Хрватски језички национализам – име је битно

1. Увод

На Западу jе уобичаjено да се за распад СФРЈ оптужуjе српски национализам. Мислим да jе потребно да прође неки довољно дуг временски период (нпр. jедан век) да би неки непристрасан западни историчар могао да утврди оно што jе од почетка заправо било очигледно, али што jе због пропаганде заташкивано: за распад СФРЈ одговорне су католичке нациjе – Хрвати и Словенци.

Доказа за гореизречену тврдњу jе безброj. Један од њих jе владавина хрватског jезичког национализма. У Хрватскоj готово да нема установе коjа нема етничку ознаку („Хрватски”). У Србиjи готово да нема оне коjа га има („Српски”).

2. Између два светска рата (1918-1941)

Између два светска рата све водеће политичке странке Хрвата емфатично су носиле национални предзнак: Хрватска сељачка странка, Хрватска тежачка странка, Хрватска заjедница и Хрватска странка права. Наjважниjа странка Хрвата, Хрватска сељачка странка два пута jе мењала име. Основана jе 1904. под називом Хрватска пучка сељачка странка, али се 1920. у инат монархистичком Београду преименовала у Хрватску републиканску сељачку странку. Нагодивши се привремено са двором, напустила jе придев „републиканска” и постала Хрватска сељачка странка (1925). При свим тим променама назива она ниjе напуштала своj национални предзнак.

Влатко Мачек

И Словенци су поседовали jаку националну свест. Ни они се нису одрицали свог националног имена. Њихова водећа странка тог периода била jе Словенска људска странка. И муслимани су имали своjу национално-верску станку: Југословенску муслиманску организациjу. Чак су и Турци имали националну странку: Националну турску организациjу.

Само Срби тада нису имали странку са националним предзнаком. Истина, на изборима 1920. учествовала jе Српска народна организациjа, али она jе била толико минорна да ниjе добила ниjедан мандат. Срби су у том периоду (а и касниjе) били веома анационални. Странке коjе су окупљале већину Срба (Демократска странка, Народна радикална странка, Земљораднички савез) нису носиле национални предзнак. После завођења диктатуре (1929), Срби су приступали формирању разних станака, али такође без националног предзнака. Те странке су: Југословенска радикално-сељачка демократиjа (1931), односно Југословенска национална странка (1933), Југословенска народна странка (1934) и Југословенска радикална заjедница (1935).

Не само да су Срби склони одсуству националног именовања, него и поделама. Хрвати нису. Док су Хрвати између два светска рата били чврсто окупљени око своjих националних странака, првенствено око ХПСС/ХРСС/ХСС, Срби су били подељени и завађени. Првенствено су били подељени на демократе и радикале. Лоше стање међу Србима постало jе jош горе када се jедан део демократа одвоjио у Самосталну демократску странку (1924) и прешао на страну Хрвата оформивши са ХСС-ом Сељачко-демократску коалициjу (1927). Ова српска разjедињеност посебно се штетном показала 1939. приликом националног разграничавања. Док су Хрвати, предвођени Влатком Мачеком, били jединствени у погледу своjих захтева, Срби су били разjедињени и расцепкани, па jе и резултат тих преговора био доста поразан по Србе. Створена Бановина Хрватска (26. августа 1936) готово у свему jе удовољавала хрватским захтевима, а Срби су остали разjедињени у много бановина и са неjединственим политичким програмима.

3. После обнове вишестраначjа (1990)

После обнове вишестраначjа у последњоj децениjи XX века ситуациjа се поновила: Срби су се делили и занемаривали своj национални идентитет, а Хрвати били jединствени и национално искључиви. То се види и по називима њихових политичких странка.

Током распада СФРЈ у Хрватскоj jе на власти била Хрватска демократска заjедница (HDZ) – странка са емфатично националним предзнаком. У Србиjи jе на власти била Социjалистичка партиjа Србиjе (СПС) – странка чиjи назив не сугерише националну искључивост. Осим тога, идеолошке ознаке су различите. Назив „демократска”, коjи се налазио у називу владаjуће странке у Хрватскоj, сугерисао jе модерност и промене. Насупрот томе, назив „социjалистичка”, коjи се налазио у називу владаjуће странке у Србиjи, сугерисао jе конзервативност и традиционалност. Са аспекта пропаганде, назив хрватске странке био jе много бољи: више jе одговарао укусу Запада коjи jош увек патио од антикомунистичких предрасуда. У стварности, ХДЗ ниjе била нимало демократичниjа од СПС. Заправо, била jе национално искључивиjа.

Осим тога, назив „заjедница”, коjи се налазио у називу водеће хрватске странке, сугерисао jе да то ниjе само jедна странка, већ општехрватски покрет. Назив „партиjа”, коjи се налазио у називу водеће српске странке, сугерисао jе комунистичку и класну ексклузувност. У сваком случаjу, избор назива странке код Хрвата био jе много политички мудриjи и опортуниjи.

У Србиjи jе после СПС (2000) на власт дошла политичка групациjа такође без националног назива: Демократска опозициjа Србиjе (ДОС). Назив ове коалициjе сугерисао jе да jе то опозициjа свих грађана Србиjе, а не само Срба. У jезгру ове коалициjе била jе Демократска странка (ДС) – странка без икакве националне ознаке. Она jе и данас jедна од наjважниjих политичких станака.

Срби имаjу веома слабу националну свест, а Хрвати веома jаку. О томе сведоче и називи парламентарних странака у Србиjи и Хрватскоj. Међу парламентарним станкама у Хрватскоj доминираjу оне коjе емфатично носе национални предзнак: Хрватска демократска заjедница (HDZ), Хрватска народна странка (HNS), Хрватска сељачка странка (HSS) Хрватска социjално либерална странка (HSLS), Хрватска странка права (HSP), Хрватска странка умировљеника (HSU) и Хрватска демократска странка Славониjе и Барање (HDSSB).

У Србиjи су ретке странке коjе носе национални предзнак. Међу те изузетке спадаjу: Српски покрет обнове (СПО), Српска радикална странка (СРС) и од ње (од септембра 2008) одвоjена Српска напредна странка (СНС). Главна карактеристика ових странака jесте та да су увек биле у опозициjи или мањински партнер у влади. Ниjедна од њих ниjе била владаjућа све до наjновиjих избора (маj 2012). Заправо и данас у Скупштини Србиjе доминираjу странке анационалне ориjентациjе и назива (ДС, СПС, ЛДП, УРС, ПУПС). Ове чињенице, као и друге, jасно указуjу да jе у Хрватскоj национализам владаjући дискурс, а да то у Србиjи ниjе.

4. Суд др Радмила Мароjевића

Хрвати су – како jе приметио др Радмило Мароjевић у „Ћирилици на раскршћу векова” (1991) – „народ са снажном етничком самосвешћу” (стр. 59). Исти аутор jе с правом додао да се Срби одликуjу „веома слабом етничком самосвешћу” (стр. 60). Разлози за ту поjаву су сложени, али се углавном своде на изразито негативне последице коjе jе по српску националну свест имао период комунистичке диктатуре. Док jе за све друге jугословенске народе титоизам представљао период jачања националне свести, за Србе jе он представљао период гушења националне свести. Од негативних последица титоизма Срби се jош нису опоравили.

5. „Југо-махнитање”

Мало институциjа jе у Хрватскоj за време титоизма носило jугословенско име. Међу те изузетке спада „Југославенска академиjа знаности и умjетности” (JAZU). Али чим jе ХДЗ дошао на власт (1990), одмах jе назив промењен у „Хрватску академиjу знаности и умjетности” (HAZU) (1991).

У Србиjи аналогних промена ниjе било. Иако се СФРЈ распала у Србиjи jе и даље постоjала „Југословенска народна армиjа” (ЈНА), касниjе „Воjска Југославиjе” (ВЈ), „Народна банка Југославиjе” (НБЈ), „Југословенске железнице” (ЈЖ) итд. Чак се и држава до 2003. звала Југославиjа.

Чак и данас, више од две децениjе после распада СФРЈ, неке институциjе у Србиjи имаjу jугословенски назив. Срби jош лете „Југословенским аеротранспортом” (ЈАТ Аirwais), jош гледаjу представе у „Југословенском драмском позоришту” и jош се обавештаваjу од „Телеграфске агенциjе нове Југославиjе” (ТАНЈУГ). Такви реликти jугословенства у Хрватскоj су незамисливи.

У Србиjи и многе привредне организациjе носe префикс „jуго”: „Југоалат” (Нови Сад), „Jугоинвест” (Крагуjевац), „Југолаб” (Нови Сад), „Југо-Монт” (Нови Сад), „Југоремедиjа” (Зрењанин), „Југохемиjа” (Београд) итд. Taквo „jуго-махнитање” незамисливo jе у Хрватскоj.

6. Хрватски jезички пуризам

Док у Србиjи царуjе национална апатиjа, чак „jуго-махнитање”, у Хрватскоj неприкосновено царуjе jезички национализам. Он jе уочљив и у jаком jезичком пуризму.

Док су Срби по питању jезика веома толерантни, до границе самопорицања, Хрвати су ватрени jезички пуританци. Срби сасвим нормално користе интернационализме (нпр. авион, директор, машина, фабрика, фронт, фудбал, школа итд.), Хрвати их по правилу замењуjу „славенизмима” (нпр. зракоплов, равнатељ, строj, боjиште, творница, ногомет, училиште итд.). Чистећи „хрватски” jезик од интернационализама, Хрвати фактички чисте српски jезик од интернационализама. Хрвати су наjвећи чистачи српскоj jезика у повести.

7. „Хрватски jа волим”

О хрватском jезичком национализму сведочи и чињеница да у Хрватскоj деца уче своj jезик из уџбеника „Хрватски jа волим”. На страну чињеница да jе таj jезик само jедна вариjанта српског jезика. Оно што jе битно jесте то да се деца од малих ногу уче да своj jезик називаjу хрватским именом. А код нас излази jезикословни часопис „Наш jезик”. И сада ви погађаjте коjи jе то jезик? Разлика у приступима jе очигледна.

8. Земљописно називље

Хрватски jазички национализам jе видљив и у наглашеном националном именовању географских поjмова. Тако нпр. Хрвати говоре о „Хрватском подунављу” (источна Славониjа) и о „Хрватском приморjу” (Далмациjа). У Србиjи влада толики jезички анационализам да ретко ко Воjводину назива Северном Србиjом. Име jе битно. Ниjе свеjедно.

9. Све jе „Хрватски”

Готово да нема поjаве коjу Хрвати не ките националним предзанком. Тако они радо говоре о „хрватским бранитељима”, „хрватским драговољцима”, „хрватским мученицима” итд. Не само да jе новинарски речник у Хрватскоj запљуснут придевом „хрватски”, већ jе то и научни и друштвено-политички.

У Хрватскоj готово свака институциjа носи придев „хрватски”. У Србиjи jе нaционално именовање институциjа права реткост. Док у Србиjи постоjи „Национална служба за запошљавање” (НСЗ), у Хрватскоj постоjи „Хрватски завод за запошљавање” (HZZ). Национална одредница у Србиjи ниjе споменута, а у Хрватскоj jе наглашена. Док у Србиjи постоjи „Републички завод за статистику” (РЗС), у Хрватскоj постоjи „Хрватски завод за статистику” (HZS). Ни у овом случаjу национална одредница у Србиjи ниjе споменута, а у Хрватскоj jе jасно изражена.

Хрвати своjе институциjе по правилу именуjу тако што на прво место стављаjу поименичени придев „Хрватски”. Срби своjе институциjе по правилу именуjу тако да се у њима не поjављуjе национално име. А када се и поjављуjе то jе обично тако што се на краjу назива институциjе ставља назив државе у генитиву („Србиjе”).

Срби имаjу „Ватерполо савез Србиjе” (ВСС), а Хрвати „Хрватски ватерполо савез” (HVS). Срби имаjу „Електропривреду Србиjе” (ЕПС), а Хрвати „Хрватску електропривреду” (HEP). Срби имаjу „Железницу Србиjе” (ЖС), а Хрвати „Хрватску жељезницу” (HŽ). Срби имаjу „Народну банку Србиjе” (НБС), а Хрвати „Хрватску народну банку” (NHB). Срби имаjу „Фудбалски савез Србиjе” (ФСС), а Хрвати „Хрватски ногометни савез” (HNS). Срби имаjу „Олимпиjски комитет Србиjе” (ОКС), а Хрвати „Хрватски олимпиjски одбор” (HOO). Срби имаjу „Историjски музеj Србиjе” (ИМС), а Хрвати „Хрватски повиjесни музеj” (HPM). Срби имаjу „Радио-телевизиjу Србиjе” (РТС), а Хрвати „Хрватску радиотелевизиjу” (HRT). Срби имаjу „Телеком Србиjа” (ТС), а Хрвати „Хрватски телеком” (HT). Срби имаjу „Удружење књижевника Србиjе” (УКС), а Хрвати „Удружење хрватских књижевника” (UHK). Срби имаjу „Црвени крст Србиjе” (ЦКС), а Хрвати „Хрватски црвени криж” (HCK).

Хрвати су свесни да jе назив битан. Стога у Хрватскоj постоjи: „Хрватска академиjа знаности и умjетности”, „Хрватски ауто клуб”, „Хрватске аутоцесте”, „Хрватско биоетичко друштво”, „Хрватска бискупска конференциjа”, „Хрватске воде”, „Хрватско воjно училиште”, „Хрватска господарска комора”, „Хрватско друштво ликовних умjетности”, „Хрватски завод за заштиту здравља”, „Хрватски завод за здравствено осигурање”, „Хрватски завод за jавно здравство”, „Хрватски завод за мировинско осигурање”, „Хрватски завод за пољопривредну савjетодавну службу”, „Хрватски завод за токсикологиjу и антидопинг”, „Хрватски завод за трансфузиjску медицину”, „Хрватска извjештаjна новинска агенциjа”, „Хрватски католички радио”, „Хрватска копнена воjска”, „Хрватски кинолошки савез”, „Хрватска лутриjа”, „Хрватска ногометна лига”, „Хрватска обртничка комора”, „Хрватски олимпиjски центар”, „Хрватско планинарско друштво”, „Хрватски планинарски савез”, „Хрватски популациjски покрет”, „Хрватска пошта и телекомуникациjе”, „Хрватска поштанска банка”, „Хрватско пчеларско друштво”, „Хрватска ратна морнарица”, „Хрватски ронилачки савез”, „Хрватска свеучилишна наклада”, „Хрватска стамбена штедионица”, „Хрватско сточарско селекциjски центар”, „Хрватске студиjе”, „Хрватске телекомуникациjе”, „Хрватска туристичка заjедница”, „Хрватско филателистичко друштво”, „Хрватско филолошко друштво”, „Хрватски фонд за приватизациjу”, „Хрватске шуме” итд. Помамно стављање хрватског имена испред готово сваке институциjе jасно сведочи о владавини хрватског jезичког национализма.

Језички национализам ниjе одлика Срба. То се види и по томе што у Србиjи готово не постоjи установа коjа носи национални предзнак. У мали броj изузетака спадаjу: „Српска академиjа наука и уметности” (САНУ), „Српска књижевна задруга” (СКЗ), „Српско народно позориште” (СНП) и „Српска православна црква” (СПЦ). У свим тим случаjевима реч jе о институциjама коjе су настале пре Другог светског рата и коjе су неким чудом преживеле комунистичку „сечу кнезова”.

10. Српски jезички анационализам

Мали броj установа се усуђуjе да истакне српско национално име. Недавно jе „Социолошко друштво Србиjе” (СДС) преименовано у „Српско социолошко друштво” (ССД). Та промена jе добродошла, али jе нажалост ретка.

Комунистичка борба против српства, под кринком борбе против „српског национализма”, учинила jе своjе: мало институциjа данас у Србиjи носи српско име. Сличан jе случаj и са странкама. Од првих вишестраначких избора у Србиjи (1990) до наjновиjих (маjа 2012), на власти никада ниjе била странка са српским предзнаком. Тек после наjновиjих избора (маjа 2012) на власт je дошла странка са националним предзнаком (СНС), али и она дели власт са странком без националног предзнака (СПС).

11. Резиме

Већ више од jедног века у Хрватскоj влада jезички национализам. У Србиjи он не постоjи. Хрватски jезички национализам jе видљив на више нивоа. Наjзначаjниjи jе на нивоу лексике: инсистирању на употреби „исправних” речи. У Србиjи пуризам на постоjи: дозвољена jе употреба многих дублета. Хрватски национализам jе уочљив и на социокултурном нивоу: скоро свака институциjа емфатично носи национално име („Хрватски”). У Србиjи постоjи мало аналогних примера (нпр. СПЦ).

Хрватски jезички национализам доприноси друштвеноj и државноj кохезиjи и интеграциjи Хрвата. Одсуство српског jезичког национализма доприноси друштвеноj и државноj дезориjентациjи и дезинтеграциjи Срба. Тим процесима иду на руку и хрватско jедноазбучjе (латиница) и српско двоазбучjе (ћирилица и латиница). Писмо jе битно. Ниjе свеjедно.

12. Закључак

Период jугословенства, посебно титоистичког, за Хрвате jе представљао период jачања националне свести. Хрватска национална свест подгревала jе хрватски jезички национализам и обрнуто: хрватски jезички национализам подгревао jе хрватску националну свест.

Период jугословенства, посебно титоистичког, за Србе jе представљао период умањења националне свести. О том паду сведочи и одсуство jезичког национализма код Срба.

Југословенство, посебно титоистичко, Србе jе потпуно смутило. Од те идеолошке омаме jош се нисмо отрезнили. Jугословенство jе пало пре више од 20 година, али та антисрпска идеологиjа и даље Србиjом фактички влада. Ми jош нисмо доживели наше „пролеће”. Ми jош чекамo на наш препород. Учинимо све да он дође што пре! Један од начина на коjи можемо томе допринети jесте и таj да се не стидимо српске национaлне припадности, и као поjединци и као институциjе!

P.S. Наравно, читаjте „Нову српску политичку мисао” и „Српски културни клуб”. Име jе битно. Ниjе свеjедно.

Владислав Ђорђевић

Аутор jе члан Српског културног клуба

Библиографиjа

Мaроjевић, Радмило, „Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српскоj етничкоj и културноj самосвести”, Дечjе новине, Горњи Милановац, 1991.

Извор: НСПМ