fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА

Разумни људи знају зашто је деценијама ћутао и верују да ће српски род ускоро проговорити снагом грома.

Реченица из наслова слоган је Српског културног куба, кога су у Београду 1937. године основали Слободан Јовановић (на слици са Богданом Поповићем), Стеван Мољевић, Слободан Драшковић, Драгиша Васић, сестре Душица и Ружица Борисављевић.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/jovanovic.jpg

1.

Из чуђења не можемо да изађемо: шта ово би са нама? Где смо се ово нашли? Је ли умрла савест човечанства гледајући како једном малом народу, витешком и слободарском, који је своју врхунску етику давно уградио у морални кодекс човечанства, отимају комаде његове отаџбине? Да није Европа пресвисла од стида и бола кад је видела како се кривице ослобађају убице, прогонитељи и отимачи туђе земље? Ако је заиста преминула савест човечанства, зашто државне заставе у Србији нису истакнуте на пола копља? Када српском народу отимају најлепше драгуље земље, зашто Срби не носе црни флор око рукава у знак жалости за отетом отаџбином!?

Неки се усудили на на српској земљи подижу споменике убицама Срба? Неки, опет, усред српске земље спаљују српску заставу! Неки из српске равнице помињу неке преговоре уместо разговора. Неки, који знају само српски језик, уводе у школе на свом ћепенку муслимански језик. Кад могу Црногорци у својој држави, што не би они у три-четири општине.

А Срби? Срби ћуте! Срби се понашају као посматрачи, као да нису свесни сопствене трагедије. Дијагнозу је ових дана дао један умни српски владика: „Срби су у стању умртвљивања“. Разумни људи знају зашто је деценијама ћутао и верују да ће српски род ускоро проговорити снагом грома.

2.

Рекли смо већ: неће бити спокоја на Косову и Метохији.

Неће га бити за Србе, али неће га бити ни за Шиптаре. Срби знају да им је земља отета, а Шиптари знају да су на отетој земљи. Осим ако се деси највеће чудо. А чудо би било ако би Србин са ове стране замишљене границе рекао комшији отимачу: здраво освануо, комшија Муфљузи, надам се да ти је лепо у мојој кући, у мом дворишту пуном божура, да је чиста и хладна вода из мог бунара. Видим да си прекопао гробље мојих предака, ако, ако, а и шта ће нам сећање на претке. Намераваш, чујем, да део мог пространог дворишта и моје баште понудиш за изградњу џамије. И то ти је добар потез, само не знам да ли ће Алах, коме се клањаш, одобрити ову отимачину моје имовине, имовине мојих предака. Слушај, ни мени овде није тако лоше, истина још сам са породицом у колективном смештају, довијамо се некако, оскудевамо у свему, једемо туђ хлеб, а ја носим одећу добијену од Црвеног крста. Но све ћу ја лакше да подносим кад знам да је теби у мојој кући добро…

Мисли ли неко заиста да је ово чудо могуће? Боже, сачувај! Чуће отимач Муфљузи грмљавину: с огњишта милог бежи ми куго, ја долазим по своје…Тај дан ће одредити Господ Бог.

3.

Ако нам отму најлепши и најскупоценији драгуљ који се зове Косово и Метохија, то неће бити наша смрт, то ће бити смрт савести човечанства. Ако је савест човечанства преминула, ако је дозволила да једном малом народу, витешком народу који зна за праисконску етику да се не отима туђе, онда би европске и западне земље требало да истакну државне заставе на пола копља и тиме искажу дубоку жалост.

А Срби? Срби ће носити црни флор око рукава за отетом отаџбином и испунити храмове да се живим Богом закуну да ће вратити сваки грумен отете земље…

4.

Неће бити суза – исплакали смо се над својим и туђим жртвама. Плакали смо за онима које је погодио цунами, прогутала поплава, нестали у пожару, у рушевинама Трговинског центра у Њујорку, страдали на друмовима и пругама. Уме Србија да закука и заплаче. За ким све Србија није пролила сузу, кога није примила у загрљај, коме све није пружила пуну шаку. Давала је и кад није имала довољно за себе. Давала да умањи невољу и бол. Треба се сетити земљотреса, пожара, поплава. Нису нам сви узвраћали добротом, неки су нам узвраћали бомбама, убиствима, отимањем драгоцених комада отачаства…

5.

Има око нас људи који шире дефетизам – говоре да смо најгори, да нам нема спаса, да ћемо нестати са лица земље. Нешто од овога долази из незнања и малодушности, а понешто се говори по наруџбини. Српски песник Милан Петровић из села Влакче код Тополе, негдашњи немачки заробљеник написао је овај епитах Владики Николају Велимировићу:

„Прогоњен под крстом од града до града,

на издају тешку он никад не приста.

И кад би му срце отворили сада,

нашли би у њему Србију и Христа.”

Владика Николај зна да су Срби христоносан народ, а народ који носи Господа Бога у срцу не може да нестане. Може, разуме се, да доживи искушење и патње, али не може да пропадне.

6.

Ови који нам проричу пропаст и нестанак са земље кажу за себе да су учени, образовани људи, па је згодна прилика да видимо на који је начин Владика Николај размишљао о томе.

Једном, у зло доба, питали нашег ученог  и мудрог Владику Николаја Велимировића, однедавно српског светитеља, ко је према његовом мишљењу образован човек, очекујући да ће он, неизоставно поменути високе школе, научна звања, титуле… Владика је, међутим, овако одговорио: „Образован човек је онај који носи образ, лик Божији у својој души и стид на свом лицу. За таквог ми Срби кажемо да је образован или образит човек“. На питање ко је необразован или необразит човек, Владика је овако узвратио: „Необразован је онај који изгуби образ, лик Божији из душе и румен стида са лица свога“.

Свети владика Николај Српски био је сведок како се губе и душа и образ, али је и гледао како се ови појмови узвисују до Престола Божијег.

7.

А песник Милан Петровић из Карађорђеве Тополе у туђини сачува и душу и образ. Он себи исписа овај епитаф:

“Кад туђа рука склопи моје очи

и проспе земљу по грудима голим,

остаће моја душа да сведочи

И после смрти колико те волим, Србијо!”

8.

Можда је згодна прилика да уз ове божићне празнике још једном поменемо светог Владику Николаја.

Путовао нас владика возом између два америчка града. У купеу до владике седео је дечак од седам-осам година, а на седишту преко пута три старија Американца. Дечак је на преосталом седишту ређао своје играчке. Међутим, само што је воз кренуо, њихов вагон почео је да се тресе, љуља, као да хоће да искочи из шина. Узнемирили се Амриканци, скачу са седишта, отварају прозоре, дозивају машиновођу, псују, прете, питају да ли је пијан или луд. Владика Николај спокојан – зна да је у Божијим рукама, а дечак и даље ређа своје играчке. Кивни на дечака због његовог спокојства питају га непријатним тоном – зар се он не боји? Дечак одлучно каже да се не боји, па се и Владика придружио истим питањима. Дечак је овако одговорио Владики Николају:

“Не, господине, не бојим се! А зашто бих се бојао кад овим возом управља мој тата!”

Ово је донекле смирило америчке путнике у возу, а Владику Николаја навело на размишљање о српском народу: Боже, подари нам возовођу или бродара коме бисмо веровали као што овај дечак верује свом оцу, и кога бисмо звали татом, да нас поведе у луку спаса…

Владика је веровао да у Србији има доста часних људи, али да народ треба да заслужи да има часне владаре.

9.

Данашњој владајућој структури мало је лакше да штити Србе од прогона са вековних огњишта на Косову и Метохији – нема данас државних и партијских функционера који би сваку акцију о спасавању Срба зауставили. Како би се на ове из власти обрецнуо онај моћник који је Шиптарима поклонио чисто српску општину Лепосавић и 17 општина око Лепосавића. А како да не поклони на умиљате речи свог партијског друга Фадиља: „А, шок Стамбољић, нама је због шуме и путева потребан Љепосавић“. И ко да одбије друга Фадиља.

Нема ни друга генерала који је био и председник Владе, који је јадиковао пред својим маршалом: “Ето, друже маршале, ако смем да кажем, и ја сам Србин. Али ја се тога стидим јер знам која су зла Срби чинили другим народима“.

Нема оних старих „добрих ” српских комуниста који отеше Високе Дечане ,и ту светињу претворише у политичку школу дајући јој име њиховог маршала. Јермонаха Гаврила Ковачину, који је одбио да их служи вином, чувајући га за свето причешће, отпремише везаног и сломљене кичме у робијашницу.

Нема ни оних шиптарских братственика – српских комуниста – који срушише српски православни храм у Ђаковици и на темељима тог храма, тамо где је био олтар, подигоше јавни клозет.

Лакше је данашњој владајућој структури. Бар с једне стране.

10.

Србији остадоше верна и деца и аутори слогана. Слободан Јовановић умро је у егзилу, др Стеван Мољевић на робији под комунистима, Слободан Драшковић је умро у Америци, Драгишу Васића убили су комунисти, сестре Борисављевић умрле у туђини, сахрањене у Прибоју.

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: