„Hrvatski muževi“ na „danu hrvatskih majki“ Blajburg, mit koji raste i sve je veći

Tek sa rađanjem samostalne hrvatske države „Blajburg“ dobija snagu državno legitimisanog pokreta za istorijski revizionizam.

Počasni blajburški vod, udruženje sa sedištem u Klagenfurtu, poziva 12. maja na komemoraciju kod Blajburga, skup pod pokroviteljstvom Hrvatskog sabora i Hrvatskog narodnog sabora BiH. Austrijski mediji, političke ličnosti i strukovna udruženja istoričara već godinama ove skupove nazivaju „hodočašćem za fašiste“ i „kamuflažom za ustašku glorifikaciju“. Ove godine, kritičari okupljanja na blajburškom polju prvi put udruženo istupaju u javnosti i traže njihovu zabranu, sutra u Beču konferencija za novinare o tome.

Blajburg je gradić u austrijskoj Koruškoj, četiri kilometara od granice sa Slovenijom, sa nekih 4.000 stanovnika.

To treba spomenuti odmah na početku, jer se na prostorima bivše Jugoslavije kratka odrednica „Blajburg“ upotrebljava kao istorijski, legalni, politički, vrednosni i simbolički termin. U širem kontekstu svakako nije bitno, ali jeste za onih četiri hiljade duša koje danas u tom gradu žive i rade – kad se Blajburg spomene kao mesto zločina, kazne, osvete ili povampirenog fašizma, da se zna da to nema veze s njima.

Blajburg kao istorijski događaj i Blajburg kao moderna politička odrednica nisu isto, što je opet važno istaknuti, jer ta razlika objašnjava zašto je država Austrija godinama bez pogovora podnosila blajburške komemoracije, koje su od stvaranja samostalne Hrvatske 1992. praktično eksplodirale u katarzične ustaške i nacističke skupove.

Kako se komemoracije uvek održavaju sredinom maja, ove godine u subotu, 12. maja, u lokalnom policijskom žargonu se taj skup već neko vreme naziva „Kroatischer muttertag„/“Hrvatski majčin dan“. Reč je o ciničnoj aluziji na austrijski mutertag, tradicionalni narodni praznik majki koji se slavi svake druge nedelje u maju, ovog puta 13. 5.

KLAGENFURT JE NAŠ!

Šta se tačno odvijalo na terenu u austrijskoj Koruškoj (Korintiji) dok su tamo boravile vojne jedinice Titovog komunističkog režima između 8. i 21. maja 1945, nije do kraja utvrđeno. Dole navedena vremenska linija je kompilacija iz austrijskih istorijskih izvora, glavnim delom iz knjige Arnolda Zupana „Hitler–Beneš–Tito„, izdanje Austrijske akademije nauka, 2014 (s. 1275–1355).

2. 4. 1945: Jugoslavija informiše Sovjete, Amerikance i Britance o nameri da učestvuje u podeli Austrije. Sovjeti se odmah slažu da Titove snage puste na svoj deo. Amerikanci i Britanci ćute.

7. 5. 1945: U Klagenfurtu se formira pokrajinska vlada Korintije – socijaldemokrate, narodnjaci i komunisti, na brzinu okupljeni kao preventiva cepanju zemlje, kad od sutra počnu da stižu okupacione sile/oslobodioci, kako kome.

8. 5. 1945: Pre podne u Klagenfurt ulazi 8. Britanska armija, vodi je feldmaršal Harold Aleksander, a u podne 4. Jugoslovenska armija pod zapovedništvom majora Egona Remec-Boruta. Svako se raspoređuje u svom delu Klagenfurta i (austrijske) jugoistočne Koruške. Britanci planiraju da se jednog dana vrate kući; jugoslovenske snage smatraju da su došle kući. Vojno i politički, to je jugoslovenski akt, ali je iz dokumenata jasno da ga idejno pripremaju i vode Slovenci – Cviter, Kardelj, Kidrič, ali i sam Tito koji je imao ambiciozne teritorijalne planove.

12. 5. 1945: Tek sada na depešu od 2. 4. reaguju Britanci i Amerikanci i šalju nedvosmisleni odgovor Titu da smesta povuče jedinice ispod austrijsko-jugoslovenske granice od 1937, preko koje su prešle jureći nemački (i austrijski) Vermaht.

Do sredine maja: „30.000 južnoslavenskih vojnika – ustaša, domobrana, četnika i ruskih belogardejaca, plus 6.000 civila, članova porodica“ (Zupan) koji su se predali Britancima sede na otvorenom polju kod Viktringa, par kilometara na jugu od Klagenfurta.

14. 5. 1945: Britanski general Robertson daje komandu maršalu Aleksanderu da „sve osobe jugoslovenske nacionalnosti koje su služile u nemačkim snagama razoruža i preda jugoslovenskim snagama“. Istog dana brigadir Tobi Lou širi tu Robertsonovu odredbu tako da obuhvata i civile.

15.5.1945: Na sastanku u Klagenfurtu, Lou je autorizovan da predstavniku 4. Jugoslovenske armije pukovniku Hočevaru obeća hitnu isporuku „svih Hrvata koji se nalaze u britanskim rukama“. Na scenu prvi put stupaju Srbi: za preuzimanje „svih Hrvata“ određena je brigada pod komandom pukovnika Đoke Jovanića (14. divizija 3. Armije). Po britansko-jugoslovenskom dogovoru, „isporučenim Hrvatima“ se neće govoriti o „destinacijama koje za njih planiraju Titove snage“.

17. 5. 1945: Harold Aleksander piše američkom generalu Ajzenhaueru: „Precizne informacije o brojevima na teritoriji pod mojom odgovornošću ne postoje. Veliki broj nemačkih jedinica još pokušava da se probije do nas i izbegne predaju Titovim snagama.

Netransparentnost se pojačava time da Titove snage puštaju na slobodu neke od onih koji su im se predali, nakon što im oduzmu oružje i opremu. Prema poslednjim informacijama, Titove snage drže ukupno oko 220.000 ljudi, od toga 109.000 Nemaca, 46.000 Kozaka, 15.000 Mađara, 25.000 Hrvata i 24.000 Slovenaca. Na moju teritoriju se neprestano slivaju hrvatske i slovenačke izbeglice, trenutno oko 200.000.“

19. 5. 1945: Na pritisak Britanaca i Amerikanaca, postignut je dogovor o povlačenju jugoslovenskih trupa iz (austrijske) jugoistočne Koruške. Istog dana Britanci počinju isporuke „svih Jugoslovena koji su se borili na nemačkoj strani“ Titovim vojnim snagama.

Od 21. 5. 1945: Jugoslovenske snage se povlače iz Austrije.

31. 5. 1945: U unutarbritanskoj vojnoj prepisci se kaže da je Titovim snagama predato 26.339 osoba, a uskoro će i 6.000 civila iz Viktringa. Nacionalnost nije jasna – jednom se govori o „Hrvatima“, drugi put o „Jugoslovenima“. Po Zupanu, Britanci nisu nikad predali tih 6.000 civila, zato što su dobili informacije o masakru Titovih jedinica nad preuzetim ratnim zarobljenicima.

„HRVATSKI MUŽEVI“ NA BLAJBURŠKOM „DANU HRVATSKIH MAJKI“

To bi bio istorijski Blajburg, iz ugla austrijske istoriografije: Partizani su još u forsiranju Koruške zarobili 25.000 Hrvata (Aleksander od 17. 5), a onda su prilikom povlačenja od Britanaca dobili još 26.339, verovatno Hrvata.

Kad se te dve sume zbroje, a otprilike to radi Zupan, proizlazi da su partizanske snage duboko u junu 1945. na poljima oko Blajburga u nastavcima ubile 50.000-51.000 ratnih zarobljenika (ustaša, domobrana) i ostavili ih u masovnim grobnicama (Zupan, s. 1353).

Partizani su, međutim, držali i 24.000 slovenačkih fašista, (Aleksander od 17. 5), po Vladimiru Žerjaviću još i 2.000 srpskih i crnogorskih četnika, tako da to komplikuje gornju računicu, pošto su i oni često ubijani po kratkom postupku.

Zupan, međutim, to ne vidi kao ad hoc osvetu na terenu, već navodi izvore prema kojima je egzekucije direktno naredio Tito. U gornju sumu, oko 50.000, nisu ubrojane desetine hiljada zarobljenika koje je Titova armija u marševima („križni putevi“) vodila do Vojvodine.

Najvažnije: O sistematskim, nameravanim ubistvima nad civilima ne govore ni britanski ni austrijski službeni izvori.

POLITIČKI, REVIZIONISTIČKI I SIMBOLIČKI BLAJBURG…

Tu se negde, s 50.000 pobijenih na licu mesta, završava istorijski Blajburg i istovremeno počinje karijera Blajburga kao „simbola neugaslog hrvatskog rodoljublja“.

Na scenu tada stupa hrvatski Počasni blajburški vod (PBV), društvo osnovano u tajnosti 1951. u jednom izbegličkom logoru pored Klagenfurta. Sredinom šezdesetih, tad već registrovano društvo kupuje dva kvadratna kilometra na Blajburškom polju, i uspostavlja ritam komemoracija jednom godišnje. Od 1985, uz dozvolu austrijskih vlasti, PBV na tom prostoru uređuje prigodni memorijalno-grobljanski kompleks.

Sad je pitanje zašto austrijska država to dozvoljava?

Iz više razloga. Prvo, zato što odnosi Austrije i Jugoslavije posle 1945. nisu bili dobri. Nešto zbog ideoloških razloga (komunizam vs. demokratija), nešto zbog toga što je Titov san o proširenju na austrijsku Korušku bio daj hard program.

Drugo, empatijska solidarnost u sramoti Drugog svetskog rata. Ne kao nacistički revival, daleko bilo, već svest da su NDH i Ostmark godinama sedele u istom brodu, braća po zločinu. Pedesetih i šezdesetih godina, sa tako malim odmakom od rata, Austrija nije mogla ljudski osuditi tuđe kolaboracioniste, a da ne osudi pola svog stanovništva. Sudila je samo pravno, a i to teško, pod pritiskom.

Treće, Titovi partizani su zaista pobili na desetine hiljada ratnih zarobljenika bez suđenja. Lako je bilo Britancima da se zgražavaju (Zupan) nad masakrom u Blajburgu, kad oni sami od nacista nikad nisu doživeli takav brutalni rasni tretman kao što jesu Rusi i Jevreji, ili kao što su Srbi, Jevreji i Hrvati antifašisti od NDH hordi.

Četvrto, PBV se uklopio u austrijsku narodnu i crkvenu tradiciju brige o vojničkim grobljima. U Austriji i danas postoji Crni krst (Österreichisches Schwarzes Kreuz), koji se, vrlo, vrlo diskretno brine o vojničkim grobljima, bez obzira na ideološki predznak.

Peto, PBV je sve do 1991. takođe nastupao diskretno. Formalno je to bila i ostala samo crkvena misa za ubijene i poginule, intimni duhovni susret NDH nostalgičara.

Tek sa rađanjem samostalne hrvatske države 1992, u punom zamahu od kraja rata 1995, „Blajburg“ dobija snagu pravog, državno legitimisanog pokreta za istorijski revizionizam. Hrvatski sabor tada preuzima pokroviteljstvo nad komemoracijama, premijeri Ivica Račan (SDP) i Ivo Sanader (HDZ) lično posećuju Blajburg i klanjaju se žrtvama; predsednici Franjo Tuđman i Stipe Mesić šalju vence preko predstavnika.

Veze su i personalne – od 2007. do 2016. Zlatan Hasanbegović je bio najpre predsednik, pa potpredsednik upravnog odbora Počasnog blajburškog voda. Napustio je tu funkciju tek kad je postao hrvatski ministar kulture, ali je ubrzo i HDZ-u postao preradikalan, pa smenjen. Danas je Hasanbegović „samo“ saborski poslanik i glavni kadrovik zagrebačkog kulturnog pogona.

Prošle godine je hrvatsku parlamentarnu delegaciju na komemoraciji u Blajburgu uzdignute glave predvodio predsednik Sabora Gordan Jandroković. „Puno hrišćanske kamufaže za ono što je običan desničarski revival, tu i tamo vijori se zastava NDH praćena ustaškim i nacističkim pozdravima“, pisali su austrijski mediji prošle godine.

U reportaži od 28. 5. 2017. je austrijski nedeljnik Njuz opisivao tešku atmosferu „hrvatskog mutertaga“, kad se četiri hiljade lokalnih zatvori u stanove i spusti roletne, a ulice Blajburga prepusti masi do 30.000 hrvatskih NDH turista“, pristiglih organizovanim autobuskim linijama iz svih delova Hrvatske, zajedno sa župnicima i specijalno odgajanim revizionističkim podmlatkom.

Sam Počasni blajburški vod ne voli publicitet i nema veb-stranicu (možda u dip vebu!), pa zato program ovogodišnje komemoracije objavljuje njemu bliski „kamenjar.com“: Molitva na groblju u 11.00, onda procesija do Blajburškog polja, gde će, u direktnom prenosu nacionalne hrvatske televizije, monsinjore Želimir Puljić, zadarski nadbiskup i predsednik Hrvatske biskupske konferencije služiti misu, a predstavnici Sabora održati političke govore.

PBV i ove godine organizuje besplatni prevoz „za hodočasnike iz Zagreba“ (kamenjar.com), 12. maja u rano jutro, direktno s gradske autobuske stanice.

BLAJBURG, MIT KOJI RASTE I SVE JE VEĆI

Blajburg je topos za istoričare, dobrim delom neistražen. On je i topos za potomke ubijenih, premda nije jasno zašto se 73 godine posle masovnih egzekucija porodična žalost stilizuje u prenaglašeno državni ceremonijal prošaran (neo)ustaškom ikonografijom.

I do sada su se predstavnici političkog života Austrije javljali protestnim izjavama zbog jasnog ideološkog predznaka Blajburga, ali svako za sebe, saopštenjima koja ostaju na rubu javnog diskursa. Ovog puta su na zajedničku konferenciju za medije sutra, u ponedeljak, pozvala tri evropska parlamentarca (Jozef Vajdenholcer, SDP; Otmar Karas, OVP; Angelika Mlinar, NEOS, Austrijski komitet za Mauthauzen, centralni republički Arhiv austrijskog otpora i Izraelska verska zajednica).

Kakve su im šanse? Dok inicijativu ne preuzmu partijske strukture u nacionalnom parlamentu, nikakve, i više leže u podizanju javne svesti o revizionističkom kapacitetu blajburškog mita, nego u konkretnoj promeni zakona.

Jer na prvi pogled, Blajburg je samo skup hrišćanskog milosrđa i ništa više. Tek ga akcionistička energija Hrvatskog sabora i Vlade pretvara u „najveći fašistički skup u Austriji“ ili „najveći naci-skup u Evropi“ (citati iz reportaže Njuza od 28. 5. 2017).

Ono što austrijski mediji nazivaju „Blajburškim mitom“ je groteskna mešavina starog zločina sa osvetom, kaznom i gubitkom političke kontrole. To je mit koji oživljava strah kao prostornu kategoriju, istorijsku noćnu moru balkanskih naroda da će se odjednom naći na mestu gde se ubija masovno i u tišini, bez suda, procesa i svedoka.

Kad je Jandroković pre nekoliko dana otišao iz Beograda, njegova reakcija se, i iskrena i odglumljena, hranila iz tog refleksa. Recimo ovako: na nagoveštaj sigurnosno neprozirne, na momente farsične situacije, Jandroković je imao gde da se skloni. Otišao je kući, u Zagreb.

Samo dan nakon toga usred Sabora je u neuporedivo dramatičnijoj situaciji izvređan Milorad Pupovac, ali je njegov strah ostao bez utehe.

Jer gde da se skloni Pupovac? Gde je njegova kuća?

Vesna Knežević je dopisnica RTS iz Beča

(standard.rs)

Izvor: Srbin info

Vezane vijesti:

Iz Austrije poručuju: Stop „fašističkoj komemoraciji“ u Blajburgu

Odzvonilo ustaškom skupu u Blajburgu?

Austrijski evroparlamentarci: Okupljanje u Blajburgu najveći fašistički skup u Evropi

„Od ulaska u EU, Hrvatska sve više klizi u ustašizaciju“

Pokrenut sajt protiv ustaške komemoracije u Blajburgu

Blajburg: Spona između NDH i nove Hrvatske | Jadovno 1941.