I danas sanjam NATO bombama razrovan grob moje Sunčice

Tragom vapaja devojčice Simonide Maksimović iz 1999. vojsci – „Ne dajte da mi ponovo ubiju majku“. Dete zbog koga je nekada plakala Srbija, danas farmaceut u Norveškoj

Dragi oficiri i vojnici, ja ne plačem od straha… Plačem od tuge za mojom mamom i mojim dedom. Oni zli ljudi iz aviona su ih mrtve ubili. Sada plačem mnogo više nego kad mi je mama umrla. Sada ne znam gde su moja majka i moj deda. Na groblju ih nema. Tamo je samo ogromna rupa. Baka kaže da je moja mama na nebu. Bojim se da je tamo ne nađu oni zli ljudi u avionima i ponovo ubiju. Zato vam pišem ovo pismo. Ne dajte da mi ponovo ubiju mrtvu mamu. Oterajte ih sa mog neba iznad Prištine. Tamo je moja mama. A ja ću da odnesem cveće u onu ogromnu rupu na groblju. Ona će sa neba videti. Sve vas mnogo volim…“

Kada je spiker Nacionalnog dnevnika maja 1999. čitao ovo pismo koje je Simonida Maksimović, tada devojčica od 11 godina iz Prištine, uputila našoj vojsci na Kosmetu, plakalo je pola Srbije. Na početku vapaja male Simonide, koji je 30. aprila u 17 sati stigao u Komandu korpusa u Kišnicu, stajalo je sledeće:

„Imam 11 godina i živim u Prištini. Moja mama je umrla pre pet godina, pa me podiže moja baka. Tata i baka su me naučili da svake nedelje nosim cveće na grob moje mame i mog dede. Sada nedeljom nemam gde da odnesem cveće. Grobova moje mame i mog dede više nema. Razorili su ih oni zli ljudi što svakog dana i noći iz aviona ruše moju Prištinu. Dede se jedva sećam, a kada mi je mama umrla danima sam plakala i bila nesrećna. Baka mi je zamenila mamu. Njena ljubav mi je pomogla. Bila sam srećna sve dok zli ljudi nisu počeli da ruše moju Prištinu. Sada sam uplašena i uplakana…“

„Punoletstvo“ NATO agresije na Srbiju Simonida Maksimović je dočekala u Norveškoj. Kada smo je pronašli, nenamerno smo joj ponovo „pokrenuli“ suze.

– Zar je moguće da se reči devojčice od pre toliko godina pamte? I ja sam ih zaboravila, svi su zaboravili…

Pismo vojsci Simonida je 1999. poslala pošto su NATO bombe pale na prištinsko groblje i među mnogima raznele humke i njene majke Sunčice i dede. Danas veli da je baka „nagovorila“. Žena nije znala „kako drugačije da obriše dečje suze“… Seća se još da su je na početku agresije otac i baka sa bratom Milanom „spakovali“ u Beograd, pa u Niš kod familije. Pošto su „kukali“ da se vrate ocu, rođaci su im uslišili želju. Neki dan pre 30. aprila, u Prištini NATO se obrušio na gradsko groblje.

– Sećam se kroz maglu tih dana – iskrena je danas Simonida. – Znam da sam čitala to pismo na mestu gde je nekada bio mamin grob i da su bili ljudi sa kamerama i sveštenici. Posle sam čula da je to bilo na TV, ali mi u Prištini tada nismo imali struje…

Slike strašnih događaja proleća 1999. „preticale“ su jedna drugu. Ljudi su brzo zaboravili potresnu sliku Simonide sa ocem u Prištini kraj zjapećih rupa od teških bombi koje su pale na mesto gde su počivali mrtvi.

A Simonida je imala sudbinu sličnu hiljadama drugih Srba sa Kosmeta.

– Da, danas u Norveškoj sanjam kosovske božure – govori devojka. – Živim i radim u gradiću pored Stavangera. Ne kukam, nama je sudbina ipak bila naklonjena. Otac Duško je živ, brat Milan se srećno oženio i postala sam tetka. Mi Maksimovići smo imali sreću jer imamo jaku porodicu. Svi smo bliski. Kada smo morali da idemo iz Prištine u Niš, prihvatila nas je familija i Bogu hvala…

Simonida je završila gimnaziju, a potom Farmaciju na Medicinskom fakultetu u Nišu. Vratila se na Kosmet i u Gračanici odstažirala godinu dana u apoteci, a potom je našla i posao u Nišu. Za priliku u Norveškoj čula je tokom studija, a odlučila je da „proba“ na nagovor dečka. Danas je tamo, radi u apoteci, a radila je i na farmako-istraživanjima danske vlade u vezi sa dijabetesom. Ponosna je na svoju karijeru.

– Majka i deka ostali su na tom razrušenom groblju – priča devojka. – Kada smo „išli“, nismo mogli da ih ponesemo… Bilo nam je strašno teško. Onda, napunila sam 18 i ponovo sam otišla u Prištinu gde sam odrasla. Ali to više nije bio taj grad. Moja ulica nije bila onakva kakva mi je ostala u sećanju, kuće koje sam poznavala nekako su se smanjile, dvorišta nisu bila ista.

Pre pet godina Simonida je ponovo išla sama na groblje u rodni grad. Ne može da opiše osećanja. Bilo je suza, srce je ubrzano tuklo. Devojka je pokušala da se suoči sa prošlošću…

– Mi koji smo bežali sa kućnog praga smo drugačiji – završava ona. – Idem u crkvu, upalim sveću i tada je majka uz mene. Kada je poželim, a to je često, znam šta ću. Pričala sam sa mnogo naših, proteranih Srba, kod svih je isto…

NE MRZI NIKOGA

Devojka kojoj je NATO ubio i mrtve, danas živi u zemlji jedne od članica Alijanse. Ne „mrzi“ nikoga.

– Otišla sam da nađem bolju sreću – govori. – U Kopenhagenu su mi dali šansu i pokazali da „što više sebe njima pružaš, oni daju još više“. Zadovoljna sam svim što su mi pružili, ali volim Srbiju, Niš, familiju…

UBIJANjE MRTVIH

U potragu za Simonidom Maksimović „Novosti“ su krenule iz Prištinskog korpusa. General Mirko Starčević, nekad zadužen za informisanje i moral u jedinici, takođe je bio ganut:

– Imao sam naređenje od generala Pavkovića da se sretnem sa Simonidom i dam joj makar čokoladu… To je jedino naređenje koje nisam izvršio na Kosmetu. Samleli su me događaji. Sećam se da je Simonidu tada pronašao prota Radmilo Stokić iz Kopenhagena, koji je tih dana došao u Prištinu noseći veliku humanitarnu pomoć za vojsku…

General Starčević dobro pamti bombardovanje groblja u Prištini. Govori da bi kao vojnik sve mogao da oprosti neprijatelju samo da se nisu drznuli da ubijaju mrtve. Braću Miliće, blizance Srđana i Bobana, momke sa Vojne akademije koji su došli kao dobrovoljci da brane dom, NATO je ubio dva puta. Srđan, vodnik, prvi put je poginuo 27. marta, a brat Boban 10 dana kasnije. Sahranjeni su jedan do drugoga na groblju u Prištini. NATO ih je ubio mrtve krajem aprila. Treći brat Goran je posle umro od tuge.

HRABRI PROTA RADMILO

Adresu prote Radmila Stokića našli smo na internetu. Sveštenik je sada na službi u Bedfordu u Engleskoj i kada smo mu saopštili da tražimo Simonidu, ovaj divni čovek nije mogao da poveruje.

– Upravo radim knjigu sećanja na te dane i sliku Simonide imam pred sobom. Ne znam gde je danas, a voleo bih da znam. Ko može da zaboravi devojčicu od 11 nad humkom majke…

Ispostavilo se da prota Radmilo Stokić izgleda jedini danas ima fotografije Simonide Maksimović iz ovog vremena. Ustupio ih je „Novostima“. Ni Simonida do juče nije imala potresni foto-dokument svog detinjstva.

Autor: Dragan Vujičić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Djecu vam nećemo oprostiti: Dan kad je NATO ubio Milicu Rakić

Podjećanje na NATO napad na voz: Ubistvo s predumišljajem u Grdeličkoj klisuri (FOTO/VIDEO)

Film: Let u zločin

Dr Ljubivoje Stojanović: Greh „Milosrdnog anđela“