Хрватско антисрпство и српско прохрватство

Константа у политици Хрвата у последњих сто година jе антисрпство и антиjугословенство, а у политици Срба прохрватство и проjугословенство

1. Увод

Међу српским интелектуалцима често сe води полемика око тога зашто Хрвати константно напредуjу, а Срби константно назадуjу. Разлози су многоброjни, али се своде на идеолошку разину: и поред свих промена, константа у политици Хрвата у последњих сто година jе национализам и шовинизам, а константа у политици Срба антинационализам и антишовинизам.

2. Пре Првог светског рата

Хрвати су краj XIX и почетак XX века започели антисрпским погромима: 1892, 1895, 1899. и 1902. у антисрпским демонстрациjама у Загребу и другим градовима Хрватске уништaвана jе имовина Срба, а било jе и жртава. Никаквих антихрватских демонстрациjа у Србиjи ниjе било.

У jеку анексионе кризе (1908-1909) у Троjедници (Хрватска, Славониjа, Далмациjа) почео jе (фебруара 1909) „велеиздаjнички процес” против виђениjих Срба. Траjао jе пуних седам месеци и само доказао невиност Срба. Процес jе заправо био политичке природе и сврха му jе била да Србе заплаши и ућутка. Никаквог суђења Хрватима у Србиjи ниjе било.

Ускоро jе почео и „Фридjунгов процес” (2–22. децембра 1909), коjи jе у позадини такође имао антисрпство. И он jе доказао невиност Срба

3. Први светски рат

Одмах на почетку Првог светског рата виђениjи Срби у Хрватскоj, Босни и Херцеговини хапшени су и спровођени у затворе и логоре. То jе било из „превентивних разлога”. Никакво антихрватско расположење у то време ниjе постоjалао у Србиjи.

4. Између два светска рата

Између два светска рата међу Хрватима jе доминирала jедна националистичка странка: ХПСС/ХРСС/ХСС. Међу Србима ниjе доминирала ниjедна странка, већ су били подељени на више странака, а међу њима ниjе било ниjедне антихрватске. Резултат таквог стања ствари било jе формирање Бановине Хрватске (26. августа 1939). Хрвати су добили своjу државу унутар државе, а Срби нису. Када су стварање „српске замље” боjажљиво предложили људи из Српског културног клуба, предлог jе прошао скоро незапажено.

Стање духова у то време одлично описуjе књига др Михаила Станишића „Експанзионизам Хрвата и растоjство Срба” (1999). Наслов те књиге могао би да се узме као сажетак целокупних односа Хрвата и Срба у последњих сто година.

Јасеновац

Идеолошко расуло Срба било jе главни разлог зашто су Срби неспремно дочекали геноцид у Другом светском рату. Они су учени да су им Хрвати браћа и никако нису могли да схвате зашто их сада воде на стратишта. Чак и када jе први шок прошао, Срби су наставили да воде прохрватску и проjугословенску политику.

5. Други светски рат

У Другом светском рату Хрвати су се углавном прикључивали усташама и домобранима, а и jедни и други су били антисрпски и антиjугословенски ориjентисани. Срби су се углавном прикључивали партизанима и четницима, а и jедни и други су били (начелно) прохрватски и проjугословенски ориjентисани. Четници су заступали идеологиjу српског вида jугословенства, а партизани хрватског вида jугословнства. У оба случаjа, идеологиjе jе била jугословенство.

Љотићевци

Иако су четници у НДХ често били задоjени антихрватским осећаjима због жеље за осветом због почињених стравичних покоља, они су начелно заступали jугословенску идеологиjу: званично су били Југословенска воjска у отаџбини. Њихова кокарда ниjе била српска, већ jугословенска: поред српског и словеначког грба, на њоj jе био и хрватски грб – шаховница. Немогуће jе замислити да било коjи усташа – наводни четнички пандан – на капи носи српски грб (отсила). Четници су признавали краља Петра II коjи jе био jугословенски, а не српски краљ. Све jе то стварало страшну идеолошку збрку код четника на терену.

Чак су и љотићевци били начелно jугословенски ориjентисани. Назив њиховог покрета jе гласио: Југословенски народни покрет „Збор”. Та њихова jугословенска ориjентациjа ниjе им нимало помогла да их прихвате Хрвати. Штавише, приликом повлачења, усташе су их убиjале као и све друге Србе.

Два водећа хрватска воjнополитичка покрета, усташтво и домобранство, била су националистичка и десничарска. Два водећа српска покрета, четништво и партизанство, била су интернационалистичка и левичарска. Четнике су предводили социjалистички идеолози (Драгиша Васић, Живко Топаловић и др.), а партизане комунистички идеолози (Јосип Броз Тито и др.). Чак и у условима махните антисрпске мржње, Срби су наставили да идеолошки буду jугословенски и левичарски ориjентисани.

6. Социjалистичка Југославиjа

Политика. Хрвати су после Другог светског рата наставили своjу антисрпску и антиjугословенску политику. Због антисрпства Андриjа Хебранг jе смењен. Ниjедан Србин ниjе смењен због антихрватства. Штавише, многи Срби су страдали, али не због антихрватства, већ звог просовjетског интернационализма. Међу ибеовцима било jе наjвише Срба и Црногораца.

Хрвати су у социjалистичкоj Југославиjи наставили да воде националистичку политику, а Срби интернационалистичку.

 Тито, Бакарић и Краjачић

Хрватска антисрпска и антиjугословенска политика дошла jе до jасног изражаjа 1966. када jе смењен Александар Ранковић. Тада jе разбиjена jединствена jугословенска обавештаjна служба. За ту смену наjзаслужниjу су хрватски кадрови (нпр. Стево Краjачић).

Хрватска националистичка политика с тим се ниjе зауставила. У Хрватскоj jе 1971. букнуо масовни антиjугословенски и антисрпски покрет (Маспок). Никакав сличан „маспок” ниjе постоjао у Србиjи. Иако су маспоковци смењени, њихове идеjе су се оствариле у Уставу СФРЈ из 1974. Републике су добиле знатну аутономиjу, што jе погодовало Хрватима.

Водећи иделози Маспока – Савка Дапчевић-Кучар и Мика Трипало – смењени су из националистичких разлога. На српскоj страни jе у то доба смењена Латинка Перовић, председник СК Србиjе, али из сасвим другог разлога: због либерализма, тj. технократизма. Та чињеница jасно показуjе ко jе ко и ко jе какву идеологиjу заступао. Наjвећа ирониjа jе та што Латника Перовић данас не увиђа оно што jе очигледно: да jе за распад Југославиjе примарни кривац хрватски национализам. Она сматра да jе главни кривац српски национализам! Таj њен став представља израз наjдубљег српског идеолошког посрнућа, потпуног српског мазохизма.

Док нас добар део Хрвата упорно већ сто година мрзе и презиру, водећи идеолози Друге Србиjе (па и Латинка Перовић) настављаjу да мисле да смо за то ми криви и да jе хрватски национализам добар, а српски (непостоjећи) ниjе.

Филологиjа. Хрватска националистичка политика се огледала и на пољу филологиjе. Хрватски филолози су већ од шездесетих година XX века инсистирали на етничком називу jезика. Водеће хрватске културне институциjе (нпр. Матица хрватска) и водећи хрватски интелектуалци (нпр. Мирослав Крлежа) обjавили су „Декларациjу о називу и положаjу хрватског књижевног jезика” (1967) у коjоj су захтевали да се двонационални назив jезика „хрватскосрпски” замени jеднонационалним: „хрватски”. Никакав „декларациjски покрет” у Србиjи ниjе постоjао. Српски филолози су само у „Предлогу за размишљање” изнели мишљење да ако се хрватски захтев усвоjи да се онда и у Србиjи треба користити jеднонационалини назив („српски”). У стварности само су Хрвати усвоjили jенонационални назив. Они су своj jезик свуда, осим у Уставу, називали „хрватским”. Срби су и даље своj jезик називали „српскохрватским”. Таj назив jе остао у употреби у Србиjи jош много година после распада Југославиjе – све до Коштуничиног устава 2006. Чак и данас наjважниjа културна институциjа у Србиjи САНУ ради на обjављивању „Речника српскохрватског књижевног и народног jезика”. Тако нешто jе назамисливо у Хрватскоj данас, као што jе било већ и у СФРЈ. Ако чуjете да се неки назови интелектуалац жали на српски национализам насмеjте се томе као добром вицу.

Спорт. Као илустрациjа константног хрватског национализма могу да се узму и амблеми фудбалских тимова у Хрватскоj и Србиjи. Два наjвећа фудбалска клуба у Хрватскоj, Динамо и Хаjдук, током постоjања Југославиjе, а и сада, имала су на свом амблему националну ознаку (шаховницу). Два водећа клуба у Србиjи, Звезда и Партизан, нису имала ни тад, а ни сада на свом амблему националну ознаку (освила), већ интернационалну комунистичку црвену звезду. Та чињеница на микро плану илуструjе jедну поjаву на макро плану: Хрвати већ сто година воде националистичку политику, а Срби већ сто година интернационалистичку.

7. Распад Југославиjе

Политика. Српска интелигенциjа jе била толико заслепљена jугословенством да jе краjње неспремно дочекала распад Југославиjе. Насупрот њоj, хрватска интелигенциjа, коjа већ више од сто година води националистичку политику, била jе потпуно идеолошки спремна. Као што jе др Михаило Стевановић одлично описао идеолошко расуло Срба пред Други светски рат, тако jе у чланку „Распад Југославиjе и политичка неспремност српске елите на изазове распада” (1994) Зоран Обреновић одлично описао идеолошко расуло Срба током распада Југославиjе. И 1941. и 1991. Хрвати су деловали спремно и сложно, а Срби неспремно и неjединствено. Током распада социjалистичке Југославиjе поновила се ситуациjа из Другог светског рата. Хрвати су се борили са jасним националним и државним циљем, а Срби без jасног националног и државног циља. Срби су се борили и у jединицама ЈНА (са петокракама) и у четницима (са кокардама), дакле у две воjнополитичке формациjе коjе су током Другог светског рата биле супарнице. Хрватски воjни и политички фронт jе био jединствен као што jе то био и у Другом светском рату.

Спорт. Антиjугословенско и антисрпско дивљање навиjача Динама, тзв. Лоших плавих момака (Bad Blue Boys), на стадиону Максимир у Загребу током фудбалске утакмице Звезда-Динамо (13. маjа 1990) може се узети као симболичан почетак краjа Југославиjе. У Београду се у то време (а ни сада) нису могле ни замислити неке антиjугословенске и антихрватске демонстрациjе. Паљење jугословенске заставе, што се догодило на Максимиру, било jе (и остало) незамисливо у Србиjи. Српско jавно мњење jе краjње наспремно дочекало распад Југославиjе. Кривицу за то сноси српска интелигенциjа коjа jе константно била прохрватски и проjугословенски ориjентисана.

Музичка уметност. Српски уметници су такође неспремно дочекали распад Југославиjе. Већина њих jе заузела пацифистички и антиратни дискурс. Са друге стане, скоро сви хрватски уметници сврстали су се уз националистичку, ратнохушкачку политику своjе владе (Филм, Психомодо-поп, Прљаво казалиште, Тереза Кесовиjа). Док усташки певач Марко Перковић Томпсон може да напуни огромне концертне сале у Загребу и Сплиту и то преноси ХРТ, четнички певач Баjа Мали Книнџа мора да се задовољи певањем по кафанама на перифериjама српских варошица.

Филмска уметност. Филмски уметници у Хрватскоj су листом стали на страну национализма и почели да снимаjу антисрпске филмове. Филмски уметници у Србиjи су сви листом стали да омаловажаваjу српски ратни напор. Док су Хрватски уметници подупирали своjе ратнике, српски уметници су своjе потцењивали.

Популарна култура. Само се у Загребу 1991. могла купити празна лименка са натписом „Чист хрватски зрак”. У Србиjи се ниjе могао замислити jедан такав хепенинг.

Филологиjа. Културни посленици и других струка показуjу исти идеолошки образац. Док хрватски филолози спроводе хрватску националистичку политику, српски филолози готово без изузетка настављаjу прохрватску и проjугословенску jезичку политику. Хрвати своjу филологиjу засниваjу на jезичким разликама. Ствараjу броjне „разликовне рjечнике”. Насупрот томе, филолози у Србиjи тврде – што jе и исправно – да jе штокавски jезик jедан. То не само да jе став званичне лингвистике у Србиjи, него на томе инсистира и алтернативни филолошки покрет – Покрет за обнову србистике. Он се поjавио 1997. и заузео доста контроверзно место у српскоj култури. Он на први поглед делуjе великосрпски, али jе заправо проjугословенски. Он сугерише уjедињење свих штокаваца и то под српским именом. Таj проjекат не само да jе лишен сваке политичке реалности, него jе управо трагикомичан. Док Хрвати и Бошњаци презиру све српско, Покрет за обнову србистике предлаже ново „братство и jединство” са њима на jезичкоj основи. Таj Покрет jе привидно великосрски, а заправо неоjугословенски. Да ирониjа буде већа, он инсистира и на двоазбучjу (равноправноj употреби латинице и ћирилице) номинално код свих штокаваца, а фактички само код Срба. Док несрпским штокавцима (Хрватима и Бошњацима) не пада на памет да напусте латиницу и пређу на ћирилицу, Срби имаjу склоност даљег латиничења. Дакле, таj „српски филолошки програм” не само да даjе аболициjу за комунистичку политику латиничења Срба, него то латиничење чак и подстиче. Инсистираjући на двоазбучjу, оваj „великосрпски” покрет фактички оправдава, чак и подстиче превласт латинице код Срба. Дакле, савремена званична српска филологиjа, као и њена алтернативна грана, размишљаjу и даље у концептима jугословенства и антинационализма.

8. После распада Југославиjе

После распада Југославиjе хрватска политика jе наставила да буде оно што jе и дотле била: антиjугословенска и антисрпска. У хрватском Уставу стоjи да jе забрањено да Хрватска постане део неке нове Југославиjе или неког балканског савеза. Све jе то изричито антиjугословенско. У пракси, хрватска политика jе жестоко антисрпска.

Филологиjа. Док у Хрватскоj царуjе jезички национализам, у Србиjи он не постоjи. Хрватски jезички национализам видљив jе у више сегмената.

Прво, у Хрватскоj филолози инсистираjу да jе Хрвати и Срби говоре два jезика. Српски филолози тврде – што jе и тачно – да сви штокавци говоре jедним jезиком, мада у њему постоjе више вариjаната. Но, та научна истина jе табу у Хрватскоj. У њоj влада догма о постоjању два засебна jезика. Зато су се тамо умножили „разликовни рjечници”. Но, они само сведоче да постоjе две (или више) вариjаната jедног jезика, а не два (или више) jезика. Да би се доказало да постоjи хрватски jезик резличит од српског jезика потребно jе начинити стандарни речник, а та идеjа чак Хрватима делуjе апсурдно.

Друго, у Хрватскоj влада жесток jезички пуризам. У Хрватскоj грађани страхуjу да случаjно не изговоре неки „србизам”. Особа коjа би у Хрватскоj рекла „лично” уместо „особно” или „брзо” уместо „хитро” била би одмах подвргнута прогону и острацизму. У Србиjи можете слободно да употребите израз коjи хоћете. У Хрватскоj jе jезички пуризам институционализован – постоjе jезичке инквизиторске установе у дословном смислу те речи (одjели кроатистике на факултетима, Институт за хрватски jезик, Хрватске студиjе). Њихова главна улага jе цензурисање – проказивање и избацивање „србизама”. Настрану чињеница да су многи „србизми” заправо интернационализми (авион, анализа, апотека, април итд.) и то често латинског порекла. У сваком случаjу, jезички пуризам у Хрватскоj jе непреварљив знак владавине национализма.

Треће, у Хрватскоj влада инквизиторско прогањање екавице и ћирилице. На Новосадском договору (1954) између хрватских и српских филолога договорено jе да хрватско писмо (латиница) и српско писмо (ћирилица) буду равноправна. У пракси jе то значило да су Срби почели да усваjаjу латиницу, али не и Хрвати ћирилицу. И оно мало књига на ћирилици коjе су постоjале у Хрватскоj уништене су доласком ХДЗ-а на власт 1990. године. У Србиjи не само да не постоjи прогањање латинице, него се она чак и увећала у постотку укупно обjављених књига.

Хрватски jезички национализам, право говорећи, jезички шовинизам, може да илуструjе jедан пример. Приликом преноса пресуда хрватским генералима 15. априла 2011. године емитовање jе у Загребу прекунуто због „србштине” – екавског изговора преводитељке. Незамисливо jе да ико у Србиjи протестуjе због „хрваштине” – (и)jекавског изговора било кога, а камоли да се због тога прекида емитовање. Хрватски jезички шовинизам нема своj српски пандан.

Запошљавање. Запослити се као Србин у државноj служби у Хрватскоj, поготово у полициjи и воjсци, веома jе тешко. У Србиjи не постоjи такво антихрватство.

Туризам. Српски туристи у Хрватскоj неретко се вербално и физички нападаjу. Та поjаве jе готово непозната у Србиjи.

Привреда. Српске фирме имаjу великих проблема да послуjу у Хрватскоj. Увек наилазе на разне препреке. У Србиjи хрватске фирме послуjу без проблема.

9. Резултат

У хрватскоj политици много тога се променило током поседњих сто година, али jе као константа остало антиjугословенство и антисрпство. Резултат те jедновековне политике jе jасан: пре сто година у Хрватскоj jе било око 20% Срба, а данас их има мање од 5%.

Ситуациjа у Србиjи jе диjаметрално супротна. Србиjа (без Косова и Метохиjе) има преко 17% несрпског становништава, а са Косовом и Метохиjом преко 34%. Србиjа спада међу наjмултинационалниjе и наjмултиконфесионалниjе земље Европе. Говорити да jе Србиjа земља у коjоj царуjе национализам или чак шовинизам, не само да ниjе тачно, него jе и цинично. Са друге стране, Хрватска спада међу етнички и верски наjхомогениjе државе у Европи. Заблуда jе да су Срби националисти, а да Хрвати то нису.

10. Закључак

У целини узев, хрватска интелигенциjа у последњих сто година доследно спроводи националистичку политику – политику антисрпства и антиjугословенства. У целини узев, српска интелигенциjа у последњих сто година спроводи антинационалистичку политику – политику прохрватства и проjугословенства. И ко jе онда крив за константне поразе Срба?

Библиографиjа

1. Обреновић, Зоран, „Распад Југославиjе и политичка неспремност српске елите на изазове распада”, у: „Филозофиjа и друштво IV: распад Југославиjе”, Институт за филозофиjу и друштвену теориjу, Београд, 1994.

2. Станишић, Михаило, „Експанзионизам Хрвата и растроjство Срба”, Службени лист СРЈ, Београд, 1999.

Владислав Ђорђевић

Аутор jе члан Српског културног клуба

Извор: НСПМ