„Hrvatski dom“ na mestu zločina

Dvoje hrabrih ljudi iz Zagreba, podržani od strane Slavka Goldštajna, pokrenulo je inicijativu da se sa mesta jednog od najstrašnijih zločina u istoriji čovečanstva, pokolja u Glinskoj crkvi, skine pečat hrvatskog cinizma

Postoje u novinarstvu i publicistici tekstovi koji su napisani „iz stomaka“, kao odraz unutrašnjeg krika, očajanja, spas i olakšanje, rasterećenje, nešto što je po svaku cenu moralo da izađe na svetlo dana. Ali, ima i tekstova koji se pišu opet iz stomaka, ali nevoljno, zbog muke u stomaku. Ovo je jedan od takvih tekstova. Rado bi preskočio temu koja sledi, ali to, jednostavno, ne sme da se preskoči. Reč je o pokolju u Glinskoj crkvi.
Ovih dana, na razmeđi jula i avgusta, navršava se 70 godina od događaja koji se, po sklopu sazdanom od razmera, motiva, mestu činjenja i načinu kako je proveden, može svrstati u jedan od najstrašnijih zločina u ljudskom rodu. U nekoliko poslednjih vekova, svakako.

1.500 ZAKLANIH SRBA
Posleratni iskazi ustaških koljača iz Glinske crkve, među kojima dominira Hilmije Berberovića, i svedočenje jedinog preživelog Srbina Ljubana Jednaka, stvaraju slike pred kojima zaneme i najglasniji zagovornici i opisivači pakla. Kako zločinac uvek ima nekontrolisanu potrebu da neko nekada sazna za to što je uradio, tako su i koljači, pre nego što je sevnuo prvi nož, fotografisali Srbe u glinskoj pravoslavnoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice. Ta slika je ostala sačuvana; zaleđen trenutak pre nego što je zver riknula i otvorila svoje užasne čeljusti.
Ono što je usledilo došlo je iz same suštine zla: noć, Srbi po naređenju ljudi u crnim košuljama zasukanih rukava, sa noževima u rukama, pokušavaju da upale sveće. Od njih deset jedva se na jednoj održava plamičak. Te noći, na tom mestu, Boga nije bilo. Spolja, iz dvorišta čuju se glasovi i u crkvu ulazi čovek sa nekoliko baterijskih lampi koje deli naoružanoj četvorki kod crkvenih vrata. Snopovi svetla seku tamu. Izbezumljena lica ljudi u kojima još uvek tinja nada da će se, čim sunce izađe, vratiti u rodno selo, tu na Kordunu i Baniji. Ništa nisu krivi, zbog čega da umru te noći. Njih više od 300. Prvi je klonuo čovek srednjih godina. Ustaški nož ušao je sa leve strane vrata i zaparao liniju prema grudima. Krv je šiknula po ikonostasu. Ljudi se nekontrolisano povlače prema zidovima, drhte, ne veruju šta se događa. Zašto? Ništa nisu krivi. Ustaše prilaze, hvataju najbliže, obaraju ih na pod i kolju. Nekoliko Srba okončava život u prostoru oltara. Nagonom koji nemaju ni životinje, snagom koja dolazi iz najmračnijih predela ljudskog bića, ljudi u crnim košuljama puna četiri sata kolju svoje kumove, komšije, poznanike sa stočnih sajmova i seoskih vašara. Samo zato što su Srbi? Da, samo zbog toga.
Dva sata posle ponoći, dok kroz Glinu prolazi još jedna topla letnja noć, ustaše izlaze iz crkve. Preko izlizanog kamenog praga teče krv. I tako nekoliko noći.
Hroničari iznose različite brojke, ali nema nikakve sumnje da su ustaše, poslednjih dana jula i prvih dana avgusta, 1941. godine, u Glinskoj pravoslavnoj crkvi zaklale više od 1.500 Srba. Dovodili su ih iz okolnih sela Korduna i Banije, u kamionima ili peške, u koloni.
Malo ko je bio vezan. Rečeno im je da nova država traži samo jednu veru, katoličku, i da će svi Srbi koji ostave pravoslavlje i prihvate katoličanstvo ravnopravno stati rame uz rame sa Hrvatima. Do Srba su već stigli glasovi o pokoljima u selima Prekopa i Banski Grabovac, pa se mnogi odlučuju da prihvate drugu veru jer će tako, mislili su, preživeti i spasiti porodice. Zabeleženi su i slučajevi da su ljudi u kolonama koje su se kretala prema Glini tražili od ustaške straže da ih pusti kućama da se obriju i obuku u svečano odelo. Puštali su ih i ovi su se vraćali u kolonu. U smrt.

POKLANI U HRVATSKOM DOMU
Pokolji Srba na Baniji i Kordunu počeli su samo mesec dana od proglašenja NDH. Prva žrtva u Glini bio je Adam Resanović, a ubio ga je njegov kum, Hrvat, Joso Vrebac. Zverski, iživljavajući se na njemu. Posle nekoliko pojedinačnih zločina nad Srbima, počinjenih oko Đurđevdana 1941. godine, 13. maja Hrvati hapse 436 Srba, od 12 do 60 godina, odvode ih do hrvatskog sela Prekopa i ubijaju cele noći; noževima, maljevima, čekićima, budacima. Ni u Prekopi te noći Boga nije bilo. Preživeo je samo Nikica Samardžija. Valjda da bi svedočio. Danas taj pravac Glina-Jukinac-Prekopa lokalni Hrvati zovu „Cesta Dinka Šakića“.
Samo nekoliko dana pre klanja u Glinskoj crkvi, hrvatska država izvršila je još jedan strašni zločin nad Srbima. O njemu se, kao i o mnogim drugim zločinima Hrvata nad Srbima danas ne govori. Od 24. do 26. jula ustaše su po banijskim selima hapsile Srbe i odvodile ih u sabirni centar kod železničke stanice u Banskom Grabovcu, nedaleko od Gline. Tu je evidentirano 1.285 Srba, od kojih je na licu mesta ubijeno oko 800 i zakopano u dve grobnice kod železničke stanice u Grabovcu. Ostali su deportovani u Gospić i živi pobacani u jame Jadovna.
Mnoga sela na Baniji i Kordunu posle Drugog svetskog rata, sve do 1995. godine i „Oluje“ nisu uspela da dosegnu broj stanovnika koja su imala pre nastanka NDH. Danas u tim selima, spaljenima ili praznima, možete sresti tek ponekog starca. Putevi i groblja zarastaju, šume se spuštaju u voćnjake i bašte, vreme i nova hrvatska država brišu i poslednje tragove Srba na tim prostorima.
Slavko Goldštajn, hrvatski publicista, izdavač, društveni radnik, dugogodišnji prvi čovek tamošnje jevrejske zajednice, obratio se ovih dana Jadranki Kosor, predsednici Vlade Hrvatske, otvorenim pismom u kojem je poziva da između 29. jula i 3. avgusta dođe u Glinu. Dođite tamo – kaže Goldštajn – i potpišite odluku da se „Hrvatski dom“ preimenuje u „Spomen-dom“, da mu se vrati i ime i namena. O čemu se radi?
Posle pokolja u Glinskoj crkvi neki nemački oficiri podneli su izveštaje svojim višim komandama, u kojima se izražava zaprepašćenje odnosom novostvorene hrvatske države prema Srbima. Tako se saznalo i za monstruozna ubijanja u Glini, što je navelo Antu Pavelića da izda naređenje o rušenju crkve Rođenja Presvete Bogorodice. Istovremeno Pavelić je javno pohvalio Hrvate u Glini naglašavajući kako oni primerom pokazuju ispravan odnos prema svojoj hrvatskoj državi.

ZLOČIN I CINIZAM
Posle Drugog svetskog rata na mestu srušene crkve 1951. godine nova, komunistička, vlast podigla je zajedničku „spomen kosturnicu – za sve žrtve“. Osamnaest godina kasnije (1969) Srbi Banije i Korduna pokreću akciju prikupljanja sredstava i prilozima iz sopstvenih džepova podižu „Spomen-dom“, zgradu koja je putniku namerniku ipak mogla da objasni šta se na tom mestu dogodilo leta 1941. godine, ko su bili ubijeni, a ko ubice.
Posle „Oluje“ i proterivanja Srba, u avgustu 1995. godine, jedna od prvih odluka novouspostavljene hrvatske vlasti u Glini bila je o preimenovanju „Spomen-doma“ u „Hrvatski dom“. Tako je i danas.
Goldštajn u pismu J. Kosor, uz ostalo, kaže: „Dužni smo pre uključenja u evropsko društvo da uklonimo neke mrlje koje već predugo tavore na licu i na savesti hrvatskog društva. Te mrlje nam u našoj kući neprekidno stvaraju razdore, a u evropskom društvu sa tim mrljama mi ćemo biti nepoželjan uljez. Najružnija od tih mrlja nalazi se u Glini“.
Dalje u pismu Goldštajn navodi da je u Hrvatskoj učinjeno mnogo masovnih zločina, ali da nigde nijedno mesto zločina, kao u Glini, nije obeleženo sa toliko cinizma koji vređa žrtve, njihove porodice, sunarodnike i celo hrvatsko društvo.
Zbog čega je Goldštajn ćutao 15 godina i tek sada traži da se na mesto zločina vrati spomen-ploča i staro ime zgrade – može se samo nagađati. Mada, nije ni važno. Pisali smo o Goldštajnu nekoliko puta i redovni čitaoci „Pečata“ znaju kakav zaključak da izvuku.
Istine radi inicijativu o vraćanju „Spomen-doma“ pokrenuli su zagrebački Građanski odbor za ljudska prava i Centar za suočavanje sa prošlošću, a Goldštajnovo pismo je podrška takvoj inicijativi. Iza ove dve nevladine organizacije, to svakako treba zabeležiti, stoje Vesna Teršelič i Zoran Pusić.
Kosor još uvek nije reagovala, ali su reagovali Glinjani, Hrvati. Stjepan Tonković, zamenik predsednika Gradskog vijeća Gline i predsednik glinskog ogranka Hrvatske seljačke stranke, odbacuje ovu inicijativu kao srpsku provokaciju. To, kaže on, u Gradskom vijeću sigurno neće proći, nijedan hrvatski vijećnik neće glasati za tako nešto, a protiv toga su i glinski Hrvati – kategoričan je Tonković. Zločin počinjen na tom mestu, Tonković, kako sam reče, „prepušta istoričarima“, ali dodaje da se moraju istražiti i zločini počinjeni posle Drugog svetskog rata. Nije objašnjavao šta pod tim podrazumeva, mada nije teško pretpostaviti.
Ne postoji u Hrvatskoj nijedan zločin nad Srbima koji nije osporen, umanjen, omalovažen, doveden u pitanje. Od Jadovna i Jasenovca do „Bljeska“ i „Oluje“. Verovalo se da pokolj u Glini, zbog svoje monstruoznosti i apsolutnog poznavanja svih činjenica, Hrvati nikada neće osporavati. Ignorisati ga hoće, ali ga neće osporavati. Kriva procena.
Prvi je u tu strašnu rabotu – koja je po svojoj monstruoznosti došla iz istog mozga koji je osmislio Glinski pokolj – krenuo Kaptol, Katolička crkva, u „Glasu koncila“ svom službenom glasilu. Izvesni Tomislav Vuković feljtonski se nedeljama naprezao, ukrštajući različite izvore, datume i svedoke, a sve kako bi posejao sumnju i doveo pod znak pitanja sam pokolj u Glini. Tom nečasnom, i normalnom čoveku teško razumljivom poslu još se niko od poznatih Hrvata nije usprotivio. Valjda i to govori o mestu, snazi i uticaju Katoličke crkve u Hrvatskoj i među Hrvatima.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

O ustaškom logoru Jadovno u Hrvatskom domu na temeljima Glinske crkve

Slavko Goldštajn: Otvoreno pismo Jadranki Kosor

Ustaški zločin nad Srbima u Glini se ne može sakriti

Goldštajn poručio Kosorovoj: Zagreb dužan da ukloni mrlje od ustaških zločina nad Srbima