Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Председница Хрватске, Колинда Грабар-Китаровић, па потом сви редом релевантни хрватски политичари, иступају овог априла 2016. против НДХ, као злочиначке творевине, која је за последицу имала небројене пројектоване злочине против цивилног становништва. Овај чин свакако није плод сазревања политичке елите у Хрвата већ успешно реализован задатак добијен под снажним и непопустљивим ставом посебног изасланика Стејт департмента, Николаса Дина, и делегације Светске јеврејске организације, која је тим поводом боравила у Загребу. Тако су, макар посредно, захваљујући доследности потомака холокауста, и српске жртве добиле делић вербалне сатисфакције. Гајити наду да ће ове изјаве постати уграђене у државна акта Хрватске, и да ће на било који начин успорити реусташизацију су чиста илузија.
Како Хрватска политика никада није доживела катарзу (прочишћење) и како деусташизација (=денацификација) није ни у покушају била спроведена јасно је да хрватске елите покушавају да добију на времену, подилазећи јасно опредељеном бирачком телу, исказујући притом лојалност и послушност према својим далеко моћнијим савезницима. Жртаве су ту форме а не суштине ради.
А управо Хрватска, чија је злочиначка политика поражена и у Првом и у Другом светском рату заогрнула се те 1945. победничким комунистичким плаштом Јосипа Броза, баш као што се заогрнула југословенством 1918. Управо Брозова идеологија братства и јединства превела је џелате у жртве а хрватске фашисте у хрватске антифашисте, па су савим подударне изјаве оба табора, које је у разним периодима знао да заступа Стјепан Месић, да данашња Хрватска почива на темељима тисућљетног хрватског сна оваплоћеног у усташком покрету а потом и у антифашистичкој борби и ЗАВНОХУ. Стварни губитници на том простору осташе трајно нехрватски народи и некатоличко становништво, мада не мали број хрватских интелектуалаца без икаквог стида јавно обзнањује како су Хрвати били жртве Срба након 1918, а потом и 1945. године. Зато је сасвим очекивано да су деведесете године конкретизација наставка геноцидне политике спрам других, а посебно српског народа.
Броз је 1948, изјавио како је највећа срамота хрватског народа дочек Немаца у Загребу 1941. коме је и сам присуствовао, заборављајући да је од тог естрадног, манифестационог био далеко срамнији масовни и бестијални погром некатолика и нехрвата. Али, Броз је очито свесно или не пренебрегао чињеницу да су, по казивању јутарњег издања загребачког „Обзора“ почетком децембра 1914. у Загребу широм Хрватске, организовани „величанствени“ ватромети након аустроугарског освајања Београда 1914, а да су оружане формације здушно бодрене приликом затирања српства и у самој Србији.
Заслуге Степинца спрам Католичке цркве су вишеструке, али поменућемо само две. Прва заслуга је спровођење политике присилног покатоличења иноверних народа, а друга, одбијање да Брозовим комунистима препусти на управљање РКЦ у Хрвата, слабећи тако утицај Ватикана.
У суштини, јасно је да су обе опције биле на истој таласној дужини, било да се ради о папи, било о Брозу. Занимљиво је да до дана данашњег није расветљен наводни боравак Броза 1944. код Пија XII, познат у свету научне публицистике као Хитлеров папа.
Намеће се неколико логичних питања:
1. Зашто Ватикан до сада није беатификовао Пија XII иако је поступак беатификације покренуо папа Павле VI још 1965? Зар је логично да Пије XII још увек чека на беатификацију, док се његов надбискуп и војни викар једне од најзлогласнијих оружаних формација у Другом светском рату без имало стида већ канонизује? Дакле Пије је контроверзан а Степинац неупитно светац, баш као што је неупитно НДХ била „антифашистичка“. Сасвим је јасно и логично да је хрватско вођство из деведесетих имало снажну подршку Ватикана, па је тако и Степинац, као духовна вертикала усташког и хрватско-националистичког и шовинистичког покрета био по кратком поступку беатификован чиме је испоштована и бројна хрватска емиграција из периода након 1945, а чије је значај, у практичном погледу, пресудан у распаду Југославије. Све је то тада лако било спроводљиво, с обзиром да су православни Срби били проказани као хрватски прогонитељи, мучитељи и џелати, а с друге стране под комунистичком опсеном затечени као браниоци југословенских а не српских интереса.
2. Иако постоје небројена сведочења о размерама хрватских злочина у том периоду, иако се зна да је у најмање два наврата свесно уништена документација о вођењу Јасеновачког система логора, да су месецима спаљивани лешеви у том логору, просто је фрапантно опстајање на размерама од 100.000 жртава у Јасеновцу, чак и од стране тзв. левих или „умерених“ хрватских интелектуалаца и антифашиста, мада се зна да су то недвосмислено верификована имена жртава, а да је сасвим јасно, као уосталом и код других народа у таквим катаклизмичким временима, да је број непознатих жртава далеко већи. Немачка сведочења и процене говоре о стотинама хиљада убијених српских цивила већ у првој години рата, Дуземлић каже да је у пријемним књигама уводио логораше у Јасеновцу под редним бројем преко 900.000, др Риболи, логораш у Јасеновцу тврди 400.000 убијених (око 320.000 Срба) само до половине 1943. а нешто мање од тог броја у другој половини рата, кардинал Тисеран говори представницима хрватске власти о стотинама хиљада убијених, адмиралу Вицку Крстуловићу се суди у Загребу због тврдњи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 Срба, Дедијер тврди више од 700.000 Срба, итд. итд.
Само фокусирање на Јасеновац и бесплодна спорења са проусташким интелектуалцима у неку руку имају за потребу да потпуно скрајну свест о општем погрому на простору НДХ, у којој је у свакој насељеној средини, под контролом Павелићевих оружаних формација постајало губилиште за Јевреје, Роме, Србе… Научницима разне феле са ових простора међаш постају књиге Кочовића и Жерјавића, које коинцидирају некако с временом писања Туђмановог манифеста о беспућу повјесних збиљности. Дакле, све то штиво сачињено на Западу, имало је за циљ да припреми светску јавност да је војни удар по Србима известан и неопходан. Поента читаве расправе о јасеновачким бројевима није у нотирању бестијалног злочина који досеже макар и до 100.000 поименичних жртава само у једном комплексу, већ у доказивању српске митоманије, којом се невини и препоштени Хрвати-хришћани стављају под стегу шизматика, православних Срба, па је отуда било могуће да се у појединим периодима говори о стотинама жртава, а данас чак слободно пишу и продају књиге по Хрватској и свету, како у ствари у Јасеновцу, „радном“ логору, и нису чињени злочини. Тако се релативизују сви остали злочини и стратишта, релативизују се расни Закони НДХ, па и историја која сеже и пре 1918. и 1945. а што је све била политика континуитета верског и националног погрома нехрвата и некатолика. Потребно је што јаче лупати у добоше, како би нормалан свет био ућуткан.
Отуда данас, као знак „помирења“, на који би Срби ваљда требали да пристану, јесу и активности екстремних проусташких Хрвата и домољуба који се ових дана спремају за Јасеновац да упале свеће за Јевреје, Роме и Србе али и за наводно сахрањене усташе од 1945. Ту причу чули смо пре четврт века и од Туђмана, али је она тада с гнушањем као лажна била одбачена.
Како год, одлука је у рукама Ватикана. На њиховим прелатима је да покажу, јесу ли они заиста слуге Христове цркве, спремни да прихвати одговорност за један период њеног трајања, или ће наставити са праксом својих претходника по којима се за остваривање циља не бирају ни Богу непојмљива средства.
Златомир Лазић
(19. април 2016)
One Response
Свака реч на месту. З.Лазић озбиљно и промишљено аргументује своје ставове. Када немају аргументе, хравтска страна ћути. Без дијалога нема решења, а мир је у обостраном интересу.