fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Небојша Тојагић – зато је ово и моје Јадовно!

Небојша Тојагић
Небојша Тојагић

Моји преци некоћ насељаваше предјеле око Грачаца.

На њихову, па и моју срећу, ти предјели  су источно од Грачаца гдје усташка нога тих љетних дана ратне 1941. године није закорачила или што је тачније, није се усудила да закорачи.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7. марта  2016. године.

Да су власти НДХ остале дуже у Грачацу сасвим је извјесно да би крвници закуцали и на њихова врата. Да није тога, имена мојих предака налазила би се на пожутјелим и можда заборављеним списковима жртава или Јадовна, или Тучића, или неке друге јаме… Командант Италијанске Друге армије, генерал Марио Роата, у својој књизи „Борба на Балкану и њене посљедице“ износи процјену старјешина да је уласком војске Италије на те просторе „спашено око 600 000 српско-православног становништва“. Моји преци су тако преживјели и остали свједоци једног сулудог времена ножа и маља. Ипак, на понешто су и заборавили…

Преживјетито је привилегија која обавезује„.

Увијек сам се питао шта могу учинити за оне који нису преживјели. Одговор до којег сам дошао: „желим говорити у њихово име, желим чувати успомену на њих, тако да мртви и даље живе у нашем сјећању“ написао је Simon Wiesenthal у књизи „Правда, а не освета“ и додаје: „…преживјели морају бити попут сеизмографа. Морају нањушити опасност прије других, распознати и показати њене контуре. Они немају право да се још једном преваре и сматрају безазленим оно што може завршити катастрофом. Морамо учити из наших заблуда.“ Из властитих појединачних и колективних заблуда ми као народ смо мало шта схватили и научили, као појединци тек понешто. „Тешко је помутити памет једног човека, али је лако помутити памет једног народа“ написао је Јован Дучић у књизи „Вјерујем у Бога и у Српство“ у којој додаје: „Хрватска је постала највећим непријатељем српског народа у целој његовој историји.

Што би рекао Шекспир у Лејди Магбетовој

Сви мириси Арабије не могу више опрати твоје крваве руке“.

Ту крваву, искрено непокајану и бесрамну, руку помирења прихватили су олако и наивно моји преци заборављајући опомену Дучића и њему сличних да је „хрватска верска мржња, једина будна и непомирљива заувек“. Заборавише моји преци на рођаке, комшије, кумове, пријатеље, познанике који су те 1941. године вођени путељцима властитог нестанка. Како су блиједила сјећања на њих тако заборавише на жице, на јауке и на крају на јаме. И не само то… Заборавише још у Југославији препознати контуре мржње и опасности.

И баш зато ми који тај рат нисмо видјели немамо права да заборавимо или окренемо главу. То право, ако су га и имали, искористили су наши преци. На нама је да искупимо гријех њиховог заборава. Једино тако можемо сачувати успомену на оне невине, свирепо убијене, у јамама Јадовна, Тучића, Модринке, Јамурке на Каврикама, Јесенара, Провалије…

На нама је да се сјетимо и руководимо Шантићевим стиховима:

 

Не плачем само с болом свога срца

Рад земље ове убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

 

Овдје у болу срца истрзана,

Ја носим клетве свих патњи и мука,

И крв што капа са душманских рука 

То је крв моја из мојијех рана.

 

У мени цвиле душе милиона – 

Мој сваки уздах, свака суза бона,

Њиховим болом вапије и иште.

И зато је ово и Моје Јадовно.

Небојша Тојагић, Бањалука, 15.3.2010.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: