Дубровнику запретила је смртна опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити. Дубровачки прота Ђорђе Николајевић је 22. марта 1848. написао владики Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исећи.“ На срећу, кад се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.“

И у самом Загребу Србима је 1848. године запретила велика опасност. По сведочењу Анастаса Поповића, познатог и угледног загребачког трговца и председника тамошње Српске православне црквене општине, критичан тренутак по Србе настао је у часу када се у Загребу сазнало да су Срби на Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабрали војводу. Тим поводом у Загребу је завладало велико незадовољство и скоро је „до тога хтело доћи да све Србе покољу“. Покољ је запретио и српским депутатима који су се после Мајске скупштине нашли у Загребу. Др Константин Пеичић је о томе записао: „Моја је заслуга што сам смирио у Загребу сережане (пандуре) Шокце, који су на Србима депутирцима вартоломејску ноћ спремали били, зато да им бана Јелачића шизматички патријарх наш не иншталира и не повлаши (посрби).“

Пише: Василије Ђ. Крестић

Извор: Печат 

Везане виjести:

КРЕСТИЋ : ПОНОВНО ОТИМАЊЕ СРПСКЕ БАШТИНЕ

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Историjа се немилосрдно поиграва са Србима

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купуjемо националним достоjанством (2.део)