Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Хрватски закон о ратним цивилним жртвама

Као човек који већ педесетак година тумачи и у пракси примењује разне прописе, морам признати да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од предвиђених права.
Саво Штрбац; ФОТО: Јадовно 1941.

Од када је Хрватски сабор у јулу ове године усвојио Закон о цивилним страдалницима из Домовинског рата, канцеларијама „Веритаса” у Београду и Бањалуци свакодневно се обраћају Срби из Хрватске и бивше РСК с питањем да ли се одредбе овог закона односе и на њих.

Ради илустрације наводим неколико примера.

Дана 25. септембра 1991. године Даницу Манојловић (48) усмртили су гелери гранате испред њене куће у Вуковару у Улици Иве Лоле Рибара бр. 68. Њен супруг Никола Манојловић (53) убијен је 5. новембра 1991. у дворишту вртића у Борову Селу од стране ЗНГ-а. Даничини посмртни остаци ексхумирани су с вуковарског новог гробља 1996, а Николини 2002. с гробља у Новом Саду, где су били покопани након што су извађени из Дунава. И Даничини и Николини посмртни остаци идентификовани су 2012. у Заводу за судску медицину и криминалистику у Загребу. У извештајима о смрти пише да је узрок смрти за Даницу „траума цапитис”, а за Николу „вулнера цапитис”. Њихова кћер Љиљана, која нам се и обраћала ових дана, посмртне остатке родитеља сахранила је у Апатину, где и живи.

Дана 13. децембра 1993. у Стабњу, општина Бенковац, која је била у саставу РСК, тенковска граната испаљена с хрватских положаја усмртила је Невенку Црнобрњу (30) и њену ћерку Сњежану (12) у приземљу њихове куће. Миле Црнобрња сахранио је супругу Невенку и кћер Сњежану најприје у Бенковцу да би их пре неколико година пренио у породичну гробници у Јагодњи Доњој. Миле се после „Олује” с млађом кћерком Невенком иселио у Аустралију, одакле нас је и назвао пре неки дан.

Дана 8. августа 1995. у Зечеву, општина Книн, силована је па убијена Љепосава Мандић (62), чији леш је остао на путу двадесетак дана. Њени посмртни остаци ексхумирани се с книнског гробља 2001, а идентификовани су у децембру 2002. у Заводу за судску медицину у Загребу. У извештају о смрти пише да је узрок смрти „вулнус сцолопетарим цапитис”. Њене посмртне остатке породица је у фебруару 2003. сахранила у Зечеву. У име породице ових дана контактирао нас је њен унук Мандић Предраг, који сада живи у Ритопеку, општина Гроцка.

Могао бих навести још много оваквих или сличних примера из свих ратних година, од укупно до сада верификованих преко 2.800 погинулих и несталих цивила и много више цивилних инвалида с подручја РХ и и бивше РСК страдалих на српској страни у рату деведесетих.

А шта каже поменути закон?

Права (чл. 2) могу остварити држављани Републике Хрватске, а изнимно и страни држављани: ако су у тренутку страдавања имали пребивалиште или боравиште на територију РХ, односно ако је особа иза које подносе захтев за остваривање права у тренутку страдавања имала пребивалиште или боравиште на територију РХ и ако их не остварују од државе чији су држављани.

Цивилни страдалници (чл. 8) су цивилни инвалиди из „домовинског рата” и цивилне особе погинуле, умрле или нестале у том рату, односно чланови уже и шире породице цивилне особе погинуле, умрле или нестале у том рату, који могу остварити права према овом закону.

Цивилним инвалидом (чл. 9) сматра се особа којој је организам оштећен за најмање 20 процената због ране или повреде коју је добила: због заточења у логору, затвору или другом непријатељском објекту; у вези с ратним догађајима из рата (због кориштења средстава и метода којима се изводе ратне операције као што су бомбардовање, експлозија минско-експлозивних средстава, залутали метак и слично); од експлозије минско-експлозивних средстава заосталих након завршетка ратних операција у рату или због експлозије минско-експлозивних средстава или употребе ватреног оружја изван ратних операција, али у вези с околностима из рата, у свим ситуацијама у раздобљу од 17. августа 1990. до 30. јуна 1996.

Исте околности по којима се утврђују цивилни инвалиди односе се и на цивилне особе погинуле, умрле или нестале у рату и цивилне особе које су од ране, повреде или болести умрле (чл. 10).

Цивилни страдалници под условима одређеним овим законом (чл. 3) могу остварити следећа права: а) инвалиди – особну инвалиднину, додатак за негу и помоћ друге особе, ортопедски додатак, посебни додатак, право на накнаду трошка прилагодбе особног аутомобила и професионалну рехабилитацију; б) по основи губитка или нестанка члана породице – породичну инвалиднину, повећану породичну инвалиднина, увећану породичну инвалиднину, породичну инвалиднину након смрти цивилног инвалида рата И. до ИВ. групе и новчану накнаду у износу породичне инвалиднине, повећане и увећане породичне инвалиднине; ц) остала права – новчана накнада за цивилне страдалнике из рата, право на једнократну новчану помоћ, додатак за припомоћ у кући, право на бесплатне уџбенике, право на стипендију и још десетак других права.

А ко не може да оствари права утврђена овим законом?

То су (чл. 5): припадници, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних јединица који су суделовали у оружаној агресији на Републику Хрватску и сви који су на било који други начин помагали непријатељу, као ни чланови њихових породица по основу њихова страдавања и особе које су осуђене правоснажном судском пресудом за кривична дела против РХ, односно за кривична дела против човечности и међународног права „почињена за време одбране суверенитета РХ”, као ни чланови њихових породица по основу њихова страдавања.

Потпредседник Хрватске владе и министар бранитеља Томо Медвед до сада је више пута поновио да су у закону „на посебан начин постављене запреке да закон не могу конзумирати особе које су суделовале у агресији на Хрватску те стога не постоји никаква бојазан да ће неко од припадника непријатељских формација, те њихових сарадника и помагача или особа које су на било који начин помагале у агресији, користити тај закон”.

Као човек који већ педесетак година тумачи и у пракси примењује разне прописе, морам признати да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од предвиђених права.

Упркос таквим „запрекама”, ми из „Веритаса” саветујемо свим српским цивилним жртвама и члановима њихових породица да поднесу захтеве за признање таквог статуса према прописаној процедури и да буду спремни на „рововску” правну борбу кроз хрватске и међународне институције.

Извор: Политика / Документационо-информативни центар „Веритас”

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: