Imperija iznad zakona — zašto samo Amerikanci ne odgovaraju za strašne ratne zločine

Od Korejskog rata pa nadalje traje neprekidni američki intervencionizam svuda po svetu. Ranije je bio lokalnog karaktera, a onda je postao globalni intervencionizam. Sistem razaranja i uništavanja ljudi traje, a iz godine u godinu se čine razni zločini.

Potrebno je hitno rešavanje humanitarne situacije u sirijskom regionu Tanf „zbog Sjedinjenih Američkih Država, koje su tu ilegalno rasporedile vojnu bazu i zabranile pristup na 55 kilometara, što je dovelo do toga da desetine hiljada izbeglica nisu u mogućnosti da prime humanitarnu pomoć“, navodi se u saopštenju ruskog Centra za pomirenje zaraćenih strana. Akcije američke vojske i međunarodne koalicije predstavljaju „grubo kršenje humanitarnog prava i mogle bi se kvalifikovati kao ratni zločini“, dodaje se u saopštenju.

Kadija te tuži, kadija ti sudi

Kad je reč o zaista stvarnim presudama i osudama, SAD nisu potpisnik međunarodnih ugovora kojima bi svoje vojnike isporučivali drugima ili međunarodnim tribunalima, i jedino oni mogu da im sude, kaže za Sputnjik istoričar Aleksandar Raković, dodajući da je takvih suđenja bilo, ali da su nekad kazne koje su dodeljivane ljudima koji su bili osvedočeni ratni zločinci bile minimalne.

„Evo, recimo, da uzmemo za primer ovo što se dešavalo u Abu Graibu ili Gvantanamu, to se isto smatra ratnim zločinom. Oni su na bestijalan način mučili zarobljenike u ta dva zatvora, a suđeno im je kad je javnost saznala šta su uradili iako je postojalo čak odobrenje od nadležnih organa da su takva mučenja dozvoljena, i dobili su minimalne kazne“, navodi Raković za Sputnjik.

Prestupi koje američki vojnici čine na drugim teritorijama, posebno u zemljama gde su potpisani SOFA sporazumi, ukoliko su bili na radnoj obavezi, pa se sticajem okolnosti desila neka nesreća, čak mogu i da pregaze ljude kolima (bilo je takvih primera i u Makedoniji), slično su prolazili.

Raković sugeriše da Amerikancima, zbog toga što imaju imunitet, ne mogu ni u tim slučajevima suditi domaći sudovi, nego im opet moraju suditi američki vojni sudovi.

Ukoliko bi pak američki vojnici izvršili neko nasilje ili kriminalni zločin u civilu, van radnog vremena, kad su bili u uniformama, u tom slučaju, dodaje taj istoričar, moglo bi doći do suđenja pred lokalnim sudom, ali samo moglo, ne bi nužno moralo.

„Dakle, američki vojnici uživaju imunitet u zemljama u kojima imaju SOFA sporazume, a takođe, kad je reč o njihovim ratnim zločinima koje su počinili u Vijetnamu, Iraku, Libiji, Siriji, koje su počinili u Jugoslaviji — bez obzira na to da li je reč o BiH ili o Kosovu i Metohiji — za njih jednostavno nema mogućnosti da im na objektivan način bude suđeno, da im na objektivan način bude presuđeno, jer je Amerika stavila sebe iznad zakona i nastupa sa žestokih pozicija sile gde oni imaju pravo da čine zločine“, kategoričan je Raković.

Gotovo 100 godina intervencionizma

Amerika i ranije, podseća Raković, a ne samo u novije vreme, nije dopuštala da se njenim vojnicima sudi osim na njihovim vojnim sudovima ukoliko su počinili ratne zločine jer su smatrali da oni imaju kompetenciju da procesuiraju i da u stvari odluče da li je reč o ratnim zločinima.

„Oni su uvek nastupali sa pozicija sile, pritom su uvek bili na pobedničkoj strani, to je isto vrlo važno, tako da nije bilo prilika, osim u Vijetnamu — ali to je bio sukob drugog tipa, da se oni procesuiraju jer nisu priznavali međunarodne sudove. Nekadašnji američki ministar odbrane Robert Maknamar je dobio osudu na jednom ad hok suđenju, ali to apsolutno nije moglo da se primeni. I ne samo on, bilo je i drugih“, ističe Raković.

Svaka država, konstatuje taj analitičar, koja nastupa sa pozicije imperije polaže pravo da odluči o tome na koji način će procesuirati svoje vojnike koji su izvršili ratne zločine.

Međutim, ukazuje Raković, ovde nije samo reč o ratovanju koga je bilo i biće, već o neverovatnom američkom intervencionizmu koji se dešava svake godine.

Amerika i ranije, podseća Raković, a ne samo u novije vreme, nije dopuštala da se njenim vojnicima sudi osim na njihovim vojnim sudovima ukoliko su počinili ratne zločine jer su smatrali da oni imaju kompetenciju da procesuiraju i da u stvari odluče da li je reč o ratnim zločinima.

„Oni su uvek nastupali sa pozicija sile, pritom su uvek bili na pobedničkoj strani, to je isto vrlo važno, tako da nije bilo prilika, osim u Vijetnamu — ali to je bio sukob drugog tipa, da se oni procesuiraju jer nisu priznavali međunarodne sudove. Nekadašnji američki ministar odbrane Robert Maknamar je dobio osudu na jednom ad hok suđenju, ali to apsolutno nije moglo da se primeni. I ne samo on, bilo je i drugih“, ističe Raković.

Svaka država, konstatuje taj analitičar, koja nastupa sa pozicije imperije polaže pravo da odluči o tome na koji način će procesuirati svoje vojnike koji su izvršili ratne zločine.

Međutim, ukazuje Raković, ovde nije samo reč o ratovanju koga je bilo i biće, već o neverovatnom američkom intervencionizmu koji se dešava svake godine.

Autor: Nenad Zorić

Izvor: SPUTNjIK