I ustaše i balisti ubijali po Srbiji

Posle 70 godina i dalje se rasvetljavaju tajne masovnih egzekucija, od jeseni 1944. do oslobođenja 1945. Vojnici NDH, koji su s nacistima opsedali Staljingrad, i muslimani i Albanci iz SS Handžar divizije promenili uniforme u partizanske

Pripadnici 369. pukovnije NDH s nacistima išli u pohod na Staljingrad

KOMUNISTIČKI zločini doslovno su izbili iz zemlje na Brdu mira iznad Gornjeg Milanovca 70 godina pošto je Ozna tu ubila bez suđenja nekoliko stotina ljudi. Kosti žrtava su otkrivene jer su se osušili borovi posađeni povrh grobnice da bi je sakrili. Grobovi onih koje je Ozna proglasila narodnim neprijateljima i ubila sistematski su uništavani po naredbi Aleksandra Rankovića od 18. maja 1945. godine.

Narodnooslobodilački odbori treba da učine sve što je potrebno da odmah uklone (sravne sa zemljom) sva groblja kao i pojedinačne grobove okupatora i domaćih izdajnika i da se na taj način izbrišu svi tragovi o njima, ostalo je zapisano.

Žrtve su pobijene na osnovu Uredbe o vojnim sudovima, koju je izdao Titov Vrhovni štab u maju 1944, a njome je propisano da za presudu, uključujući i smrtnu, nisu obavezni dokazi: „Kod ustanovljenja istine o delu i krivnji optuženog sud nije formalno vezan ni za kakva dokazna sredstva, već donosi svoju odluku po slobodnoj oceni“. Zahvaljujući ovom „pravnom aktu“, Ozna je u Srbiji ubila 55.000 ljudi, čija su imena i prezimena dodanas otkrivena. Taj broj nije konačan jer su naređenja i arhive Ozne uništavane. Procene broja žrtava u komunističkim „divljim čišćenjima“ kreću se i do 100.000 ubijenih.

Istoričari pretpostavljaju da su egzekutori u Gornjem Milanovcu mogli da budu isti oni iz Jugoslovenske brigade koji su ubijali u čačanskom kraju. Reč je o jedinici sastavljenoj od bivših ustaša, učesnika opsade Staljingrada, kojima je komandovao potpukovnik Marko Mesić. On je bio komandant svih hrvatskih trupa tokom nemačke opsade Staljingrada i za iskazanu „hrabrost u borbi protiv boljševika“, postao je „veliki oficir hrvatskog gvozdenog lista“ i odlikovan je nemačkim Gvozdenim krstom.

A posle zarobljavanja postali Jugoslovenska brigada

– Jugoslovenska brigada bila je sastavljena od ljudi iz 369. ojačanog hrvatskog puka, formiranog u NDH, koji je 1941. otišao na Istočni front. Puk je uništen kod Staljingrada januara 1943, a od preživelih zarobljenika i boraca iz drugih hrvatskih jedinica, početkom 1944. formirana je Jugoslovenska brigada i u jesen iste godine upućena u Jugoslaviju – navodi dr Nikolić.

Najveći problem za osvajanje vlasti u Srbiji za Broza je bila činjenica da u njoj praktično nije bilo partizana ni ozbiljne podrške komunistima. Zato nije mogao da napravi lokalnu Oznu kakva je stvorena u Hrvatskoj i BiH, koja je i „pročistila“ unutrašnje neprijatelje, isključivo među Srbima.

Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda Broz je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali“. U atmosferi strahovlade komunističke vođe nisu se obuzdavale u javnim istupima, pa je Milovan Đilas izjavio da „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi“.

Ozna streljala u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu

Za osvajanje Srbije Titu je bila neophodna pomoć Crvene armije, iza čijih tenkova su išle presvučene Mesićeve ustaše, pravcem preko Zaječara prema Pomoravlju. Taj put oivičen je masovnim grobnicama koje su tek nedavno otkrivene. I partizanima i oznašima koji su stigli iz Bosne da „disciplinuju“ Srbiju bilo je mnoštvo bivših ustaša, domobrana i muslimanskih nacista. Po teroru u srcu Šumadije, Kragujevcu i okolini, istakla se Šesta bosanska brigada 17. udarne divizije.

– Ova jedinica je, zbog svog sastava, bila poznata pod imenom Muslimanska brigada. Dve trećine njenog sastava činili su muslimani iz BiH, većim delom bivše ustaše, ali bilo je i pripadnika 13. SS Handžar divizije, među kojima i 93 Albanca sa Kosmeta. Jedinicom je komandovao Hrvat, ili pokatoličeni Srbin Savo Trikić. Oni su izveli neviđene zločine u Šumadiji – navodi istoričar Miloslav Samardžić.

Komunisti, bivše ustaše i esesovci harali su Šumadijom od oktobra do decembra 1944. kad je palo najviše žrtava „revolucionarnog terora“. Mladiće koje nisu ubili, silom su mobilisali.

– Po dolasku u Šumadiju, 6. muslimanska brigada je imala 500 vojnika – muslimana i Albanaca, a onda je u njen sastav mobilisano 2.500 maloletnih Srba. Mesec dana kasnije, posle sudara sa elitnim nemačkim trupama kod Bijeljine, brigada je rasformirana zbog prevelikih gubitaka. Izginuli su ili ranjeni gotovo svi srpski dečaci, a nije poginuo nijedan Albanac – naglašava Samardžić.

Marko Mesić komandovao najpre ustašama a posle partizanima

U Beograd su prvi stigli oznaši iz Šeste ličke, a među njima i major Milan Trešnjić, koji je mnogo godina kasnije priznao da je oko 10.000 Beograđana pobijeno bez razloga. Samo u kvartu kojim je on komandovao ubijeno je 800 civila, a Beograd je imao 16 kvartova. Ranković je otvoreno zamerao hrvatskoj Ozni, nad kojom nije imao ingerencije, jer su je vodili lično Tito i Stevo Krajačić što je u Zagrebu bilo samo 200 streljanih, manje nego u jednom beogradskom kvartu. 

Prema svedočenju Marka Milunovića, posle „oslobođenja“ Beograda duž pruge od Mladenovca pa sve do prestonice bili su izloženi uglavnom goli leševi „narodnih neprijatelja“.

JEDINA KAZNA SMRTNA

ZA razliku od Hrvatske i Slovenije, Srbija se još nije suočila sa istinom o neverovatnim zločinima Ozne, jer su njeni naslednici i danasmoćni i povezani u „bratsvo u krvi“, kažu istoričari.

– Odmah po okončanju ratnih dejstava, Ozna se bacila u lov na unutrašnje neprijatelje, odnosno na suzbijanje svakog opozicionog rada ili javnog ispoljavanja nezadovoljstva novim političkim poretkom. Namera da Ozna bude „sila iznad zakona“ ogledala se i u tome što je za svakog uhapšenog kad je predavan vojnom sudu tražena smrtna kazna. Kad to ne bi bilo prihvaćeno, usledili bi žestoki protesti i ulagani napori da se zahtev Ozne realizuje – navodi istoričar dr Kosta Nikolić.

ŠEFOVI BEOGRADSKE OZNE

ZA srpsku prestonicu nije bila planirana klasična šema izgradnje Ozne. Odeljenje u Beogradu je bilo autonomno i direktno je za svoj rad odgovaralo Aleksandru Rankoviću, odnosno Titu. Za prvog šefa Ozne za Beograd krajam oktobra 1944. bio je imenovan Slobodan Penezić Krcun, koji je na toj funkciji ostao veoma kratko, a za naslednika je izabrao je Miloša Minića. Ovaj je ubrzo postao republički javni tužilac, pa je Ozna praktično vladala i pravosuđem. Sledeći šef Ozne za Beograd bio je Veljko Mićunović, koji je ubrzo imenovan za načelnika crnogorske Ozne, a na njegovo mesto došao je po okrutnosti čuveni Jovo Kapičić.

BIZARNE GREŠKE

KADROVI Ozne iz BiH, Hrvatske i Crne Gore najčešće nikada nisu bili ni u Srbiji, a kamoli u Beogradu, pa je dolazilo do bizarnih grešaka, kada bi promašili ulicu ili adresu i hapsili ili ubijali pogrešne ljude. – Bilo je slučajeva da se greškom strelja lice sa istim imenom i prezimenom, a onda se u izveštaju kaže „nema veze, i on je bio neprijatelj današnjice“ – kaže istoričar dr Srđan Cvetković.

Boris Subašić

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI