Хрватски „Јутарњи лист“ на Савиндан у Метохији

У граду Пећи од 20.000 Срба остало jе тек њих десетак. Не тисућа, већ поjединаца.

На Косову мира нема. Рат споменицима, како су га назвали медиjи, почео jе премjештањем споменика погинулим борцима Ослободилачке воjске Косова. Влада Србиjе наредила jе да се уклони споменик испред зграде прешевске опћине, jер jе постављен без дозволе. Та акциjа у jужноj Србиjи изазвала jе реакциjу на Косову, гдjе jе порушено и оштећено више од 150 споменика на православним гробљима. Косовска jе влада са задршком осудила догађаjе, али они су ипак униjели нелагоду међу Србе на Косову. На осуду само одмахуjу руком.

„Ако буду хапсили праве кривце, ниjе искључено да ће морати хапсити и саме себе. Албанско друштво строго jе патриjархално, хиjерархиjско, и немогуће jе да jе то нетко учинио на своjу руку. То jе сто педесет споменика. Не може то jедан човjек учинити“, рекао нам jе Србин с Косова и додао: „Косовска телевизиjа говори да су то направили сами Срби не би ли изазвали тензиjе. Ево, славимо Савиндан. Па, тко би се усудио у предвечерjе такве славе уништавати властита гробља“.

Симбол нечега другога

Савиндан jе празник коjи се обиљежава у школама у спомен на просвjетитељски рад Светог Саве. Он jе успоставио Српску православну цркву и осигурао jоj аутокефалност. Градио jе манастире и цркве у Србиjи, али и светоj земљи Палестини. Устоличио jе првог српског краља. Написао Законоправило, коjе се може сматрати првим српским уставом. Био jе писац, дипломат оног доба, монах Сава и на краjу светац Сава. За вриjеме jедног од устанака Срба против Турака, Синан-паша из освете спаљуjе његове мошти. Требала jе то бити порука моћи, али произвела jе други учинак. Свети Сава, нетко тко jе по начину живота и дjелима био изразито конструктиван повиjесни лик, постао jе симбол нечег другог.

С његовим именом на уснама наjжешћи деструктивци ових простора марширали су кроз повиjест те тако постали заслужни што jе тзв. светосавско православље некима постало синоним за великосрпску идеологиjу. Све скупа са свецем из 13. стољећа, наравно, и нема неке везе.

Чаробни напитак

Прослава Савиндана у селу Гораждевац на западу Косова, подно Проклетиjа, близу Пећи, почела jе литургиjом. Службу у локалноj цркви водио jе владика Јован Ћулибрк, а помагао му jе локални свећеник, отац Југослав. Како кажу сумjештани, име коjе изумире и село коjе никад изумриjети неће.

„Ма, ми смо вам ко Астерикс и Обеликс. Остали смо задње српско мjесто на Метохиjи, али се не дамо. Све су нас окружили, али ми тврдоглаво одбиjамо нестати. Никад нисмо напустили село“, обjашњава нам отац Југослав.

„Значи ли то да ви спремате чаробни напитак?“, питамо га. Прво смиjех, а онда: „Немамо друида и чаробног напитка, али имамо дрвену црквицу стару 800 година, jош jе Свети Сава спомиње у књигама. Више се не користи за мисе, али њено постоjање даjе мjештанима снагу равну чудесном напитку“.

Пуцкетало jе из пећи око коjе смо се натискали у трошноj кућици у близини цркве, коjу jе Чедо ложио багремовим дрвом.

„Како се живи? Овдjе се увиjек живjело тешко, ниjе ово лаган краj. Али ипак, наш jе. Радио сам у Београду као електричар, по циjелоj Србиjи као монтер централног гриjања и ево ме сад овдjе са 11 хиљада динара социjале. С тим новцима се не може живjети, а jош и Албанци…“, говори Чедо.

Након завршеног обреда скупина jе кренула према школи, гдjе jе одржана централна прослава. Програм у спортскоj дворани привукао jе много више становника од службе у цркви. Након представе у ходнику jе постављена богата трпеза. Послужење достоjно празника, а Гораждевчани су благовали у миру. Ни по чему се ниjе могло осjетити да су тензиjе повишене. Повремено би селом прошло полициjско возило, а у близини споменика и гробља могао се видjети покоjи полицаjац.

„Чудно jе то“, жали се Милош.

„Некад су овдjе радиле творница бицикала, батериjа, било jе посла за све. Данас, ако можеш нешто зарадит’ на пољопривреди, сретан си човjек. Код нас нису рушили по гробљима, али пуцало се на споменик у центру села. Пуно jе људи отишло за послом, приjе петнаестак година било нас jе трипут више. Сад у мjесту живи око хиљаду људи, али вjеруjем да би се многи вратили само да имаjу од чега живjети“, додаjе.

Срби и Албанци на Косову диjеле исту судбину, барем кад jе животни стандард у питању. Стопа незапослености jе 75 посто. Већина их мjесец преживљава с мање од 100 еура. Напуштамо Гораждевац и крећемо према Дечанима. Сва љепота културног добра нулте категориjе израња међу стрмим обронцима планина. Импресиван комплекс манастира Високи Дечани под заштитом jе УНЕСКО-а. Одjедном на прилазноj цести уочавамо тенковске препреке, стражарску кућицу и талиjанске специjалце, припаднике КФОР-а. Неколико стотина метара даље, на улазу у сам самостан, jош jедан контролни пункт. Дочекуjе нас отац Сава и уводи у цркву.

Ако манастир извана изгледа импресивно, унутрашњост оставља без даха. Нису то избледjели цртежи, већ потпуна покривеност цркве фрескама, фасцинантно очуваних интензивно плавих боjа. Отац Сава обjашњава да можемо сjести и попричати, али у циљу смиривања страсти ниjе овлаштен давати изjаве о дневнополитичким догађаjима. Код прогона 1999, у сигурност манастирских зидина склонило се двjестотињак Албанаца. Отац Сава и монаси пружили су им уточиште од српске паравоjске. Слично су направили и с угроженим Србима неколико година касниjе. И уз све то, уочи православних благдана становници оближњих мjеста блокираjу долазак ходочасника у манастир. Приjе шест година самостански jе зид погођен из зоље. Починитељ jе приведен, а на суду се бранио како jе гађао вjеверицу и ниjе имао злих намjера.

Милошевићеви покличи

Југозападни дио бивше покраjине назива се Метохиjа. Кориjен ове риjечи на грчком означава црквену земљу. Сматра се да jе циjела удолина била велики црквени посjед. Неки подаци говоре да jе у национализациjи само од манастира Високи Дечани комунистичка власт одузела више од 700 хектара земље. Остављено им jе тридесетак хектара. Сада jе под новом управом и то доведено у питање.

Локалне власти одбиjаjу верификациjу у земљишним књигама. Ниjе ту помогла ни Србиjа коjа jе имала довољно времена, од распада Југославиjе до одцjепљења Косова, провести денационализациjу у колиjевци српске државе у коjу се куну српски политичари посљедњих десетљећа, укључуjући и легендарно Милошевићево „Нико не сме да вас биjе…“, до пророчанског „Не чуjем вас, али ћу да вам одговорим…“ Управо те двиjе реченице знаковите су за догађаjе прошлог десетљећа. У граду Пећи од 20.000 Срба остало jе тек њих десетак. Не тисућа, већ поjединаца. Све више Србе на Косову „биjу“, а све чешће политачари из Београда не чуjу њихове вапаjе. Ниjе таjна да се овдашњи Срби осjећаjу преварени од Београда.

Тадићева бивша жена

Пећка патриjархиjа jош jе jедно од заштићених мjеста на Косову како од УНЕСКО-а, тако и од КФОР-а. Само, овдjе стражу држе словенски специjалци. У смираj дана стигли смо у самостан, а владика Ћулибрк повео нас jе на вечеру. Скромна трпеза, ни налик оноj из школе, лимено посуђе, редовница коjа чита предање о Светом Сави…

Припаднице сестринства сjедиле су с нама за столом. Старице, с изузетком двиjе или три млађе редовнице, благовале су у тишини, повремено нас нуткаjући храном. Знали смо да за столом сjеди и бивша супруга Бориса Тадића. Хтjели смо jе свашта питати, али jе њезина жеља да се третира као било коjа друга монахиња морала бити услишана. Умируjући ред самостана означавао jе да jе jош jедан метохиjски дан завршен.

Приjе четврт стољећа радио сам репортажу за омладински лист Вал коjу jе ондашње државно тужитељство забранило. Моjе су симпатиjе биле на страни слабиjег и угроженог – албанског народа. У повиjесно тако кратком раздобљу ситуациjа jе постала диjаметрално супротна, балканско клатно се зањихало и поставило у супротни положаj.

Срђан Вранчић | Јутарњи лист

Извор: РТС