Imao sam 5 godina kada su mi pred očima ubili brata

„To je bio jedan miran, običan dan, bili smo u gostima kod ujaka. Samo što smo stigli kući, stric je uzeo Miloša za ruku i poveo ga da nam kupi sladoled. Ljudi iz sela sedeli su ispred prodavnice, pili pivo, bilo je predveče otprilike…

Odjednom je odjeknuo rafal, ja sam bio na mostu, tačno ispred prodavnice, Miloš je čekao da stric iznese sladoled… Sećam se samo da me je neko uhvatio za ramena i pribio uza zid, sledeće što pamtim je zvuk helikoptera i vrištanje…“

Tog dana 2000. godine, u Cernici, na očigled starijeg brata, strica, rođaka, komšija i jedinica KFOR-a, iz mitraljeza je ubijen četvorogodišnji dečak Miloš Petrović, dok je ispred prodavnice čekao da mu stric kupi sladoled. Pošavši da zaštiti dete nastradao je i dečakov rođak Vojin Vasić i komšija Tihomir Simijonović koji se našao na licu mesta.

„Petnaest sekundi… Toliko je trajalo sve. Šok. Ljudi izbezumljeni. Moji roditelji ležali su na betonu, helikopterom su Miloša prevezli u Bondstil, ali je on već na putu do tamo preminuo. Strica nisu hteli da puste da krene sa njim, ušao je u kuću sav umazan krvlju, držao ga je na rukama… Ubica je pobegao, otrčao je uz potok, prema albanskoj mahali. Nikada se nije tačno utvrdilo ime čoveka koji je povukao obarač“, priseća se Lazar Petrović stariji brat nastradalog Miloša, danas nastavnik ruskog jezika u selu Cernica, kraj Gnjilana na Kosovu i Metohiji.

U ovom malom mestu na jugu Kosova, deca su odrastala u gotovo jednoj ulici, nakon što je 1999. iz njega proterano 700 Srba. Preostali Srbi ostali su na kraju sela, sa školom i crkvom, okruženi brdom i albanskim kućama. Ta jedna ulica za Lazara će zauvek ostati i mesto najbolnijeg sećanja.

„Evo, vidiš onaj džip što silazi nizbrdo, to je taj čovek što je bio u zatvoru kao osumnjičeni i onda su ga pustili. On je tu svakog dana, viđamo se. Ali to nije tek tako reći za nekog, on je ubica, mi nikada nismo dobili rezultate tih istraga. Amerikanci su sve to vodili, dolazili, tražili, pokretali nekakve operacije, bio je sa njima i Kušner… Ali ništa. Do dana danas nije se saznalo ni za to, ni ko je počinio druge napade. Dešava se, nekad, da se zapitam, ima li ovaj život uopšte smisla kad je sve tako. Moja porodica retko priča o onome što se desilo, i ja ne želim da ispitujem oca šta on misli i na koga sumnja da mu ne bih ponovo stvarao nemire. Znam samo da mi nikada ne bi dozvolio da se bavim time ko je kriv, jer i on nikada to nije pokušao, zato što je jednog sina izgubio i ne želi da izgubio još nešto. Ali nikada nije pristao da ode odavde, iako su nas svi na to nagovarali.“

Osumnjičeni za ubistvo svakoga dana prolazi pored kuće Petrovića i posmatra sve ljude iz ove ulice sa svog imanja na brdu iznad.

Petrovići su, kao i ostali Srbi ovde, starosedeoci u selu. Obično su porodične kuće jedne familije grupisane po mahalama, njihova se graniči sa albanskim kućama i nalazi se na samom rubu srpskog dela sela. Zbog toga i danas za ove ljude nema mira u rođenoj kući. Albanci vide kamenovanje ovih kuća, bacanje flaša i lomljenje kao nekakvu vrstu razonode i ne postoji zakon i institucija koja je spremna da im stane na put.

„Mi smo tu na rubu, zato smo imali najveće pritiske. Njima je cilj bio da nas zastrašivanjem isele, tako što će da nas terorišu svaki dan saterane u ovaj ćošak. Odavde se vide one dve kuće, tu mi je poginula strina, Blagica Vasić, isto 2000. godine. Albanci su postavili dinamit između naše dve kuće i to ogromnu količinu dinamita. U kući je bilo skoro pola familije, bio je porodični ručak. Braću od strica su jedva izvukli ispod ruševina, jedan se sakrio u frižideru, drugog je spasila polica od televizora. Nikad se više nisu vratili da ovde žive. I stric je otišao, on je i bio meta jer je bio lider sela, najveći oslonac, umeo je i sa Srbima i sa Albancima. Kada se njemu to desilo svi su se pitali i Srbi i Albanci ZAŠTO.“

Istragu ovog napada vodio je, takođe, američki KFOR, počinioci, takođe nisu pronađeni.

„Žao mi je što ne mogu da pronađem dnevnik učitelja Mileta, on je beležio svako stradanje u Cernici. Poginuo je u centru sela 2003. godine, kada su nasred ulice bacili bombu. Sećam se krenuo sam sa njim od svoje kuće do njega, a usput me je drugar pozvao da vozimo trotinet. Da se nisam vratio, za petnaest sekundi, ko zna šta bi se desilo… Učitelj je bio na ulici u lokvi krvi, tražio vode, američki vojnici stajali su ispred nas sa uperenim automatima i nisu dozvoljavali da priđemo dok ne dođe njihova hitna pomoć. Nažalost, kasnili su, kasnila je transfuzija…preminuo je u bazi Bondstil kod Uroševca. U tom trenutku kad su bacili bombu, na ulici je bilo mnogo dece, možda nas 20…“

Cernica još uvek sveže pamti dane kada su OVK teroristi iz obližnje šume pucali na civile danju i noću. Lazar se seća pucnja na malo dete iz komšiluka, koje je vozilo autić u pesku i Božjom voljom pomerilo glavu kad je metak prostrujao pored nje.

„Dve godine nakon bratovog ubistva mene su slali u školu u drugo selo. Nisam viđao roditelje po petnaest dana, iako je to selo blizu nas, za nas je tada bilo predaleko. Nigde nisi smeo bez pratnje. Moji roditelji su strahovali i zbog toga su me sklonili tamo. Mi smo svakoga dana u dvorištu pronalazili bombe. Svakoga dana otac je zvao KFOR, a oni su dolazili da vrše uviđaj i govorili nam kako mi sami sebi bacamo bombe po dvorištu, pa onda pretresali naše kuće… Tako ti je to kad te Amerika štiti, možeš da se igraš kako hoćeš.“

Danas se do Cernice, odnosno srpskog dela sela, stiže malo bezbednije. Strane snage više nisu prisutne, a policija patrolira povremeno. Ipak, od ulaza u selo pa do skretanja u jedinu srpsku ulicu, koja sada nosi ime Miloša Petrovića, sve je u znaku terorističke OVK. Murali na školi, spomenici, nazivi ustanova… Albanci nisu navikli da ovamo dolaze oni koji ne žive u Cernici, te je svaki novi automobil koji prođe sa posebnom pažnjom zagledan.

„I dan danas, pošto smo tu uz ulicu, nalazimo svašta, kamenje, flaše, staklo… Jednostavno njima je zanimljivo izgleda da gađaju u te naše kuće, a mi smo oguglali. Ali neću da odem, ne mogu sebe da zamislim u nekom drugom mestu. I kad odem u Smederevo, Beograd, Niš lepo je, ali nije mi to taj vazduh… Ja sam ovde svoj. Nikad nisam sebe zamišljao tamo.“

Vođen velikom ljubavlju prema zavičaju Lazar je uspeo da ostane u rodnom selu, zajedno sa ocem i majkom i još jednim mlađim bratom koga su roditelji kasnije dobili. Jedni drugima su jedina i najveća podrška. Kao nastavnik ruskog jezika jako je posvećen deci iz sela i trudi se da njihovo detinjstvo bude lepše i bezbrižnije od njegovog. Svake godine
organizuje memorijalni turnir u basketu „Koš za 7“ u sećanje na sedmoro nastradalih meštana sela. Na njegovu inicijativu, omladina sela prikupila je novac za izgradnju novog terena za basket koji je, takođe, poneo ime najmlađeg heroja Cernice, Miloša Mikija Petrovića.

„Mi nikada ne bismo pomisli na osvetu, ali pravda bi mogla da bude zadovoljena. Bar to. Trudimo se svakog dana da se što jače nosimo sa onim što je zadesilo našu porodicu. Potrebo je bilo vreme i trud da naučimo da živimo sa traumama. Moja majka i danas je pod lekovima i samo ona zna kako se drži sve ove godine. Jer ona ustane ujutru i skuva
kafu i gleda u to mesto. Mi smo tu svakog dana… Oni su nešto želeli da postignu, ne znam da li su uspeli, ali ako su hteli da nas proteraju to nikada neće da se desi. Moj otac uvek kada prođe pored Albanca koji prosi ostavi koji dinar. Majka ga pita zašto, ubili su ti sina, brata, snaju… On kaže neka i oni su ljudi i nisu svi isti ko što i mi nismo. Time se i ja vodim, da ne mrzim i da se ne svetim jer nismo isto.“

*Od 1999. do 2003. godine u Cernici je ubijeno sedmoro Srba, a desetoro je ranjeno. Svi napadi izvedeni su na civile, za vreme primirja. Materijalna šeta na srpskim imanjima je ogromna, a stradanja nije bila pošteđena ni crkva Sv. Ilije. Danas je život u Cernici težak i pun neizvesnosti, Srbi se kreću samo u krugu crkve i škole, a izlazak iz srpskog dela nije bezbedan bez automobila. Deca pohađaju nastavu u iznajmljenoj privatnoj kući, u lošim uslovima, bez sredstava za rad, a nekadašnju školu preuzeli su Albanci samo za sebe.

Ukoliko ste u mogućnosti podržite naš rad i ostanak Srba na Kosovu i Metohiji!

DONACIJE

Izvor: Humanitarna organizacija Kosovsko Pomoravlje