Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

И муџахедини су замукли!

Датум објаве: уторак, 28 фебруара, 2017
Величина слова: A- A+

На Св. Трифуна, 14.фебруара 2014.год. у Дарбиjу, Енглеска – 20 година касниjе. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – САРАЈЕВСКО РАТИШТЕ 1994. год.

Из књиге (у припреми) под насловом “ОД КРАЈИНЕ ДО КОСОВА”!

“Што ниjе записано – заборави се, што се заборави као да ниjе (ни) постоjало”!

(Св. Владика Николаj Велимировић)

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/nad-sarajevom-aleksic.jpg

На Требевићу ратне 1994. године –  Са Воjводом Славком Алексићем и капетаном Зеком ( у позадини Сараjево)

 

Ратна 1994.година. Сараjевско ратиште, положаj српских борбених снага на Грбавици – Јевреjско гробље. Празник Св. Трифун, 14-ти фебруар.

Уочи Св. Трифуна сам са своjом протиницом Секом стигао из Калифорниjе у српску ратну престоницу Пале. Као и обично, када смо долазили, били смо домаћински и братски примљени у дому Богдана и Кове Вукадин. Иначе Богдан, иако jе у педесетим годинама живота, командуjе jедним одредом при “4-ом батаљону Сараjевско-романиjске бригаде”. Ту смо се окрепили, а онда, по договору, преко наших веза jавили смо се Воjводи Славку Алексићу, комаданту Ново-сараjевског четничког одреда, на положаjу Грбавица – Јевреjско гробље.

Убрзо jе стигао и Воjвода са своjим пратиоцима, па су нас онда наши добри домаћини почастили са оним што се имало. Заjедно са Воjводом су дошли;  маjор Благоjе Ковачевић, млад и способан официр, коjи jе провео на Космету 6 год. као момандант батаљона, командовао jе на славонском ратишту, око Окучана, као и на книнском ратишту. Априла 27-ог 1993.год. напустио jе бившу ЈНА и долази добровољно да помогне своjоj браћи на Илиџи и ту постаjе начелник свих jединица. Док су други бежали главом без обзира, он jе своjу породицу, жену и двоjе деце (Јовану и Стефана) довео на ратну Грбавицу. Златко Новковић (капетан Зак, ратни надимак) jе добровољац из Њу Јорка, коjи jе 1992.год. дошао код капетана Драгана и као Книнџа се борио у Краjини, а када се капетан Драган повукао, он у маjу 1993.год. долази на Грбавицу код Воjводе Славка и постаjе његов први пратилац.

Јавили смо се и тадашњоj поптредседници РС др. Биљани Плавшић, али пошто jе она била на неком важном састанку, одлучили смо да кренемо на Грбавицу. Успут смо сусретали разна возила УНПРОФОР-а, коjи су имали некакву мисиjу одржавања мира између срба и муслимана. Када смо на Грбавици наишли на први српски бункер “Кафе бар код четника” били смо заустављени да са борцима попиjемо кафу и ракиjу, премда су на само 80 – 100 метара од њих били муслимански ровови – положаjи.  У четничку команду смо стигли иза подне, где смо затекли неколико бораца коjи нису били тренутно на положаjу како чисте своjе оружjе, као и две жене-српкиње, коjе су биле у саставу четничког одреда. Нада Спасоjевић jе на почетку рата дошла из Рогатице са своjим мужем Слобом на Грбавицу, превиjа рањенике, замењуjе доктора, а по потреби (у борби) jе и на митраљезу. Ранка Глуховић jе из Мокрог, на путу за Пале и главни jе везиста у команди.

Иначе, Ново-сараjевски четнички одред jе основан на Сретење Господње 1992.год., пред почетак рата у БиХ, а основао га jе Славко Алексић, коjи jе постао и командант истог. Славко jе рођен у српскоj Херцеговини, у селу Богдашићи код Билеће, а рат га затиче у Сараjеву. Са др. Радованом Карђићем и Момчилом Краjишником jе радио на оснивању С.Д.С.  Одред jе броjао око 80-100 бораца коjи су покривали положаj од реке Миљацке према Јевреjском гробљу (како се заправо и називао таj положаj), па до дебелог брда, тj. врло важне коте 745, коjа jе била кључ српске Грбавице и Пала. Још тридесетак бораца су по потреби попуњавали друге jединице, а Ново-сараjевски четнички одред jе био у саставу Батаљона (већ поменутог) маjора Благоjа Ковачевића. У саставу овог одреда су, поред срба, били и  руски добровољци, коjи су иначе имали своj “3-ћи Руски добровољачки одред” под царском заставом Романових, а под командом маjора Александра Шкрабова, али због великог броjа погинулих, остали су се прикључили  Воjводи Славку. Иначе, осим Руса, било jе добровољаца из Грчке, Бугарске, Румуниjе, тако да jе то, могло би се рећи, био “Свеправославни четнички одред”. Чак jе из Јапанског града Кобеа стигао новинар да пише о “српским самураjима” (jер су му на ТВ-у тако изгледали), а онда jе почео да учи српски jезик и на краjу jе желео да и он буде “српски четник”, што jе на своjе упорно инсистирање на краjу и постао. Али то са њим jе већ посебна прича.

Буквално, са друге стране Јевреjског гробља су били муслимански положаjи, и то елитна jединица муџахедина (страни и домаћи) под називом “Ласте”. Много борби jе вођено са њима, а од важниjих треба поменути: 1-ва борба са муџахединима jе била 1-ог априла 1992.год.; 12 и 13 jуна ’92.год. – 1 погинули борац и 2 рањена у прва 2 сата борбе; на Св. Луку ’92.год. – прса у прса, 14 мртвих бораца; 11. Јула ’93.год.- четници су први ушли у Трново; на Бадњи дан ’94.год. – сjаjна победа и 40 мртвих муџахедина, а 7 мртвих и 52 рањених наших бораца …итд. Сви борци до jедног су рањавани у борбама, Воjвода Славко три пута, а маjор Вељко Папић jе чак 6 пута. На том простору се водио крвави рат са муџахединима.

После кратког одмора и попиjене кафе, план jе био да (по обичаjу, када дођемо) прво обиђемо борце на положаjу, проведемо време са њима и охрабримо их, као и поделимо од онога што смо им понели. Заправо, њима jе наjвећа радост и дар био таj, што нису заборављени, што им jе неко дошао из далеке Калифорниjе да их види и охрабри и што им носимо поздраве легендарног четничког Воjводе Момчила Ђуjића.

Док смо се са Воjводом Славком и његовим првим пратиоцем капетаном Зеком (Златко Новковић, добровољац из Њу Јорка) спремали да пођемо, преко везе нам се jавила потпредседница РС Биљана Плавшић, са поруком да одмах дођемо код ње на Пале. Воjвода jе предложио да се вратимо на Пале и видимо се са Биљаном, а да посету и виђење са борацима на положаjима оставимо за сутра уjутро. Тако смо и учинили.

Подпредседница Биљана нас jе у председништву владе РС радосно дочекала, а онда смо са њом ручали и остали све до касне вечери у корисном разговору и договору.

Треба нагласити, да jе између потпреседнице  Биљане Плавшић и Воjводе Славка Алексића, постоjало jедно дубоко поштовање и приjатељство, тако да jоj се Славко обраћао са “Воjводо” !

На Грбавицу смо се вратили касно и отишли на спавање, уз договор да уjутро зараниjе пођемо и обиђемо борце на положаjу, да би смо остатак дана провели са председницом Кола Српских Сестара са Пала Љиљаном Нешковић у посети инвалидима и ратним удовицама – маjкама.

Освануо jе празник Св. Трифун! Јутро рано, тек свануло, време хладно-зимско. Кренули смо jа, моjа протиница Сека, Воjвода Славко, капетан Зек и други пратилац Срећко. Собзиром да су муслимански положаjи на пар стотина метара (са друге стране гробља) чуло се довикивање наших и њихових (домаћих) муџахедина. То jе некако реметило jутарњу тишину, али се то дешавало свакодневно.

Сваки борац кога смо посетили на положаjу се изузетно обрадовао нашоj посети, а у рату постоjи неписано правило, да борцу на положаj не иди без цигарета, jер у рату пропуше чак и они коjи никада нису пушили. Иако сам jа противник пушења, то правило смо морали поштовати, али су се борци ипак више радовали другим духовним даровима; молитвенику, иконици, крстићу …итд. Надражи им jе био онаj неформални разговор, као и поздрави коjе им jе упућивао (уз друге ствари) сам легендарни Воjвода Момчило Ђуjић, кога сам био посетио у његовом дому у Сан Маркосу, код Сан Диjега, у Калифорниjи пред сам полазак за РС.

Када смо се приближавали jедном од бораца у рову и он нас препознао, на његовом лицу се видела изузетна радост, али и сузе у очима. Када смо му пришли он ме загрлио, рекавши ми; “Вас jе оче сам Бог послао, jер jе данас моjа крсна слава”! Била jе то мешавина радости, што нас види, али jош веће туге, jер уместо да са своjом породицом слави своjу крсну славу, он на положаjу у бункеру држи митраљез, а породица му jе избегла негде у Србиjу.

Ја сам лично био затечен овом ситуациjом, за коjу нисам био припремљен али сам морао нешто да смислим. Он jе у своjоj торбици имао комад хлеба, као и пола свећице (коjу jе он сам тога jутра палио), а Воjвода Славко jе послао свог ађутанта капетана Зека у команду, да донесе мало вина. Док се он ниjе вратио ми смо покушали да смиримо нашег брата, да га питамо о породици, деци …итд.

Када jе стигло вино, освећење славског колача jе могло да почне. Иако нисам имао епитрахиљ, узео сам моj лични крст коjи носим око врата, сви смо се прекрстили а он jе упалио свећицу (оно што jе од ње остало) и молитва jе кренула. Сво време њему су сузе текле низ лице, тако да ми jе било тешко да га гледам и да читам молитве и певам стихире. Али сам рекао моjоj протиници (коjа иначе добро познаjе црквено поjање) да славске стихире отпева пуним гласом (наjлепше што зна) што jе она и учинила. Са Грбавице, са положаjа Јевреjско гробље, одjекивале су црквене стихире: “Свjатиj мученици … Слава тебjе Христе Боже … Исаиjе ликуj …”, а у jутарњоj тишини еко jе одлазио у Сараjево испод нас и поново се враћао назад на Грбавицу, а у том моменту “и муџахедини су замукли”, вероватно се питаjући, зашто ови шашави срби певаjу у рано jутро?

На краjу освећења славског колача, тj. комада хлеба, исти смо заjеднички преломили са нашим борцем-домаћином, узели од освећеног хлеба и поделили оно мало вина, на велику радост (али и тугу) нашег борца. Ово нам само потврђуjе, да србин слави своjу крсну славу, како у миру и благоста – њу, тако и у рату и немаштини, jер, “тамо где jе србин, тамо jе и крсна слава”! Иако сам за ових 35 год. свештеничке службе осветио на стотине славских колача моjим парохиjанима (као и о своjоj крсноj слави) ова слава, на Св. Трифуна те ратне 1994.год. у бункеру на Грбавици, ће ми остати као наjдража и наjважниjа коjу сам икада у животу осветио.

Пошто знам да jе наш брат преживео рат, нека му Господ подари, да са своjом породицом слави своjу крсну славу, Св. Трифуна, у миру и радости “На многаjа љета”!

Ниjе ништа случаjно у животу, jер, давно jе речено: човек планира, а Бог одређуjе, па jе тако била воља Божиjа, да уместо уочи  Св. трифуна (када jе било планирано) обиђемо положаjе на сам дан овог светитеља и да га прославимо са нашим борцем у бункеру. Нека jе слава и хвала Господу на томе !

После обиласка бораца на положаjу, на путу за команду наишли смо на љупког дечака, 7-мо годишњег Жељка Раковића. Тата Деливоjе му jе погинуо као борац на Јевреjском гробљу, тог 9-ог jануара (3-ћи дан Божића), а он jе са своjе 2 сестре остао сироче, маjци Љубици муслимани су 1992.год. на Игману поклали сву фамилиjу, а и она сама умире од рака, тако да смо отишли да jе посетимо. Иначе о малом Жељку, његовоj болесноj маjци Љубици и сестрама су бринули српски борци.

У току рата преко 700 људи jе погинуло на Грбавици само од снаjпера, а преко 2,500 укупно.

Тога дана, по подне, смо кренули за Пале, где смо се у дому породице Вукадин састали са председницом Кола Српских Сестара за Пале, г-ђом Љиљаном Нешковић. Њихово Коло броjи 60 чланица, коjе се сваке вечери у своjим просториjама састаjу, шиjу, плету чарапе, џемпере, рукавице за ратну сирочад…итд. Такође се труде да колико могу да помогну и ратним инвалидима, коjих jе преко 200 тешких; без ногу, руку, слепих …итд.

Договорено jе да она направи листу наjтежих инвалида и ратних удовица са малом децом, коjе смо сутрадан заjедно посетили и уручили им финансиjску помоћ; Јању Тодоровић (4-оро сирочади), Биљану Спасоjевић (2-jе сирочади, друго тек рођено), Драгољуба Капурана (изгубио обе ноге у борби), Тању Шпирић (муж jоj погинуо на Јевреjском гробљу, а син Боjан се родио 2 месеца после очеве погибиjе) …листа jе дуга.

Тада смо се договорили са председницом КСС г-ђом Нешковић да нам направи листу ствари коjе су им наjпотребниjе (лекови, одећа, помагала за инвалиде, храна ..и друго) а да ће мо следећи контеjнер да пошаљемо њима на Пале, а оне (КСС)  да изврше расподелу, што jе по нашем повра тку у Калифорниjу и реализовано.

Неке од рањеника са Пала смо касниjе довели у Калифорниjу на лечење.

Блажене успомене Патриjарх Павле jе говорио:
Пред нама и пред светом поставља се увек питање:  Да ли постоjи праведан рат?
Еванђелски одговор jе: Нападачки, осваjачки рат jе неправедан.
Одбрамбени jе праведан!

Прота  Радмило Ж. Стокић

Приложене фотографиjе: На ратно сjећање – сараjевско ратиште 1993-96. год

Извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, ЕПАРХИЈА БРИТАНСКО СКАНДИНАВСКА 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top