ILI-ILI I POSLE TOGA – Ubijanje Svetih Srpskih Novomučenika Jasenovačkih

Pola veka smo živeli u društvu gde je bilo nemoralno, i nedopustivo, da se stravični izlivi nečoveštva, na čijem vrhu je bio Jasenovac, nipodaštavaju i banalizuju. Bilo je „i stida i srama“. Raspad ljudskog stava prema zločinima iz Drugog svetskog rata i Jasenovcu, podsetimo, postaje preovlađujuća društvena činjenica pojavom knjige Bespuća povijesne zbiljnosti Franje Tuđmana (1989/1990). Otad se to širi kao kancer.

Ne zna se zašto se ovo radi s Jasenovcem, ali ubrzo će se znati, priča mi čovek koji poznaje aktere. Pa i centarfora – episkopa Jovana (Ćulibrka).

Od svih antisrpskih procesa koji se kao ubrizgani otrov šire kroz srpsko biće demontaža Jasenovca je najbezobzirnije ranjavanje.

Tako se ovih dana (8–9. novembar) u medijima pojavljuje međunarodna naučna konferencija „80 godina pojma genocid – studija slučaja: genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“. Javlja se „nekoliko desetina stručnjaka iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije, Mađarske, Poljske, Izraela, Vatikana…“. Iza te impozantne najave – nijednog imena. Bezimeni eksperti o izuzetnoj temi. Jedino se istakla Ana Brnabić.

BEZ STIDA I SRAMA 

Genocidoekspert nad ekspertima oglasi da se „zaista zaprepastila kada je pročitala koliko je u prethodnih nekoliko decenija na univerzitetima u Srbiji i na čitavom postjugoslovenskom prostoru odbranjeno doktorata u vezi s Jasenovcem“. Kao da najavljuje da bi mogla da zasuče rukave i doktorira. Što da ne? U komisiji bi joj mogli biti episkop Jovan i direktor Muzeja genocida, pa da završe ono na čemu odavno rade.

I da se tako konačno zada udarac onom Pozivu SPC i Vladi Srbije: Razrešite episkopa slavonskog Jovana svih dužnosti vezanih za Jasenovac i genocid nad Srbima u NDH (88 potpisnika, 12. septembar, 2023).

Taj poziv, podsećamo, bio je krik-odgovor na stanje u srpskoj javnosti gde ko god šta rekao o smanjenju broj žrtava u Jasenovcu spada u „slobodu govora“.

Posmatraču se to moglo učiniti spontanim. Ali nije.

U stvari, sve se banalizuje sistematski – što Umberto Eko vidi kao da se daje „pravo govora glupacima koji su inače govorili isključivo u kafanama i to tek kad bi popili čašu vina, ali njihov govor nije imao nikakve štetne posledice po društvenu zajednicu i oni bi uvek bili brzo ućutkani. Međutim, oni sada imaju pravo govoriti kao da su nobelovci. To je prava invazija idiota“ (Stampa, 11. jun 2015).

Ali taj haos se da usmeravati. I to je „invazija korisnih idiota“. Ti „idioti“ su nečija vojska. I u nešto pucaju s namerom da rane i „ubiju“.

Pola veka smo živeli u društvu gde je bilo nemoralno, i nedopustivo, da se stravični izlivi nečoveštva, na čijem vrhu je bio Jasenovac, nipodaštavaju i banalizuju. Bilo je „i stida i srama“.
Raspad ljudskog stava prema zločinima iz Drugog svetskog rata i Jasenovcu, podsetimo, postaje preovlađujuća društvena činjenica pojavom knjige Bespuća povijesne zbiljnosti Franje Tuđmana (1989/1990). Otad se to širi kao kancer.

Paradoks „slučaja Jasenovac“ je da u red kolovođa svlačenja velikog istorijsko-nacionalnog simbola u blato staje i Muzej žrtava genocida (osnovan januara 1995), ustanova koju je srpska država za potrebe srpskog naroda osnovala „radi trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, prikupljanja, obrade i korišćenja podataka“.

MRAK NDH 

Razumnom biću to deluje čudno, jer je uloga NDH uglavnom utvrđena. Nikad se nije moglo govoriti o odsustvu želje da se teritorija etnički očisti. Dajemo nekoliko slika.

„Ova država može biti samo hrvatska država, i ne postoji metod kojeg bismo se ustručavali da je učinimo istinski hrvatskom i očistimo od Srba, koji su nas vekovima ugrožavali i koji će nas ponovo ugroziti ako im se ukaže prilika“ (Milovan Žanić, ministar vlade NDH, 2. maj 1941).
Srbi su bili bar četvrtina stanovništva NDH.

Hrvatski list 26. juna 1941. objavljuje strategiju i akcioni plan ministara Mila Budaka, Mirka Puka i Milovana Žanića: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako ih pretopiti u Hrvate.“

„…i tako smo vam mi u ovoj godini ovdje u Jasenovcu poklali više ljudi nego Osmansko carstvo za cijelo vrijeme boravka Turaka u Evropi“ (Maks Luburić, 9. oktobar 1942).

Logorska arhiva je dva puta uništavana (početkom 1943, aprila 1945), ali rezultat je obelodanjen: u izveštaju Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu navodi se između 500 i 700 hiljada žrtava; Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i pomagača (osnovana 1943) iznosi takve zaključke; „Jad Vašem“ je usvojio te činjenice; opsežno istraživanje Vladimira Dedijera, koji je od 1966. s Raselom i Sartrom bio član Raselovog međunarodnog suda za ratne zločine, u debeloj knjizi Vatikan i Jasenovac – dokumenti (1987) potvrđivalo je to; nemački izvori iz rata, zavisno kad su se oglašavali i koja saznanja su imali, daju izjave o smrti od 300 do 840 hiljada ljudi;

Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu (The International Commision for the Truth on Jasenovac), osnovana 2000. u Banjaluci, metodološki bliska sličnim u svetu, s namerom da utiče na rastakanje strahota Jasenovca objavila je 700.000 do 800.000 žrtava…

S druge strane, ide se do poništavanja pojma „Jasenovac“. Zato je raspravljati o hrvatskim prigovorima imalo smisla dok smo bili u zajedničkoj državi. Posle toga smisao se gubi, a „hrvatski stav“ evoluira do aktuelne knjige Ideologija i propaganda velikog srpskog genocida nad Hrvatima: projekat„Homogena Srbija“ 1941. povjesničara Stjepana Loze, koji nađe da su „u NDH Srbi bili zločinci a Hrvati žrtve“.

To se nije drugačije ni moglo razvijati.

ŠTA RADI SPC 

Ali Beograd „hrvatski prigovor“ uzima kao osnov za „raspravu“. Frontmen je Muzej žrtava genocida. A predsednik Upravnog odbora Muzeja je vladika slavonski Jovan (Ćulibrk).

To SPC stavlja u ulogu – više od slučajnog saučesništva. Koliko god pokušavali da razumemo SPC, ostaje da takvo igranje sa „zvanično kanonizovanim Jasenovačkim Novomučenicima od strane naše svete Crkve, predstavlja neku vrstu ponovnog ubistva tih mučenika“.

Najjača činjenica u odgovoru SPC na pominjano pismo 88 intelektualca je – da je Sinod „zvanično oduzeo pravo predsedniku Odbora za Jasenovac SA Sabora SPC, episkopu Jovanu, da se javno oglašava o broju jasenovačkih žrtava“. Ali ona je i najparadoksalnija.

Podsećam i da je „Sveti arhijerejski Sabor SPC 16. aprila 2010. doneo odluku da se ubuduće spomen Svetih Srpskih Novomučenika Jasenovačkih proslavlja 31. avgusta po julijanskom, odnosno 13. septembra po gregorijanskom kalendaru. Glavna proslava liturgijski se obeležava u manastiru Jasenovac.“

Dalje: „Sveti arhijerejski Sinod“ u saopštenju od 14. septembra 2023. objavi da „čim je preosvećeni episkop slavonski Jovan pre više godina izneo svoju privatnu – po nama proizvoljnu, istorijski neutemeljenu – procenu o broju jasenovačkih žrtava (Sinod) mu je zvanično, svojom odlukom, oduzeo pravo da se u javnosti oglašava o tom pitanju“ (14. septembar 2023). Otkud čovek koji tako „privatno“ misli na ključnoj funkciji? I šta sad: ili je Jovan slavonski uticajniji od Sinoda ili Sinod nije ozbiljno mislio?

U isto vreme dok se javnost po ko zna koji put suočavala s delom episkopa Jovana, delegaciju Muzeja genocida na najvišem nivou prima premijerka Srbije Ana Brnabić (13. septembar 2023) i „tokom dužeg, srdačnog i konstruktivnog razgovora analizirane su aktivnosti Muzeja… razmatrana je i dinamika realizacije muzejskih aktivnosti u narednom periodu. Predsednica Vlade je i istakla punu i bezrezervnu podršku Vlade celokupnom timu Muzeja žrtava genocida i još jednom uputila čestitke na postignutim brojnim rezultatima.“ (Premijer/ka Srbije je istovetno cvrkutala i sad najavljujući skup u Palati Srbija.)

JOVANOVA DOSLEDNOST 

Onda se 5. listopada (2023) u zagrebačkom Jutarnjem listu / Globusu pojavljuje veliki intervju s vladikom Jovanom (obavezanim na ćutanje?): „Jasenovcem se nitko ozbiljan nije bavio pa su prostor zauzeli zbunjeni diletanti“, javlja hrabri antijasenovački ratnik.

Intervju je dat „na licu mesta“, u manastiru Jasenovac. Nije rekao da se „javno voli sa Hrvatskom“, ali jeste podsetio: „Ja sam od države (Srbije, prim. aut.), po stručnoj osnovi, postavljen na mjesto predsjednika Upravnog odbora državne institucije koja se bavi pitanjem žrtava Drugog svjetskog rata, pa i njihovim brojem.“

Pita novinar: Nedavno ste bili u Mostaru na crkvenom skupu na kojem je bilo mnogo vladika iz vrha SPC. Jeste li razgovarali o ovom slučaju?
„U Crkvi se sve nastavlja svojim putem. Patrijarh Porfirije mi je najavio svoj skori posjet Jasenovcu.“

Jasno je da Sinod i Vlada podržavaju, ajde ne ograničavaju, ove „igre bez granica“ s Jasenovcem. Valjda će nam nekad neko objasniti zašto.
U javnosti se takva operacija (obeščašćivanje i obesvećivanje Jasenovca) izvodi određenim tehnikama.

Zagađuje se javni prostor, pa počnu „rasprave“ i u trenu se višedecenijski rad i ozbiljna brojanja dovodu u pitanje. (Ekovi idioti!) Oni se dočepaju mikrofona i svi pre njih su bili – diletanti, lažovi, prevaranti. Šta je to? Nauka? Nauka se zloupotrebljava na razne načine, ali ovaj je najprimitivniji.

U „slučaju Jasenovca“ Sv. Sinod ne pokazuje nikakvu odlučnost, a od države koja na najvišem mestu ima faustovsko čeljade (Ana Brnabić je iz Trilateralne komisije poslana da preuzme Vladu Srbije) ništa se drugo ne može ni očekivati. Nijedna okupaciona vlast se ne bi ovako neodgovorno igrala s jasenovačkim simbolom.

Ostaje pitanje šta je cilj Crkve i države Srbije?

Dobro, čini se „zapadnim prijateljima“, i minira se nacionalni identitet na kome stojimo iznad istorijske provalije. (To ovoj državi nije strano – ni s teritorijom, narodnom/državnom imovinom, istorijom, školstvom itd.) I „menja se svest Srba“, što je – podsećamo! – parlamentarna delegacija Nemačke otvoreno i slobodno tražila u Beogradu, marta 2013. Naše vlasti su to primile s razumevanjem.

Fenomene takve agresije u javnom mnjenju Noam Čomski je ocrtao u Deset strategija medijske manipulacije. Za naš slučaj su primerene tačke 2 i 3.

Dakle, metod „problem-reakcija-rešenje“: ugura se problem i posle reakcije u javnosti vi iz džepa vadite rešenja kojem bi se, u normalnim okolnostima, javnost protivila. Sledi „strategija postupnosti promena“: naterati javnost na postupno prihvatanje promena, za godinu, dve ili više.

DOLAZI LOZO „Crno seme“ Jasenovac gura u baruštinu iz koje raste „cveće zla“ – tako da, dragi prijatelji, nije nezamislivo da stignemo do „nove normalnosti“ u kojoj će nam biti prirodno da se o onoj knjizi Stjepana Loze organizuje naučni skup u Muzeju genocida, pa se to pojavi kao literatura na studijima novije istorije, pa se pojavi i predmet na studijama srpske nacionalne istorije – Homogena Srbija, likvidacija Hrvata u Jasenovcu. Od toga do pojave Loze u srednjoškolskim udžbenicima samo je korak.

Svojevremeno je Vice Vukojević, sledeći veliki Tuđmanovu misao, kao predsednik Počasnog blajburškog voda 2009, izneo da su „jasenovačkim logorom upravljali Jevreji“, država je dala samo stražu, a postoji ugovor vlade NDH i Jevrejske opštine Zagreb o finansiranju uprave tog logora“.

Lozo ili neki sledbenik bi sad mogao da „dokaže“ da su Jasenovac držali Srbi i da su „srboseci“, logično brate, srpski alati. Muzej genocida bi tu mogao da organizuje…
Slične stvari nama se dešavaju – setite se širenja LGBT-ideologije, od kad su upodobljeni radikali odlučili da će se „Parada ponosa“ u Beogradu održati po cenu života i smrti, onda nam se pojavila premijer/ka čija je najvažnija stavka u biografiji da je homoseksualka a najzanimljivije vesti za tabloide „da ima partnerku“, pa eto i drugih funkcionera tih sposobnosti, pa stiže Evroprajd i sve oko toga…
Zato, neću reći da je ono o Lozinoj knjizi rečeno ironično. Uopšte ne.

Izvor: PEČAT