ANTONIJE ĐURIĆ: SRBIJA JE VEČNA DOK SU JOJ DECA VERNA

Datum objave: sreda, 9 januara, 2013
Veličina slova: A- A+

Razumni ljudi znaju zašto je decenijama ćutao i veruju da će srpski rod uskoro progovoriti snagom groma.

Rečenica iz naslova slogan je Srpskog kulturnog kuba, koga su u Beogradu 1937. godine osnovali Slobodan Jovanović (na slici sa Bogdanom Popovićem), Stevan Moljević, Slobodan Drašković, Dragiša Vasić, sestre Dušica i Ružica Borisavljević.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/jovanovic.jpg

1.

Iz čuđenja ne možemo da izađemo: šta ovo bi sa nama? Gde smo se ovo našli? Je li umrla savest čovečanstva gledajući kako jednom malom narodu, viteškom i slobodarskom, koji je svoju vrhunsku etiku davno ugradio u moralni kodeks čovečanstva, otimaju komade njegove otadžbine? Da nije Evropa presvisla od stida i bola kad je videla kako se krivice oslobađaju ubice, progonitelji i otimači tuđe zemlje? Ako je zaista preminula savest čovečanstva, zašto državne zastave u Srbiji nisu istaknute na pola koplja? Kada srpskom narodu otimaju najlepše dragulje zemlje, zašto Srbi ne nose crni flor oko rukava u znak žalosti za otetom otadžbinom!?

Neki se usudili na na srpskoj zemlji podižu spomenike ubicama Srba? Neki, opet, usred srpske zemlje spaljuju srpsku zastavu! Neki iz srpske ravnice pominju neke pregovore umesto razgovora. Neki, koji znaju samo srpski jezik, uvode u škole na svom ćepenku muslimanski jezik. Kad mogu Crnogorci u svojoj državi, što ne bi oni u tri-četiri opštine.

A Srbi? Srbi ćute! Srbi se ponašaju kao posmatrači, kao da nisu svesni sopstvene tragedije. Dijagnozu je ovih dana dao jedan umni srpski vladika: „Srbi su u stanju umrtvljivanja“. Razumni ljudi znaju zašto je decenijama ćutao i veruju da će srpski rod uskoro progovoriti snagom groma.

2.

Rekli smo već: neće biti spokoja na Kosovu i Metohiji.

Neće ga biti za Srbe, ali neće ga biti ni za Šiptare. Srbi znaju da im je zemlja oteta, a Šiptari znaju da su na otetoj zemlji. Osim ako se desi najveće čudo. A čudo bi bilo ako bi Srbin sa ove strane zamišljene granice rekao komšiji otimaču: zdravo osvanuo, komšija Mufljuzi, nadam se da ti je lepo u mojoj kući, u mom dvorištu punom božura, da je čista i hladna voda iz mog bunara. Vidim da si prekopao groblje mojih predaka, ako, ako, a i šta će nam sećanje na pretke. Nameravaš, čujem, da deo mog prostranog dvorišta i moje bašte ponudiš za izgradnju džamije. I to ti je dobar potez, samo ne znam da li će Alah, kome se klanjaš, odobriti ovu otimačinu moje imovine, imovine mojih predaka. Slušaj, ni meni ovde nije tako loše, istina još sam sa porodicom u kolektivnom smeštaju, dovijamo se nekako, oskudevamo u svemu, jedemo tuđ hleb, a ja nosim odeću dobijenu od Crvenog krsta. No sve ću ja lakše da podnosim kad znam da je tebi u mojoj kući dobro…

Misli li neko zaista da je ovo čudo moguće? Bože, sačuvaj! Čuće otimač Mufljuzi grmljavinu: s ognjišta milog beži mi kugo, ja dolazim po svoje…Taj dan će odrediti Gospod Bog.

3.

Ako nam otmu najlepši i najskupoceniji dragulj koji se zove Kosovo i Metohija, to neće biti naša smrt, to će biti smrt savesti čovečanstva. Ako je savest čovečanstva preminula, ako je dozvolila da jednom malom narodu, viteškom narodu koji zna za praiskonsku etiku da se ne otima tuđe, onda bi evropske i zapadne zemlje trebalo da istaknu državne zastave na pola koplja i time iskažu duboku žalost.

A Srbi? Srbi će nositi crni flor oko rukava za otetom otadžbinom i ispuniti hramove da se živim Bogom zakunu da će vratiti svaki grumen otete zemlje…

4.

Neće biti suza – isplakali smo se nad svojim i tuđim žrtvama. Plakali smo za onima koje je pogodio cunami, progutala poplava, nestali u požaru, u ruševinama Trgovinskog centra u Njujorku, stradali na drumovima i prugama. Ume Srbija da zakuka i zaplače. Za kim sve Srbija nije prolila suzu, koga nije primila u zagrljaj, kome sve nije pružila punu šaku. Davala je i kad nije imala dovoljno za sebe. Davala da umanji nevolju i bol. Treba se setiti zemljotresa, požara, poplava. Nisu nam svi uzvraćali dobrotom, neki su nam uzvraćali bombama, ubistvima, otimanjem dragocenih komada otačastva…

5.

Ima oko nas ljudi koji šire defetizam – govore da smo najgori, da nam nema spasa, da ćemo nestati sa lica zemlje. Nešto od ovoga dolazi iz neznanja i malodušnosti, a ponešto se govori po narudžbini. Srpski pesnik Milan Petrović iz sela Vlakče kod Topole, negdašnji nemački zarobljenik napisao je ovaj epitah Vladiki Nikolaju Velimiroviću:

„Progonjen pod krstom od grada do grada,

na izdaju tešku on nikad ne prista.

I kad bi mu srce otvorili sada,

našli bi u njemu Srbiju i Hrista.”

Vladika Nikolaj zna da su Srbi hristonosan narod, a narod koji nosi Gospoda Boga u srcu ne može da nestane. Može, razume se, da doživi iskušenje i patnje, ali ne može da propadne.

6.

Ovi koji nam proriču propast i nestanak sa zemlje kažu za sebe da su učeni, obrazovani ljudi, pa je zgodna prilika da vidimo na koji je način Vladika Nikolaj razmišljao o tome.

Jednom, u zlo doba, pitali našeg učenog  i mudrog Vladiku Nikolaja Velimirovića, odnedavno srpskog svetitelja, ko je prema njegovom mišljenju obrazovan čovek, očekujući da će on, neizostavno pomenuti visoke škole, naučna zvanja, titule… Vladika je, međutim, ovako odgovorio: „Obrazovan čovek je onaj koji nosi obraz, lik Božiji u svojoj duši i stid na svom licu. Za takvog mi Srbi kažemo da je obrazovan ili obrazit čovek“. Na pitanje ko je neobrazovan ili neobrazit čovek, Vladika je ovako uzvratio: „Neobrazovan je onaj koji izgubi obraz, lik Božiji iz duše i rumen stida sa lica svoga“.

Sveti vladika Nikolaj Srpski bio je svedok kako se gube i duša i obraz, ali je i gledao kako se ovi pojmovi uzvisuju do Prestola Božijeg.

7.

A pesnik Milan Petrović iz Karađorđeve Topole u tuđini sačuva i dušu i obraz. On sebi ispisa ovaj epitaf:

“Kad tuđa ruka sklopi moje oči

i prospe zemlju po grudima golim,

ostaće moja duša da svedoči

I posle smrti koliko te volim, Srbijo!”

8.

Možda je zgodna prilika da uz ove božićne praznike još jednom pomenemo svetog Vladiku Nikolaja.

Putovao nas vladika vozom između dva američka grada. U kupeu do vladike sedeo je dečak od sedam-osam godina, a na sedištu preko puta tri starija Amerikanca. Dečak je na preostalom sedištu ređao svoje igračke. Međutim, samo što je voz krenuo, njihov vagon počeo je da se trese, ljulja, kao da hoće da iskoči iz šina. Uznemirili se Amrikanci, skaču sa sedišta, otvaraju prozore, dozivaju mašinovođu, psuju, prete, pitaju da li je pijan ili lud. Vladika Nikolaj spokojan – zna da je u Božijim rukama, a dečak i dalje ređa svoje igračke. Kivni na dečaka zbog njegovog spokojstva pitaju ga neprijatnim tonom – zar se on ne boji? Dečak odlučno kaže da se ne boji, pa se i Vladika pridružio istim pitanjima. Dečak je ovako odgovorio Vladiki Nikolaju:

“Ne, gospodine, ne bojim se! A zašto bih se bojao kad ovim vozom upravlja moj tata!”

Ovo je donekle smirilo američke putnike u vozu, a Vladiku Nikolaja navelo na razmišljanje o srpskom narodu: Bože, podari nam vozovođu ili brodara kome bismo verovali kao što ovaj dečak veruje svom ocu, i koga bismo zvali tatom, da nas povede u luku spasa…

Vladika je verovao da u Srbiji ima dosta časnih ljudi, ali da narod treba da zasluži da ima časne vladare.

9.

Današnjoj vladajućoj strukturi malo je lakše da štiti Srbe od progona sa vekovnih ognjišta na Kosovu i Metohiji – nema danas državnih i partijskih funkcionera koji bi svaku akciju o spasavanju Srba zaustavili. Kako bi se na ove iz vlasti obrecnuo onaj moćnik koji je Šiptarima poklonio čisto srpsku opštinu Leposavić i 17 opština oko Leposavića. A kako da ne pokloni na umiljate reči svog partijskog druga Fadilja: „A, šok Stamboljić, nama je zbog šume i puteva potreban Ljeposavić“. I ko da odbije druga Fadilja.

Nema ni druga generala koji je bio i predsednik Vlade, koji je jadikovao pred svojim maršalom: “Eto, druže maršale, ako smem da kažem, i ja sam Srbin. Ali ja se toga stidim jer znam koja su zla Srbi činili drugim narodima“.

Nema onih starih „dobrih ” srpskih komunista koji oteše Visoke Dečane ,i tu svetinju pretvoriše u političku školu dajući joj ime njihovog maršala. Jermonaha Gavrila Kovačinu, koji je odbio da ih služi vinom, čuvajući ga za sveto pričešće, otpremiše vezanog i slomljene kičme u robijašnicu.

Nema ni onih šiptarskih bratstvenika – srpskih komunista – koji srušiše srpski pravoslavni hram u Đakovici i na temeljima tog hrama, tamo gde je bio oltar, podigoše javni klozet.

Lakše je današnjoj vladajućoj strukturi. Bar s jedne strane.

10.

Srbiji ostadoše verna i deca i autori slogana. Slobodan Jovanović umro je u egzilu, dr Stevan Moljević na robiji pod komunistima, Slobodan Drašković je umro u Americi, Dragišu Vasića ubili su komunisti, sestre Borisavljević umrle u tuđini, sahranjene u Priboju.

Izvor: NOVI STANDARD

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top