Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

И Срби бришу Јасеновац (3): Сачувала их света Петка

Датум објаве: четвртак, 29 септембра, 2011
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Smilja Tišma

Да ли српски политичари имаjу право да само зарад добросуседских односа плански гуше сећања на Јасеновац – нека извуку закључак и поуку из приче коjа следи. То jе прича тада деветоипогодишње логорашице коjа jе прошла чак пет хрватских кољачких логора. Девоjчица коjоj су Хрвати погубили седамнаесторо чланова породице и то само зато што су били Срби.

– Трчале смо 19. маjа 1941. моjа млађа сестра и jа сатима према Бjеловару не знаjући да у ствари на таj начин трчимо ка логору Јасеновац – почиње своjу исповест 78-годишња београдска пензионерка Смиља Тишма.

За “Вести” први пут прича о породичноj трагедиjи. Са своjе две сестре и братом, од 1941. до 1944. године прошла jе чак пет хрватских логора.

Остала jе жива захваљуjући и неким хрватским породицама.

Сачувала jе животе сестрама и брату, али у тоj бици, у коjоj су jедини пресудитељи били кама и маљ, изгубила jе оца Илиjу и маjку Мару.

Изгубила jе све чланове фамилиjе по маjчиноj линиjи, њих петнаесторо.

Децо, трчите за своjима!

А након добиjене битке за животе, после 1945. године, кренуле су нове, за егзистенциjу: селидбе од дома до дома, од Суботице, Умке, Ваљева до Београда…

Смиља завршава Правни факултет, млађа сестра Деса и брат Никола машинство, а наjмлађа сестра Мариjа Хемиjски факултет.

Данас Смиља биjе и трећу битку, како каже, наjважниjу. Битку против невидљивог неприjатеља, против ћутања о Јасеновцу у Београду. У име Удружења логораша недавно jе предала петициjу председнику Борису Тадићу за формирање Музеjа геноцида у згради на Старом саjмишту, у коме се налазио логор од 1941. до 1944. године.

Говорила jе смирено и неким чудним стоичким гласом. Тек када се вратила на почетке страдања њеног и њених фамилиjа, оцртавао се немир на њеном лицу.

Канула суза коjа се лагано котрљала низ образ само jе посведочила да доживљена трагедиjа и даље нетакнута стануjе у њеноj души.

– Моjа млађа сестра Деса и jа тог 19. маjа1941. играле смо се у неком шумарку удаљеном од куће jедан километар. Имала сам тада девет и по година, а Деса осам и по. Кад смо се вратиле, доживеле смо шок: улазна врата отворена, кућа празна.

Приметио нас jе комшиjа преко пута, Хрват Мате Блажековић и грозничавим гласом обjашњаво да су маjку, сестру и брата одвеле усташе. Панично jе викао:

“Децо, трчите, трчите, стићи ћете их!”

Тог преподневног дана, у то славонско село, Зринска коjе се налазило између Даровара, Бjеловара и Вировитице, упале су усташе и купиле све чланове српских породица – децу, жене, старе, младе, чак и новорођенчад у колевкама. Неки мушкарци Срби успели су да умакну, а потом да се сакриjу по Папуку. Међу њима се налазио и Смиљин стриц Павле коjи jе касниjе постао партизански комадант.

– После неколико сати jурњаве стигле смо непрегледну колону деце, жена, људи, било их jе на хиљаде. Успеле смо да стигнемо маjку Мару, седмогодишњег Николу и троипогодишњу Мариjу, биле смо пресрећне. Само jе маjка знала шта нас чека.

Непрестано нас jе грлила, љубила и плакала. Говорила jе: “Децо, света Петка ће вас сачувати.”

Колона од неколико хиљада Срба стигла jе прво у Бjеловар коjи jе недељама био сабирни центар. После три месеца друга станица била jе Јасеновац у коме се већ налазила глава ове породице – Марин супруг Илиjа, отац ово четворо деце.

– Тек после рата сазнала сам да ми jе отац живот изгубио у Јасеновцу. Био jе ухапшен 17. маjа са jош шеснаесторицом угледних сељака Срба из Зрињске. Са њима jе био и Мирко Гужвица. Мирко се нашао међу оних хиљаду логораша коjи су 22. априла 1945. извршили пробоj и остао међу 122 преживела. Испричао ми jе да су jедног jутра нашли мог оца мртвог испред пећи.

У том истом логору маjка, брат, сестре и jа са Србима из Зринске живели смо у jедном ћошку. Под ведрим небом провели смо пуна три месеца без могућности да се бар заклонимо од сунца. Били смо као у некоj рупи, али све се могло чути.

Даноноћно су се стравично разлегала крештања и псовања кољача, кркљања закланих, тупи ударци маљева, jауци мучених, запомагања, штектање митраљеза.

Низали су се ужаси као на траци, на глад смо заборављали, од страха деца гласа нису испуштала, иако смо ошишани личили на лешеве коjи ходаjу. Повремено би се само чуо маjчин глас – Децо, ваш ће спасти света Петка.

И да ли jе света Петка, усред тог пакла, творевине помућеног људског ума, почела да вуче прве невидиљиве потезе? Пошто jе у логору Јасеновац битисао живи леш на живом лешу, управитељи – помахнитале звери, одлучуjу да jедну групу Срба из Зринске пребаце из Јасеновца у Стару Градишку. Несрећне логораше утоварали су као ствари, бацали су их jедно на друго, било jе угушених и поломљених.

– И у Градишки се од првог мрака до зоре од дечjих jаука ниjе могло ока склопити. Касниjе сам сазнала од униjаткиње Маре Веjновић, преживеле
логорашице, да су децу убиjали мажући им усне отровом. Умирала су у невиђеним мукама.

Пошто jе ова група Срба била прекоброjна из Старе Градишке, измучене живе лешеве усташе селе у Сисак коjи jе био специjализовани логор за децу, млађе жене и стариjе мушкарце. Ту су почеле стравичне селекциjе. Једне ноћи почели су да одваjаjу младе маjке од своjе деце. Физички способниjе, присећа се Смиља, слали су у Немачку на принудни рад, а како су остале скончале, само се може претпоставити.

– Нас четворо од маjке Маре одвоjили су на сам дан Свете Петке 1942. године.

Све четворо држала нас jе у крилу, миловала и љубила, непрестано говорећи: “Децо, вас ће спасти света Петка.” Њене речи jедва су се чуле од вриске деце и маjки коjа се проламала логором. Био jе то последњи сусрет са нашом маjком, коjу никада више нисмо видели, нити смо икада ишта сазнали о њоj.

Часна сестраСмиљи је брат Никола ноћ уочи бекства у партизане рекао да иде како би осветио оца и мајку.

– Убрзо је постао је курир штаба 28. дивизије и њеног комаданта, народног хероја Геце Богдановића. Њега је, као и нас, заиста чувала света Петка. То потврђују и два судбоносна тренутка. У Јастербарском су одвајали мушку децу и некуда их одводили, чинили су то католички свештеници. Часна сестра ми је шапнула: “Сакриј брата”, тако мој Никола није одведен.

Двадесетак километара од Љубљане 1945, Никола као партизански курир упада у минско поље, све одлети у ваздух, а Никола и његов коњ – живи и здрави! – испричала је Смиља Тишма.

Солунац из Зринске

Породица Тишма доселила се у Славонију, у село Зринска 1924. године са дванаесторо деце. Стигла је из Книнске Крајине, из села Ивошевићи. Наиме, бака Марија одмах после смрти деде Андрије продала је велико имање у Далмацији и купила такође велико имање у Славонији.

Деда Андрија је као добровољац стигао у Србију на почетку Првог светског рата, заједно са српском војском повлачио се преко Албаније. Био на Крфу, али се преко Солуна, Кајмакчалана, Битоља вратио у Србију с тешким ранама од чијих последица је умро 1924. године.

Уместо мајчине заштите, Божје привиђење чинило је своје. Из сисачког логора крајем 1942. године једну групу измучене и на ивици живота деце логораша усташе селе у логор Јастребарско међу којима је била Смиља са својим сестрама и братом. И ту опет крећу божјим привиђењем да се јављају племенити људи. Смиља се сећа имена учитеља Крижанића, једног Млинара, памти и данас њихова дела.
Заувек је запамтила име Софије Струшки и њене хране. А године 1944, тада већ 12-годишња девојчица, прекаљена логорашица успела је да тајно пошаље цедуљицу свом чика Мати Блажековићу, оном истом комшији Хрвату који је њој и Деси помогао 1941. да пронађу мајку Мару.

– Петнаестак дана касније, септембра 1944, чика Мате је стигао у Јастребарско, гарантовао команданту логора да нико од наших није у партизанима. Успео је да нас после три године пакла и пет преживелих логора коначно врати у родно село Зринска у коме су све српске куће биле спаљене и до темеља разрушене.

Са десет у партизане

Чим су стигли у Зринску, брат Никола са својих десет година побегао је стрицу Павлу у партизане, Смиља и Деса живеле су у Матиној кући, а најмлађа Марија била је у комшилуку. У даљем спасавању ове деце учествовала је и бака Гизела, храбра Немица која се жестоко супротстављала Немцима. Усташама би – кад год би покушавали да одведу ове девојчице – претила им управо Немцима.
Дошло је на крају ослобођење и суочавање с истином да ће јунаци ове приче одрастати без мајке и оца који су страдали само због тога што су Срби. А поука, има ли је?

– Одлучила сам да као живи сведок први пут испричам ову трагичну породичну причу како бих спречила брисање успомена на Јасеновац – поручила је Смиља Тишма.

Извор: Vesti online

 

Везане виjести:

И Срби бришу Јасеновац (1): Краду нам и сећања!

И Срби бришу Јасеновац (2): Нечастиви на Правном факултету

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top