2. Легендарна партизанска болница Петрова гора

Како видите имала је готово све нужне објекте за једну пољску ратну болницу. Осим тога имала је повише себе природни извор воде довођен посебним ‘жљебовима’. Касније је имала и властити агрегат за струју. Најважније је што је имала професионалне лијечнике и пратеће приучено особље од домицилног становништва предано позиву и професионалном односу. Болница је имала и властиту краву која је давала млијеко за тешке рањенике. Смјелост, ризик и одважност да се на тако малој дистанци од јаких окупаторских и домаћих гарнизона, понављам, на малој дистанци у планини са свега 300 метара надморске висине, приступачно чак да се тенковима шумским путевима дође до сваког мјеста, организира једна таква институција, говори о безграничном повјерењу у властити народ и његову непобједивост у вријеме када бијаше осуђен на истребљење.

У болницу су стизали тешки рањеници од свуда с партизанских ратишта. У њој су вршене и најсложеније операције. Нажалост, ипак је око 1.000 до 1.500 пацијената подлегло ранама. Доктор Франз Клеинхаппел својим преданим радом и ризичним потхватима операција прославио је ову легендарну болницу јер је створио тим који је беспријекорно професионално функционирао у изнимно оскудним увјетима. Наиме, сва логистика за живот овакве специјализиране институције била је изван болнице у шуми и почивала је у потпуности на каналима илегалног снабдијевања и свеопћој бризи да се у сваком новоослобођеном мјесту понешто прискрби, допреми, дакле све оно што је болници било нужно и потребно (храна, лијекови, завоји, инструменти, огрјев и друго). Тако је брига свих институција војних и цивилних партизанских власти, па и домицилног становништва, била окренута болници да ни у чему не смије оскудијевати. Илегалним каналима лијечници су из градова помагали, савјетовали, слали лијекове, инструменте, лабораторијске реагенсе и друго, а многи су касније и сами долазили у партизане.

Био сам пацијент те болнице од почетка 1944. године скоро пола године као веома тешки рањеник с три фрактуре доњих екстремитета и прострјелима интерних органа, бубрега, јетре, пробавног тракта. Укупно са 17 метака. Захваљујући несебичној бризи особља, што укључује и директне трансфузије крви њеног особља, преживио сам. Памтим ту болницу као највиши облик свеопће солидарности: „Један за све, сви за једнога“. То никада нигдје више, ни касније у слободи, нисам доживио. Наиме, касније сам седам година лежао у разним војним болницама савезника, пољским и клиничким центрима енглеске осме армије, у Италији, а и у Енглеској гдје је пацијент био светиња, али такав однос пацијента и особља па и посјетиоца пацијентима нисам доживио. Он се практично не може описати него га се само може доживјети. Чини ми се да је нужда преживљавања наметнула тај узвишени етос. Да илустрирам: у близини болнице налазиле су се илегално, па чак и од нас пацијената непознате ‘земунице’. Дакле, објекти поѕемних склоништа у случају продора непријатеља. Камуфлирани и у свим правцима заштићени. Ни најтежи рањеници иако су знали да постоје нису знали гдје и како изгледају осим оних који су због евентуалне опасности били пренесени да у њима бораве. Ове илегалне ‘земунице’ имале су све нужне просторе и сву нужну логистику (воду, храну, лијекове, потребне инструменте у случају хитне операције). Рекло би се свега је било у изобиљу осим зрака који је довођен камуфлираним цјевоводима. Ипак влага је била највећи проблем. Испред ‘земуница’ укопаване су различите ствари као текуће потрепштине, али више као облик предострожности испред ‘земуница’, па ако непријатељ открије да одустане од даљњег трагања, дакле да не дође до рањеника. Понављам

требате имати у виду да партизани нису били заштићени ни као рањеници никаквим конвенцијама. За њих је све зависило од њихове храбрости, одважности и ризика спремности на жртву. У јуну мјесецу 1944. године кренула је тзв. шеста офензива и ја сам пристао да не идем у ‘земуницу’ него да с још три ‘покретна рањеника’ кренем пјешке на помоћни аеродром у Чемерници и успјели смо себе спасити и другима мјесто уступити. Све је то чињено свјесно и одговорно уз заклетву да нећемо друге издати.

Преживљавање те болнице показало се интересантним и Савезницима антифашистичке коалиције, па су истраживали све њезине домене дјеловања и опстојања. Енглески лијечници приликом доласка у Бари по имобилизацијама фрактура и обрадама рана одмах су уочавали да долазимо из ‘Петрове горе’.

Било је доста партизанских болница у и око Петрове горе: Пецкој, Перни, Дуњаку, затим у Збјегу код Слуња, у Лици, на Бијелим потоцима, Трнави, у Банији на Шамарици, најзад у ослобођеном Оточцу и другдје, али ни једна није досегла по својој организацији, стилу рада, броју пацијената и сложености операција легендарну партизанску болницу ‘Петрова гора’. О тој болници писано је много у нас и у свијету. Одржано неколико симпозија. Међутим, нажалост нема ни једне студијске монографијске анализе, осим неких пригодничарских покушаја.

Поред бројних детаља које знам и које је тако темељито описао оснивач др Саво Златић, уман и ингениозан стваралац, због ограниченог простора морам их занемарити. Он је некадашњи свјетски првак проблемског шаха с којим сам остварио највећу хуманитарну сурадњу послије ратних збивања 1990–1995. године, као предсједником првог мултиетничког Грађанског одбора ‘Повратак кући’. Та жива легенда још је тако психосоматски уравнотежена да пише студију о проблемском шаху у својој 96. години живота. Овјековјечио је страдање народа Кордуна својим мемоарским записом ‘Послали су ме на Кордун’ са сљедећом посветом: „Као Хрват из Истре посвећујем ову књигу патничком српском народу Кордуна и Баније с којим сам провео најтеже дане његовог страдања у вријеме НДХ и фашистичке окупације, али и славне дане антифашистичке борбе“. Саво Златић нека ти је свака част славни мој ратни друже! Јер од тебе сам највише научио како се треба борити за другог.

Поред бројних детаља о легендарној болници, понављам, које због ограниченог простора избјегавам истаћи, о једном болном проблему желим посебно нешто рећи. Непосредно уз болницу налазило се гробље умрлих пацијената. Није знано колико је у њему сахрањено умрлих бораца. Знам да су неки одвожени у мјесна гробља завичаја. Гробље се налазило у једној косини с младом буковом шумом. Сваком би сахрањеном били уписани иницијали имена и презимена у буково стабло. Стабло је изгледало као изрезбарени штап. Како су стабла расла иницијали су задебљавали, набубрили или се распуцавали. Нека су слова била већа од 20 цм. То је сцену партизанских кенотафа чинило импресивном. Сви који су о томе писали, говорили или сликали, ту сцену нису заборављали. Ова ми је импресија стално на памети на сваки помен на партизанску болницу ‘Петрова гора’. Тамо бијаше сахрањен један мој нешто старији ратни друг из завичаја, Илија Божић. Био је рањен у бедрени мишић, развила се гангрена. Никако се није дао наговорити на ампутацију, а био је стасит, блонд с коврчавом косом, нека врста дјевојачке љепоте. Сви смо га сажалијевали јер је патио умирући у високој температури и грчу великог бола као посљедице гангрене. Дође комесар болнице Јовица Мраовић и нареди да се мене с креветом однесе у његов ‘одјел’ да га убјеђујем да пристане на ампутацију. Чим сам почео убјеђивати Илија се продере из свег гласа: „Зар си због тога дошао? Што ти своје ноге не даш одсјећи кад си пребијен као ћено? (локални назив за пса). Нећу ‘штуле’. Обећао сам матери или цијел или мртав“. И убрзо је умро. Однесу ме на његову сахрану и одржим говор с пуно патоса и особно упишем иницијале на буково стабло. Када год би посјећивао Петрову гору ишао би да и онако порасла слова дотакнем окајавајући осуду самоубилачког чина мога ратног друга. Таквих букава с урезаним иницијалима било је много. Не знам им ни броја. Међутим, концем рата 1995. године дођоше хрватски талибани и у име ‘освете нације’ и пораза антифашизма демолираше и болницу и спомен-објекте и то дјело највећег скулптора наших простора Војина Бакића, чији су меморијални споменици за његовог живота сви до једног уништени. Истовремено разорише и гробље па посјекоше и букве као партизанске кенотафе мртвих. Дакле контрареволуција не имаде милости ни према чему ни према коме. Па тако већ давно умрле мартире антифашизма, рушењем споменика, гробља и партизанске болнице, поново убише.

Пошто ми је Петрова гора обиљежила живот највећим патњама и представила слику које наказе од човјека рат направи али ми је и представила највећу солидарност људи у невољи, тај етос ми је наметнуо обавезу да пожелим да моји посмртни остаци буду разасути на њеним ‘врлетним странама’, гдје су земни остаци мојих многих ратних другова којима је рат живот прекинуо.

Слична болница основана је 1943. године у Словенији. Позната под именом ‘Фрања’. Подузетни Словенци, одлучили су да је предложе УНЕСЦО‑у као свјетску баштину. То је Савезу бораца Хрватске био повод да исто учини за партизанску болницу ‘Петрова гора’, као старију и значајнију. Ево о томе интегралног текста из књиге Саве Златића, упућено Деканату медицинског факултета у Загребу:

„У Хрватској постоји позната партизанска болница ‘Петрова гора’, која је непрекидно дјеловала од 4.10.1941. до 25.5.1945. године када се сели у Карловац. Према подацима који су дефинитивно утврђени то је била ПРВА изграђена шумска партизанска болница у Југославији (градио ју је у највећој тајности Јанко Крањчевић‑Брадо) и према досадашњим подацима и прва у Еуропи. Први њезин лијечник био је још живући др. Саво Златић.

Болница је била отворена не само за партизанску војску него и за народ околних насеља у подножју ‘Петрове горе’. Рањеници су се за вријеме окупаторских и усташких офензива скривали у тајним добро маскираним поѕемним земуницама. Готово је невјеројатна чињеница да нити један рањеник те болнице није пао у руке непријатеља од почетка до краја рата 1945. године и да је она опстала без обзира што су многи људи у насељима око ‘Петрове горе’ знали гдје се налази – доводили су болеснике, доносили храну, постељину и друге потрепштине. Болница је имала обиље здраве питке воде и агрегат за електричну расвјету.

У њој је у коловозу 1943. године основано кируршко одјељење на којем су обављани кируршки захвати, као нпр. абдоминалне операције (поготово од познатог кирурга др. Франза Клеинхаппела).

У болници се од 1941. до 1945. године лијечило више од пет тисућа рањеника и болесника. На жалост, подоста их је умрло и закопани су на гробљу поред болнице. Не постоје точни подаци колико је умрлих на том гробљу закопано, а према неким процјенама ради се о неколико стотина мртвих партизана, али и становника околних села.

Нема сумње да и партизанска болница у Петровој гори има све увјете да се од УНЕСЦО‑а уврсти у споменике свјетске баштине, па вас молимо да и ви подржите ту иницијативу. Напомињемо да је та болница била наставна база Медицинског факултета – Школе народног здравља ‘Андрија Штампар’ и то је један од разлога да се заложите за изнесени приједлог и по могућности у новим увјетима продужите с вашим ранијим дјеловањем“. (До сада, 2005. године, тај приједлог није проведен – нап. С. Златић) (Цитат преузет из књиге Саве Златића, стр. 89, 90.)

Све је добро образложено, али глухој елити власти властита антифашистичка прошлост није важна нити потребна ни корисна, јер је негира. Нарочито што је она овдје везана уз српске топониме. А Србе ваља из повијести измјестити.

Нажалост, за сада ништа не можемо очекивати од статуса свјетске баштине. Нарочито од рецентне елите власти. Јер, хрватски антифашизам претворио се у вербалност и пригодничарство. То је апсурд обзиром на истинску антифашистичку хрватску баштину с големим жртвама, надањима и остварењима. Фетиш приватизације разорио је здравство и нема ништа од Хипократове зеклетве. Лијечнички кадар претвара се у нову касту карактеристичну за првобитну акумулацију капитала. Социологијски речено ‘боље је имати него бити’. Брисањем антифашистичке меморије и другим фалсификатима повијести ствара се представа да је повијест могуће промијенити будући да је овдје направљен некажњени повијесни злочин којем се пред Међународним судом суди као ‘злочиначком потхвату’. Све је очитије да ће нам нажалост повијест други писати. Владајући етос легенду партизанске болнице ‘Петрова гора’ не може поднијети и зато та легенда се стубоком игнорира као контраст јавног имиџа неолиберализма, као вјечност и за сва времена детерминираног новог логоса капитализма.

Пост сцриптум

Непосредно послије завршетка Дејтонског мировног уговора, позову ме Бошњаци на један знанствени скуп у Бихаћ. Хотећи искористити ту прилику, посјетио сам нека сеоска насеља која сам узимао за узорак за пројекцију губитака у ратно доба становништва у БиХ. Кад оно, од Бихаћа до Санског Моста, ни људи ни насеља. Осупнут похараном Босном, започнем саопћење вехементном осудом барбаризма наших талибана и напоменем како ни гробља нису поштеђена. Посебно истакнем гробље легендарне партизанске болнице „Петрова гора“. Чим
сам изрекао ту реченицу о Петровој гори, из првог реда слушатеља повиче човјек: „Причекај!“, и пође на трибину. Загрли ме, и одрецитира пјесму „Петрова гора“, те ми се представи, мада сам, док је стихове рецитирао, знао тко је. Ријеч је о Енесу Кишевићу, који је визионарски,
као што то бива код ангажираних пјесника, предвидио судбину овог највећег партизанског меморијалног центра који је постао међународно значајно ходочашће са преко 200.000 посјетилаца. Пјесму је наручио поводом отварања велебног споменика Војина Бакића 4. октобра 1981. г. на дан 40-те годишњице прве партизанске болнице на Врлетним странама у Петровој гори, некадашњи директор, пјесник такођер, Миле Дакић, којем, се из освете више од годину дана суди, иако га нити један свједок оптужбе и обране, ни у једном облику,
ничим не терети и не оптужује. То доказује да је судство „Тадије“ понижавајуће. Почива на синтагми: „Сви су криви док ми не докажемо да нису“. Тиме се порука шаље евентуалним повратницима. Доказ је томе 70 убијених повратника, без да је нађен починилац. Међу овим истичем једног партизанског генерала и заштићеног Хашког свједока суда у Хаагу Милана Левара, иначе Хрвата којем ову књигу посвећујем. Авај, авај  антифашисти што вас је допануло када ваши крунски свједоци бивају гоњени и убијани. Први што је као пјесник изворно и професионално и свједочио о геноциду у свом завичају, други, пак што је властити живот положио када је свједочио што се Србима деведесетих година прошлог стољећа догодило у Госпићу. Има ли веће жтрве, живот за друге животе положити свједочењем па узалуд само зато што су Срби? Авај!.. Чудне ли државе а још чуднијег правосуђа?

Енес Кишевић

Петрова Гора

Сад нам је најпотребније сачувати твој мир и достојанство

Горо Петрова

Склонити снагу у разуму

Да се Сунце не одрекне свијета

Треба нам још једном из ове дивље слободе мирно разабрати стварност

Ножеви су наџивјели крвнике

С производњом оружја расте могућност незнаних јунака

Слобода је с перлама бомби око врата

Турнеја рата наставља се

Немој се зачудити горо Петрова

Ако ти једног прољећа рођено лишће дође са сјекирама

Несмиј се храстовље старо

Такав је постао свијет

Тражим ријеч јачу од зла

Да зло заустави

Ријеч коју једино под земљом знају

Али нису у стању да је кажу

Слушам пјесму дрвећа што у мени шути

У њој су ватре и воде збратимљене

Пјевају

Сад нам је најпотребније сачувати твој мир и достојанство

Горо Петрова

Усправно у Сунце

Усправно у земљу расти