Imena naše nemarnosti: Jasenovac i Donja Gradina

Ovaj prostor je mesto najbrutalnijeg gubilišta jednog naroda u čitavoj istoriji Evrope. Još u vreme SFRJ, ovaj kompleks bio je podeljen prirodnom granicom rekom Savom između ondašnje dve socijalističke republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Nakon građanskih ratova 1991-1995. godine reka Sava je i dalje ostala vododelnica Jasenovca i granica između ovog puta nezavisnih i međunarodno priznatih država Repulike Hrvatske članice EU i Republike Srpske – Bosne i Hercegovine.

Kao i 1945. godine kada su ustaše napuštale ovaj zloglasni logor, podižući u vazduh sve za sobom pokušavajući da unište tragove genocida, tako su 1991. godine njihovi unuci probali da nastave njihov nezavršeni posao kada su zapalili muzej Jasenovaca koji se nalazio na mestu nekadašnjeg logora. Spomenik u vidu kamenog cveta, delo arhitekte Bogdana Bogdanovića, povampirene neoustaše u svom praroditeljskom nagonu nisu uspele da sruše. Muzejska i arhivska građa zahvaljujući kustosu ovog muzeja Simi Brdaru, prebačena je u njegov stan u Kozarskoj Dubici, gde je bila sve do 1999. godine. Pomenuta arhiva je iste godine premeštena u Ahriv Republike Srpske u Banja Luci. Sledeće godine, 27. oktobra 2000, tadašnji predsjednik Vlade Republike Srpske, Milorad Dodik potpisao je sporazum sa direktorom Memorijalnog muzeja holokausta SAD u Vašingtonu, Danielom Salcmanom o predaji arhivsko – muzejske građe ovom muzeju.

Ministarstvo prosvete i kulture Republike Srpske, raspisalo je 2009. godine konkurs za izradu Idejnog urbanističkog rešenja Spomen – područija Donja Gradina. Komisija pomenutog ministarstva je iste godine izabrala za najbolje idejno rešenje rad autorskog tima preduzeća ,,PROJEKAT“ a.d. Banja Luka. Čak je bilo najavljeno i postavljanje kamena temeljca, već naredne godine.

I od tada … do sada?

Zašto smo kao narod tako nemarni kada je u pitanju Jasenovac i Donja Gradina?Jednom prilikom mi je jedan duhovni starac rekao da čovekova nemarnost ubija njegovu hrabrost. Izgleda da ova pouka podjednako važi i za narode. Sigurno postoje opravdani razlozi zašto nismo u stanju da uradimo ovaj posao koji je obaveza i pred Bogom i pred drugim narodima. Ovi razlozi nisu sigurno matrijalne prirode, oni ne mogu biti izgovor u nemanju novaca. Oni leže u našem kolektivnom svesnom i nesvesnom. Malen je naš um da to razume, a još manji da taj Gordijev čvor razmrsi. Čvor koji ne može i ne sme da se odreši kao što je to učinio svojim mačem Aleksandar Makedonski. Potrebna je hirurška preciznost i monaška smirenost jedne čitave plejade odbranih Srba iz sveta nauke, kulture, umetnosti i religije da zavidaju tu neprebolnu živu ranu roda našega

Reč Jasenovac u kolektivnom biću srpskog naroda vrhuni u ravni sa najskupljom srpskom reči – Kosovo. Upravo ovih dana, kada se Kosovo kao srce Srbije čupa i presađuje u nedra Velike Albanije, obavezni smo da se Sv. Jasenovačkim i Starogradiškim mučenicima odužimo na način kako to dolikuje onima koji zajedno sa Sv. Lazarovim kosovskim vitezovima, pred prestolom Gospodnjim čuvaju srpski rod od njegove propasti. U našoj obavezi je da sagradimo zdanje trajnog pamćenja i budućim generacijama razvijamo duh nezaborava i praštanja.

Kao i kroz vekove i danas je velika zasluga SPC na očuvanju identiteta srpskog naroda. Uvrštavanjem Jasenovačkih i Starogradiških novomučenika u pravoslavni kalendar (13. septembra po novom, a 30. avgusta po starom kalendaru) oni bivaju i zvanično upisani u kolektivnu memoriju srpskog naroda. Posebna zahvalnost pripada Odboru za Jasenovac SPC na čijem čelu se sada nalazi vladika banjalučki Jefrem. Veliki doprinos na ovom poslu dao je i daje sadašnji vikarni episkop, vladika lipljanski Jovan, kao i Dušan Bastašić predsednik Udruženja Jadovno 1941. Zasluga pripada i bivšem predsjedniku Vlade RS, prof. Vladimiru Lukuću koji je kao predsednik Izvršnog odbora Udruženja Jasenovac Donja Gradina, organizovao više međunarodnih konferencija o Jasenovcu. Treba reći i to, da se u Muzeju Republike Srpske u Banja Luci u okviru stalne izložbene postavke nalazi i deo koji je posvećen Jasenovcu.

2013. godina je jubilarna i posvećena je 1700-godišnjici donošenja Milanskog edikta, kojeg je proklamovao rimski imperator, a potonji Sv. car Konstantin Veliki. Car koji je rodom iz Niša i upravo u ovom gradu 6. oktobra na praznik začeća Sv. Jovana Krstitelja, biće održana centralna proslava na kojoj će se služiti sveta liturgija, uz sasluženje svih pomjesnih pravoslavnih patrijaraha. Sledećeg dana, 7. oktobra njihove svetosti služiće takođe svetu liturgiju u glavnom gradu Crne Gore u Podgorici, na osveštanju novosagrađenog hrama Hristovog Vaskrsenja.

Da je bilo svesti i savesti u državnom rukovodstavu Republike Srpske, 8. oktobra služila bi se i treća liturgija u Gradini gde je trebalo dosad sagraditi Memorijalni kompleks Donja Gradina – Jasenovac. Na tom mestu na kome čitava vaseljena treba da klekne, a među prvima rimski episkop koji je sebe proglasio „nepogrešivim“ u tumačenju hrišćanske dogme. Njihove svetosti pomesne pravoslavne patrike i vladike trebaju da odsluže, možda na prvom mestu svetu liturgiju upravo u Gradini nad svetim moštima srpskih hrišćanskih novomučenika. Novomučenika kao u vreme rimiskih zloglasnih careva koji su pre cara Konstantina, na ritualni način ubijali nevine ljude u Rimu samo zato što su ispovedali živog Boga Isusa Hristosa Pantokratora. 1628. godina od donošenja Milanskog edikta nad jednim hrišćanskim narodom izvršen je ritualni pogrom od strane drugog „hrišćanskog“ naroda, pred očima i „pod blagosvom“ opet Rima, ovog puta od strane rimskog episkopa tj. pape Pija XII i njegovog „uzoritog“ kardinala zagrebačkog Alojza Stepinca, kardinala koga će 3. oktobra 1998. Godine, papa Jovan Pavle Drugi proglasiti blaženim.

Zašto je gradnja Andrićgrada u Višegradu, veći prioritet nego gradnja spomenika najvećem srpskom gradu pod zemljom. Pravi i jedni odgovor treba zatražiti od državnog vrha Repbulike Srpske i Srbije. Sigurno je da su predsednik Repbulike Srpske Milorad Dodik i vicepremijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić, na nedavnom zajedničkom sastanku u Višegradu sa proslavljenim svjetskim režiserom i još većim neimarom Nemanjom Kusturicom, razgovarali na ovu temu. Njihove državničke vizije sežu mnogo dalje i dublje nego što autor ovog teksta može i da zamisli. Jer svim mislećim Srbima je „jasno“ da je na političkoj sceni Republike Srpske i Srbije prava plejada „državnika i mislioca“ koji svojim podvigom i žrtvom za svoj narod prevazilaze i same Nemanjiće.

Pitanje izrade projekta urbanističkog i arhitektonskog rešenja Spomen -područija Donja Gradina – Jasenovac, kao i njegove realizacije, morao bi imati za cilj mobilizaciju kompletnog srpskog naroda, na prvom mestu državaSrbije i Republike Srpske-BiH i Dijaspore (npr. Kongres srpskog ujedinjenja)

…

PREDLOG

*Inicijativni odbor *projekta izgradnje Spomen-područja Donja
Gradina-Jasenovac:

· Predsednik Republike Srpske (inicijator)

· Predsednik Srbije

· Patrijarh Srpski

· Prestolonaslednik princ Aleksandar Drugi Karađorđević

*Pokrovitelji* projekta izgradnje Spomen-područja Donja Gradina-Jasenovac

· Vlada Republike Srpske

· Vlada Srbije

· Sabor srpske Pravoslavne Crkve

· Dijaspora

KOMISIJA ZA IZBOR NAJBOLjIH RADOVA

*STRUČNI deo komisije*:

· Najbolji stručnjaci iz oblasti urbanizama i arhitekture u Republici Srpskoj, Srbiji i Dijaspori.

· Dekani Arhitektonsko-građevinskih fakulteta u Republici Srpskoj i Srbiji.

*UMETNIČKI deo komisije: *

· Najzaslužniji predstavnici književnika, slikara i vajara Republike Srpske i Srbije.

· Odbor za Jasenovac Srpske Pravoslavne Crkve.

Stručnoj i umjetničkoj konkursnoj komisiji za izradu urbanističkog i arhitektonskog rešenja Spomen područija Donja Gradina – Jasenovac, predočiti po dva rada (jedan urbanistički i jedan arhitektonski) iz Republike Srpske, Srbije i Dijaspore.

Piše Siniša Sinadinović

Izvor:  FRONTAL.SRB