Антисрбизам: Некада мрзели Јевреје, сада Србе

Руководиоци Међународне инициjативе за праћење антисрбизма упозораваjу да мржња испољена према нашем народу и држави има много додирних тачака са антисемитизмом, те да jоj се мора стати на пут 

Када jе, средином jула, Међународна инициjатива за
праћење антисрбизма (МИПА) наjавила да jе овластила београдског адвоката Феђу
Димовића да покрене тужбу против дневног листа „Блиц“ због вређања српских
жртава из околине Сребренице, темељно успавана овдашња jавност била jе немало
изненађена. За протеклих 12 година, наиме, Србиjа се одвикла од било каквог
званичног или незваничног деловања у смислу заштите српских националних
интереса, па и угледа, а нарочито угледа жртава страдалих само због тога што су
били Срби. Потез МИПА jе jош и необичниjи, jер покреће питање одговорности
дневних новина коjе су доскоро деловале малтене недодирљиво у свом
противдржавном и противнационалном деловању.
Грех коjи МИПА ставља „Блицу“ на душу jесте наслов на вести о петровданскоj
комеморациjи у Братунцу, посвећеноj српским цивилима страдалим у нечовечним нападима
одреда Насера Орића за време грађанског рата деведесетих. Наjављуjући
комеморациjу, заказану jедан дан после џеназе у Поточарима, „Блиц“ jе ставио да
jе реч о „фешти“ коjом се омаловажаваjу сребреничке муслиманске жртве.
Андреj Фаjгељ и Мирослав Илић, руководиоци МИПА, препознали су у таквоj опреми
текста антисрбизам и сходно томе су одлучили да у име оштећених затраже судску
правду. У разговору за „Печат“, Мирослав Илић поjашњава не само шта jе у овом
конкретном случаjу спорно са становишта части и истинитости, већ и шта jе
уопште антисрбизам, поjава са коjом се, нажалост, толико често сусрећемо да смо
престали и да обраћамо пажњу на њу.
„Антисрбизам jе подразумевање да су Срби криви само због тога што су Срби.
Главни аргументи су да су Срби лоши, злочинци а никад жртве, монструми“, каже
Илић. „Као такав, антисрбизам jе веома сличан антисемитизму коjи jе био раширен
током прошлог века, нарочито у смислу приписивања особина ниже расе. Србима се,
као и Јевреjима у не тако давноj прошлости, приписуjу нељудске особине, чиме се
оправдава свака врста понашања према њима и свако насиље.“

И СРБИ КРВАРЕ

У оном анационалном делу овдашње
jавности, познатом под називом „Друга Србиjа“, више пута jе речено да Срби не
могу да буду предмет говора мржње jер, као већински народ, не могу да буду
рањива група (што jе, иначе, став са коjим jе на jедном скупу био сагласан и
ваjни заштитник грађана Саша Јанковић, чему jе сведок био и аутор текста коjи
управо читате). Илић сматра да jе овакво тумачење говора мржње, jедног од облика
коjим се антисрбизам обилато користи, краjње злонамерно и уперено против
српског народа:
„Срби свакако могу да буду рањива група, а сама идеjа да Срби то не могу бити
jесте jедан вид антисрбизма. Рећи за народ, коjи jе у 20. веку претрпео три
геноцида, да ниjе рањива група, jесте не само нетачно, већ и увредљиво. То jе
просто апсурдно. У стварности, Срби су наjугрожениjи и наjрањивиjи народ у
региону. На Космету се на Србе пуца потпуно некажњено. У Црноj Гори им се
забрањуjе улазак у ресторане, а угрожени су и у Албаниjи.“
Историчар по струци, Илић сматра да би се jедним од првих примера антисрбизма
могла сматрати по злу чувена аустроугарска пропаганда, коjа jе претходила Првом
светском рату:
„Тешко jе тачно одредити почетак антисрбизма. Свакако да jе у поjединим
раздобљима Аустроугарског царства положаj Срба, у националном и верском смислу,
био веома тежак. Па jе тако Мариjа Терезиjа говорила да су Срби `трпљена
нациjа`. Међутим, никако не треба заборавити да jе `отац хрватске нациjе` Анте
Старчевић први у идеолошком смислу пласирао антисрпски расизам. Познати су
његови погрдни изрази коjима jе називао Србе: `накот зрео за сjекиру`, `псета
пустjена с вериге`, `гнусна ропска створења`. Његови наследници Франк и
Кватерник сачували су исти однос према Србима. Франк jе био организатор чувених
антисрпских демонстрациjа у Загребу 1902. Тада су Србима разбиjани дућани,
куће, главе, само зато што су српске. Усташка пропаганда из Другог светског
рата jе Србе третирала исто као што jе нацистичка Немачка третирала Јевреjе.
Данас се служе мисе задушнице за Павелића и друге усташке злочинце. Концерти
Марка Перковића Томпсона, наjпопуларниjег хрватског певача, обилуjу са
фашистичком и усташком иконографиjом. Без икаквих санкциjа.“
Још jедна константа присутна у новиjоj историjи jесте деловање страних, нимало
наклоњених фактора:
„Јасно jе да постоjе страни чиниоци, па и врло моћни, коjи желе да науде
Србиjи, или чак и да jе униште, али мене од тога много више збуњуjе и чуди
чињеница да ми као друштво уопште не одговарамо на то. Као да у нашоj jавности
влада потпуно одсуство свести да се нешто мора предузети у вези са нагомиланим
антисрпством.“

НО ПАСАРАН!
МИПА jе до сада имала неколико акциjа коjе оправдаваjу њен назив: као што jе
сада наjавила позивање „Блица“ на кривично-правну одговорност због антисрпског
писања, тако jе почетком године упозорила и на антисрпску природу филма
Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“. Њихов наjвећи успех, међутим, остаjе везан
за њихово прво деjство, из септембра прошле године, када им jе и пало на памет
да се удруже и озваниче, а поводом jедне срамотне емисиjе приказане у Шпаниjи:
„То jе била емисиjа шпанске државне, националне телевизиjе о Висентеу Перезу,
што jе био шпански идентитет усташког злочинца Макса Лубурића док се крио тамо.
Емисиjа jе приказана 17. септембра прошле године и садржала jе невероватан
преседан: говорећи о Јасеновцу, они су рекли да су тамо страдали партизани,
опозиционари, Јевреjи и Цигани. Србе нису поменули, иако су у том логору смрти
управо Срби били убедљиво наjброjниjе жртве. Фаjгељ jе сасвим случаjно налетео
на ту емисиjу док jе превртао канале, и био jе шокиран када jу jе одгледао.“
Ништа осим шока ниjе ни могла да изазове таква емисиjа, тj. смишљено изостављање
Срба из жртава jасеновачког логора смрти. Као што нису поменути међу
страдалницима, тако jе изостављен и назив `србосека`, монструозног ножа
осмишљеног баш у Јасеновцу, и баш за клање српских логораша – што открива
управо назив, коjи су Шпанци иначе прећутали.
Али, Фаjгељ и Илић договорили су се да не остане све само на запрепашћености:
„На Фаjгељеву инициjативу, обратили смо се шпанскоj телевизиjи и захтевали смо
jавно извињење. Обраћали смо се неколико пута руководству телевизиjе, као и
тамошњем заштитнику гледалаца, и били смо упућени на уредницу емисиjе Анхелу
Родизио, коjа jе деведесетих била извештач са простора бивше Југославиjе и
важила jе за познаваоца прилика на нашим просторима. Управо због тога што jе
упозната са стањем, било нам jе jасно да jе она намерно избацила Србе. Ниjе она
случаjно заборавила да помене Србе, већ jе као гумицом избрисала више стотина
хиљада жртава. Када смо започели преписку са њом и остатком екипе коjа jе
радила ту емисиjу, они су се наjпре правили луди. Као, због сажетости емисиjе
су навели партизане и опозиционаре, подразумеваjући да су међу њима били
припадници разних народа, па и српског. То обjашњење jе, наравно, не само
лажно, већ и нелогично, jер када су већ поменули Јевреjе и Цигане, морали су и
Србе.“

ПОДРШКА ЗУРОФА
Фаjгељ и Илић су са Шпанцима наставили преписку одсечно, али уљудно. Нису се
упуштали у нападање саговорника, али су остали при захтеву да се ауторски тим
емисиjе мора извинити због изостављања Срба.
„Њихови одговори су бивали све тањи, али ипак нису пристаjали да упуте
извињење. Ми смо, међутим, покренули петициjу за извињење, а ту петициjу су,
поред српских, потписали и неки шпански интелектуалци. Такође су jе подржали и
неки jевреjски интелектуалци, што jе можда било и пресудно. Своj потпис jе, на
пример, ставио и лично Ефраим Зуроф, директор `Центра Симон Визентал` . На
краjу су они, после два месеца, наjзад одустали од глуматања и правдања, па су
приказали прилог у истом термину у коjем jе била приказана и првобитна
репортажа. У том прилогу jе jедна госпођа из ауторског тима изрекла извињење, и
то jе, према нашем утиску, учинила некако нерадо, чак мучно, али добро, барем
су се извинили.“
Таj потез шпанске ТВ станице jесте био донекле увиjен, тврдоглаво остаjући на
линиjи да jе све било плод чисто новинарске економичности, а не и нечиjе зле
намере. Победа jе, међутим, остварена, и то првенствено у психолошком смислу.
Извињење шпанске телевизиjе, вероватно прво такве врсте у свету када jе реч о
Србима, показало jе да борба за углед наше нациjе не сме да буде предата
унапред, како су кабинетско-менаџерски кариjеристи из доскорашње власти не само
веровали, већ и проповедали.
„Управо jе то њихово извињење показало да jе могуће изборити се за нешто
повољниjу слику о Србима и повољниjе поступање према Србима у светским
медиjима“, закључуjе Илић.

Извор: Печат