Hrvatsko veličanje neofašizma i ustaštva bez reagovanja Evropske unije

Već decenijama potomci ustaša i njihovi sledbenici dolaze na Blajburško polje, žaleći za trenutkom kada su njihovi preci položili oružje na tom mestu. Sada već nekoliko godina, bez imalo srama zvanična vlast Hrvatske, bez ikakvih posledica i prekora Evropske unije, organizuje i sprovodi obeležavanje tog istorijskog događaja.

Skup na Blajburškom polju ove godine održao se pod pokroviteljstvom hrvatskog Sabora, kao i centralna komemoracija. Dakle, skupu je prisustvovala i državna delegacija Hrvatske, koju su predvodili predsednik Sabora Gordan Jandroković, potpredsednik Milijan Brkić, poslanici Miro Kovač, Ivica Mišić, Josip Đakić, Ivan Šipić i Zlatko Hasanbegović, radi obeležavanju 72. godišnjice stradanja pripadnika NDH u Drugom svetskom ratu. To jasno govori da država Hrvatska jeste nastala na ideologiji fašizma i neonacizma, te da ta ideologija nikada nije poražena. Današnja Hrvatska nastavlja, u svakom smislu, da očuva kontinuitet NDH, uz blagoslov EU, pre svega Nemačke.

Okupile su se hiljade ljudi, da se prisete kako su njihovi preci, koji su počinili ogromne zločine i genocid nad srpskim narodom, u danima nakon završetka Drugog svetskog rata bežali pred jedinicama Jugoslovenske Armije, kako bi izbegli osudu i zasluženu kaznu. Bežali su pod zaštitu jedinica vojski Velike Britanije i SAD, jer su se sa razlogom bojali da se predaju JA, zbog zverstava koje su počinili. Tim zverstvima su se ponekad suprotstavljale okupacione trupe Italije i Nemačke.

Hrvatske trupe su bile veoma dobro naoružane, kao saveznici Hitlerove vojske, a komandanti su mislili da će biti zaštićeni pod okriljem Vojske Velike Britanije, jer njima nisu pričinili zločine i očekivali su da će zajedno sa zapadnim silama krenuti na „komunističku Jugoslaviju“ i „osloboditi“ NDH. Britanski brigadni general Skot je zatražio upute od svojih predpostavljenih, u pogledu postupanja prema ustaškim formacijama: „…Tražimo da Osma armija hitno odluči hoćemo li prihvatiti predaju tih snaga ili ćemo zahtevati njihov povratak u Jugoslaviju….“

Brigadni general Patrik Skot je ubrzo dobivo odgovor i na temelju njega izdao naredbu za izručenje ustaša, nazad u Jugoslaviju jedinicama JA. Grupa hrvatskih generala krenula je u pratnji Britanaca na sastanak sa Skotom u Blajburški dvorac. Skot je u dvorcu primio i visoke oficire jedinica JA, general-majora Milana Bastu i potpukovnika Ivana Kovačića. Takvo postupanje Skota vezuje se u ustaškoj istoriji za Harolda MakMillana, opunomoćenog ministra pri Glavnom štabu savezničkih snaga, koji je kasnije promovisan u lorda Stoktona. MkMillan je 1957. godine postao premijer Velike Britanije.

Skot je uspeo nagovoriti generala Bastu, kako je najprihvatljivije da uveri Hrvate da polože oružje i bezuslovno se predaju. Skot je vodio razgovor i sa hrvatskim generalom Ivanom Herenčićem, kojeg su Skot i Basta uspeli prisiliti da prihvati kapitulaciju i bezuslovnu predaju.

Milan Basta, tada politički komesar 51. vojvođanska divizije i učesnik pregovora o predaji ustaša i domobrana na Blajburgu, napisao je 1980. godine o „predaji ustaša i domobrana NDH“. O ubijanju zarobljenih ustaša, general Basta ne piše ništa. On u svojoj knjizi, koja se u prvom redu bavi završnim operacijama u aprilu i maju 1945. godine na 89 mesta koristi reč „pokolj“ – ali svaki pojedini put govoreći o zločinima koje su ranije tokom rata činile ustaše.

General NDH, Ivan Herenčić je naredio svojim trupama da polože oružje a zatim se ubio. Ustaške jedinice su sprovođene ka unutrašnjosti teritorije Jugoslavije. U ustaškoj istoriji taj povratak poznat je pod imenom „Križni put“, uz asocijaciju na osnovno značenje sintagme Križni put, naziva se stradanje pripadnika poraženih snaga NDH, nakon izručenja jedinicama Jugoslavenskoj Armiji.

U rejon Blajburga u tim danima završetka Drugog svetskog rata, slivale su se jedinice njemačke vojske i folksdojčera, izbjeglih s istoka Evrope, ali i vojne formacije njemačke vojske sastavljene od pripadnika drugih naroda, te pripadnika vojnih formacija sa područja istoka i jugoistoka Evrope, koje su se borile na njemačkoj strani. Svi su oni, uz borbe sa jedinicama JA i Crvene armije tražili spas u predaji Britancima i Amerikancima.

U Austriji zakon o zabrani veličanja Trećeg rajha zabranjuje nacističke simbole, u koje spadaju kukasti krst, nacistički pozdrav, kao i drugi simboli koje koriste neonacisti. Međutim taj zakon ne zabranjuje „ustaške simbole“, zbog čega do sada nisu podnošene prijave protiv učesnika koji su nosili ustaška obeležja. Srpska zajednica u Austriji, kao i antifašističke organizacije tražile su od austrijskih vlasti da u zakon unesu i zabranu korišćenja ustaškim simbola, ali na tome ništa još nije urađeno. O kakvom moralu i ratnom pravu pričaju predstavnici zvanične Hrvatske kada je ta NDH uništavala Srbe, Jevreje i Rome na brojnim stratištima i u logorima.

Prema rečima predsednika Sabora Hrvatske Gordana Jandrokovića, ta stradanja ustaša „…su danas simbol patnje hrvatskog naroda i jedan od najtežih događaja u hrvatskoj istoriji“. „Obaveza je i čvrsto osuditi svaku nedemokratsku, autoritarnu i totalitarnu vladavinu, te izraziti poštovanje svakoj žrtvi koja se suprotstavila svakom obliku takvog režima“, dodao je predsednik Sabora, koji je ove godine pokrovitelj komemoracije. „Okupili smo se ovde da se podsetimo, ali i da još jednom potvrdimo našu obavezu i odgovornost čuvanja istine i aktivnog suprotstavljanja svim oblicima totalitarne vladavine“, rekao je Jandroković u svom govoru i ocenio da su se na Blajburškom polju i u kolonama smrti, na „Križnim putevima“, dogodila strašna stradanja, prenela je agencija Hina. On je rekao da su „stotine hiljada nedužnih civila i razoružanih vojnika morali propešačiti brojne kilometre kroz celu bivšu državu, dok ih smrt nije sustigla“. Lako je uočiti iz ovakvih stavova da je vrednosni sistem a i terminologija današnje Hrvatske skoro indentična sa vremenom NDH. Takozvani „bošnjački jezik“ je loša kopija hrvatskog jezika, što je učinjeno namerno kako bi se taj prostor BiH koji naseljavaju Muslimani u kulturnom i jezičkom smislu približio i u određenim okolnostima laše postao deo neke nove NDH.

Supokrovitelj komemoracije u Blajburgu bio je i Hrvatski narodni sabor BiH, a organizator „Počasni blajburški vod“. Uz predstavnike državnog vrha Hrvatske, u Blajburgu su bili predstavnici Katoličke crkve i Mešihata islamske zajednice u Hrvatskoj, udruženja ratnih veterana, kao i članovi porodica i potomci ubijenih. Prisustvo Islamske zajednice jeste deo ustaškog projekta NDH.

Čitava ikonografija manifestacije jeste otvoreno veličanje Hitlerovog nacizma, sa zabranjenim oznakama, bedževima i zastavama. Policija im je to dozvolila a Evropska unija ćuti, jer sve to izgleda jeste deo vrednosti koje baštini i podržava. Današnja EU sve više liči na Evropu kakvu je kreirala tadašnja Nemačka. Tada je Nemačka koristila više vojnu silu a danas ekonomsku i političku moć.

Tako se poslednjih nekoliko godina to obeležavanje i ustaštvo pretvorilo u okupljanje neonacističkih pokreta iz Hrvatske tako i iz zapadne Evrope.

Ideologiju NDH i dalje najsrčanije baštini, čuva i širi Hrvatska katolička crkva. Radi primera to je očigledno u nastupu biskupa Komarice, koji „… upozorava kako se danas pokušavaju zaboraviti progoni iz Banje Luke baš kao što se desetljećima pokušavala ignorirati istina o zbivanjima na Blajburgu“. Banjalučki biskup Franjo Komarica uporedio je stradanje na Blajburgu sa zločinima i proterivanjima počinjenim u Banjoj Luci, tokom građanskog rata u Bosni i Hrecegovini. „Mi smo ovđe Bleiburg. To je muka i to sam želio u Blajburgu poručiti. Ljudi šta vi govorite ovđe. Dođite u Banju Luku pa vidite, tamo je Blajburg. Gđe su Banjalučani, zašto su oni pobijeni, zašto je njima oduzeto pravo na identitet? Nemaju pravo na svoje rodno mjesto. To je Blajburg za mene“, kazao je biskup Komarica nakon sastanka s predsjednikom Hrvatskog sabora Željkom Reineromo, odgovarajući na pitanje novinara iz Republike Srpske zašto je išao u Blajburg 14. maja 2016. gde je predvodio misu za one koji su tamo stradali. ….“ Onaj tko to prešućuje time pokazuje svoje pravo lice“, kazao je banjalučki biskup.

Ovo je očigledan primer sramnog delovanja Hrvatske katoličke crkve koja je uvek bila okosnica i nosioc ustaške ideologije u hrvatskom narodu.

Otud i velika potreba Hrvatske katoličke crkve da Stepinca kanonizuje i proglasi svecem. Hrvatska katolička crkva čini sve da očuva kontinuitet zloupotrebe Muslimana, kao što je to činila i u Drugom svetskom ratu u NDH. Na spomeniku u Blajburgu jasno se vidi i polumesec. To je koncept spomenika koji je uradila „savremena Hrvatska“, što znači da je i dalje na snazi politički i vojni savez Hrvata i Bošnjaka iz građanskog rata u BiH, radi ostvarenja strategijskih interesa hrvatskih šovinista i fašista, koji nažalost značajno utiču na hrvatsku političku scenu i međudržavne odnose u regionu.

Trebalo bi onima koji daju pomen u Blajburgu pokazati slike pobijene dece u dečjim logorima u Sisku, Jasenovcu, u Donjoj Gradini, Gradiškoj, jame i stratišta širom Hercegovine, možda bi shvatili, možda bi se postideli. Zato istina o ustaškim užasima mora biti dostupna javnosti, kako se zlo nebi ponovilo. Sakrivati zločin jeste saučešće u zločinu.

Tokom trajanja države NDH, različite grupe, koje su oduševljeno pozdravile njeno stvaranje, raslojavale su se pod uticajem ratnih događanja, i pokušaja nekih aktera da utiču na dalju sudbinu HDH.

Ustaše su još od 1943.godine skoro planski prelazile u jedinice NOV, sa svim privilegijama koje su stekli u fašističkoj državi (činovi, zvanja), što se tumačilo kao „osvešćenje hrvatskog naroda“. To je bio veliki šamar za pripadnike partizanskog i četničkog pokreta, koji su bili antifašistički.

Čak je Tito organizovao farsu od suđenja grupi hrvatskih generala, koji su bili njegovi predpostavljeni u Prvom svetskom ratu, kada je kao podoficir Austrougarske vojske i kaznene ekspedicije učestvovao u brojnim ratnim zločinima u Mačvi. Sve je to učinjeno pod velom tajne, kako niko više nebi govorio o njegovoj sramnoj vojničkoj prošlosti.

Blajburški mit je narastao i pre sticanja hrvatske nezavisnosti, a zatim je nošen vatikanskom i britanskom podrškom, tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH „narastao do nekoliko stotina hiljada nevinih žrtava“, kako bi se izjedničile žrtve u Jasenovcu i stradanje ustaških zločinaca koji su bili osnivači i ubice u mnogim logorima smrti gde je stradalo preko 700.000 nedužnih i nemoćnih Srba, Jevreja i Roma. Hrvatima je prva i druga Jugoslavija bila „prolazna stanica“ u sticanju samostalnosti i etničkom čišćenju Srba, tokom 1995. godine kroz izvođenje zločinačkih operacija Bljesak i Oluja. Progon Srba u Hrvatskoj traje i danas pa se sve masovnije verski i nacionalno srpska deca prevode u katoličku veru i prihvataju hrvatsku nacionalnost, na sličan način kako je radio i poglavnik Pavelić.
Hrvatska vlast i dalje gradi mit o novoj NDH u koju bi ušle teritorije koje su pripadale NDH u Drugom svetskom ratu. U toj Hrvatskoj ponovo nema mesta za Srbe, izuzev samo za one koji prime katoličku veru i automatski prihvae novo hrvatsko nacionalno opredeljenje. Vremena se menjaju ali se ustaška ideologija nije porazila i toga treba biti svestan srpski narod i vlast u R. Srbiji, R. Srpskoj i R. Crnoj Gori. Ideologija ustaštva utemeljena je na fašizmu, nacizmu, hrvatskom šovinizmu i na katoličkom verskom fanatizmu.

Svet je sve više suočen sa pokušajima revizije istorije fašizma i nacizma. Pojedine države, pokreti i partije žele da se iz reda poraženih uzdignu na pijedestal „nedužnih“, kako bi mogli ponovo da sprovode krvave pirove nasilja nad nemoćnim i nedužnim. Na razbijanju SFRJ povampirile su se pojedine aveti iz prošlosti. Takav trend u regionu naročito je prepoznatljiv u velikohrvatskom i velikoalbanskom nacionalnom projektu, koji su nažalost podržani i od pojedinih vodećih država Zapada.

Autor: General-major u penziji prof. dr Mitar Kovač

LEGENDA

Razmišljanja o broju pogubljenih i stradalih na Bleiburgu i križnom putu, Martina Grahek Ravančić, Časopis za suvremenu povijest, Vol.40 No.3 Prosinac 2008., str. 856-857.

Milan Basta, „Rat je završen 7 dana kasnije“, 1980. god., str. 11 i 356.

Nikolaj Tolstoj,“Blajburški Pokolj“, izlaganje na Međunarodnom znanstvenom skupu „Jugoistočna Europa 1918.- 1995., Hrvatska Matica iseljenika i Hrvatski informativni centar (urednik Aleksander Ravlić), Zagreb 1998.

Franci Strle, „Veliki finale na Koroškem“, Ljubljana 1977. (na slovenskom jeziku), str. 354 – 355.

Drago Pilsel, „Što se zapravo dogodilo na Bleiburgu“, (članak sadrži cjeloviti tekst Drage Ivina „Što se zapravo dogodilo na Bleiburgu“ iz 2007.), „Regional Express“ 18.4.2012.

Ana Jura, „Vladimir GEIGER, Josip Broz Tito i ratni zločini: Bleiburg – Folksdojčeri“ (prikaz knjige), Časopis za suvremenu povijest, Vol.45 No.3, 2013.

Mondo Portal, 13.05.2017.

HINA, 17.05.2016.

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Blajburg: Spona između NDH i nove Hrvatske | Jadovno 1941.

Skup u Blajburgu: Hapšenje zbog ustaške kape, nadbiskup smiruje …

Bački Jarak u Blajburgu | Jadovno 1941.