Hrvatska živi po pravilima NDH

Istoričar Mile Bjelajac o rehabilitaciji Stepinca, oživljavanju ustaštva, mržnji prema Srbima, Glavašu, Jasenovcu, „Oluji“…

Načinom na koji reaguje na aktuelne događaje, počevši od rehabilitacije Alojzija Stepinca, preko događaja u Srbu, gde je država tolerisala divljanje proustaških i profašističkih ekstremista, Hrvatska pokazuje da je spremna da izvrši reviziju istorijske slike NDH. Pitam se da li ćemo doživeti da se obori „komunistički proces“ i Ljubi Milošu, nekadašnjem upravniku logora Jasenovac, koji se posle bekstva vratio u Hrvatsku 1947. Tada je uhapšen i osuđen 1948. na smrt, kao i Erih Lisak pre toga, kome je sada uz Stepinčev proces, takođe, oborena presuda.

Istoričar Mile Bjelajac ovako, u intervjuu za „Novosti“, komentariše burne događaje u susednoj državi koji se nižu jedan za drugim, a svi imaju zajedničku osobinu – relativizuju zločine učinjene nad Srbima. A ukidanje presude Branimiru Glavašu, optuženom za ubijanje Srba u Osijeku, za Bjelajca je – ruganje pravdi.

– Kao da se vraćamo u devedesete. U Hrvatskoj je bilo uništeno ili oskrnavljeno oko 5.000 spomenika i obeležja antifašističke borbe, dok su obeležja poražene NDH i njeni lideri postali prihvatljivi simboli. Na tlu Hrvatske još od prve polovine 19. veka postoje ideje ili stanje duha, ako hoćete, koje će izvršiti pripremu za „rešavanje“ srpskog pitanja u NDH. Ko su oci toga, pojedini politički faktori, to je istorijski nesporno utvrđeno. Jugoslavija je dva puta bila zemlja pomirenja, a njenim rušenjem otvarao se prostor ekstremnim rešenjima.

* Kako, kao istoričar, gledate na rehabilitaciju kardinala Alojzija Stepinca, koji je zdušno podržavao stvaranje NDH i ustaški režim?

– Vidim je kao nastojanje da se nekako izvrši „umivanje“ jedne mračne i frustrirajuće prošlosti. Uz Stepinčev proces, oboren je i proces protiv ustaškog pukovnika Eriha Lisaka. Ovo je po meni jača poruka i indikator stanja. On je Pavelićev saradnik iz emigracije, njegov najbliži ratni saradnik, otprilike kao Himler do Hitlera. Formira i stoji na čelu ustaških bezbednosnih i policijskih snaga. Potpisivao je odluke o odmazdama, hapšenjima, upućivanju u logore i streljanjima. Lisak i general Moškov vratili su se u septembru 1945. iz privremene emigracije da nastave tamo gde ih je kraj rata prekinuo. Stupaju u vezu sa Kaptolom i prikrivenim ratnim saradnicima. KOSOVO

RELATIVIZOVALO PITANjE GRANICA

* MEĐUNARODNA zajednica, kada insistira na regionalnoj saradnji i pomirenju, Kosovo posmatra kao nezavisnu državu.

– I dalje se primenjuju dvostruka merila, što ne govori u prilog dobrim namerama. Mislim da su na sceni još isti oni geopolitički interesi koji su stajali iza vojne intervencije i koji još do kraja nisu realizovani. Tu je koren pritisaka. Imamo i previše novih saznanja u proteklih 17 godina da vidimo da se rat inscenirao kao navodno jedino rešenje. Napravljen je presedan koji će poroditi mnoge buduće sumnje, strahove i konflikte. Nacionalne manjine su dobile pravo da insistiraju na secesiji i da pri tome odvoje i kompaktan deo matične nacije, pretvarajući je u obespravljenu manjinu. Relativizovano je pitanje postojanja državnih granica. To ne može da bude dobro.

* Da li je Stepinčeva rehabilitacija ogledalo današnje Hrvatske i da li pokazuje u kom će pravcu dalje ići hrvatsko društvo?

– Odluka suda je svakako samo slika vremena. Sudski proces je imao elemente političkog, ali to nije celovita slika. Pre procesa, svesne osetljivosti pitanja, nove jugoslovenske vlasti pokušavaju da sugerišu Vatikanu da ga sklone iz Hrvatske. Stepinac se, nesumnjivo pokazao kao oponent merama ograničavanja uticaja crkve na državu, ali to ga istorijski ne oslobađa odgovornosti za versku netoleranciju, promovisanje i blagosiljanje NDH uprkos evidentnih zločina, ali pre svega za nastavljanje posleratnih veza sa zločincima povratnicima koji su spremali nove terorističke akte. Pomenimo da je dr Vladimir Bakarić 1945. pisao Kardelju da je istragom protiv Lisaka dobijeno dosta materijala da se kompromituje čitavo vođstvo Katoličke crkve u Jugoslaviji na čelu sa Stepincem. Bakarić izlaže nameru da se to iskoristi za čišćenje u crkvenim redovima.

* A kakav je bio Titov stav?

– Sam Tito je vrlo odlučno reagovao kada su američki kongresmeni 1950, kao uslov za pomoć, tražili oslobađanje Stepinca ili njegovo slanje u manastir. Broz je tada bio decidiran u izjavi za „Njujork tajms“ da se jedna zemlja ne može ucenjivati osobom „koja se ogriješila o toliko zakona i koju čitava zemlja zna kao ratnog zločinca“. Istakao je da se Stepinac jako ogrešio o pravoslavni deo stanovništva, „i oni ne bi odobrili ako bismo ga mi pustili“. Dakle, i onda su postojale unutrašnje i međunarodne okolnosti. Ali ovde se danas svakako ne radi samo o utvrđivanju formalnih povreda pravne procedure, ovde je u središtu Stepinac kao simbol jednog vremena, i to ne baš neutralan. Ako bi se na primer primenio današnji princip o „udruženom zločinačkom poduhvatu“, Stepinac bi sigurno, zahvaljujući poziciji koju je imao, teško izbegao odgovornost.

* Da li sudska odluka o Stepincu može da bude uvod u njegovu kanonizaciju?

– Odluka suda nije „obavezujuća“ za Vatikan. U vremenu ekumenskih nastojanja, Stepinčeva radikalna uverenja protiv drugih veroispovesti, nisu dobra preporuka. Činjenice iz njegovih dnevnika ga razotkrivaju u pravom svetlu, a da ne pominjemo blagonaklonost i javnu podršku NDH. Za njega je stvaranje te države bio znak „proviđenja“. On joj svake godine drži „Te Deum“ i posle svih strašnih zločina koje osuđuje i sam nemački opunomoćeni general u NDH, Horstenau. Isti general beleži i masovna ubistva prekrštenih Srba. Na to nema primerene reakcije, za razliku od krajnje energičnog zalaganja nadbiskupa za uhapšene funkcionere i pripadnike vojnih formacija NDH.

* Koliko u pregovorima sa Vatikanom može biti uvažavan stav SPC, koja se oštro protivi kanonizaciji Stepinca?

– Vatikan je stara katolička institucija, ali i država koja konačne odluke donosi pažljivim vaganjem svih okolnosti sa stanovišta ne samo sadašnjeg trenutka nego i željene perspektive. Upozorenja SPC će se svakako uzimati u obzir prilikom toga. Verujem da Vatikan neće doneti ishitrenu odluku koja bi imala trajne reperkusije.

* Približava se i 4. avgust i 21. godišnjica „Oluje“. Dok se srpska strana olako optužuje za genocid u Srebrenici, ćuti se o onome što je urađeno Srbima u Hrvatskoj. Da li je „Oluja“ genocid?

– Bez „Bljeska“ i „Oluje“ nije moglo biti radikalnog etničkog čišćenja srpskog stanovništva sa područja današnje Hrvatske. To čišćenje i redukovanje Srba na zanemariv procenat, posle rata doživljavano je kao velika tekovina koja se ne sme ugroziti. O tome svedoče javni govor, istupanje poslanika u Saboru, političkih ličnosti pa i kulturnih radnika. Drugim rečima, učiniti sve da se izbegli više nikada ne vrate. U toj funkciji je niz sitnih postupaka koji stvaraju psihozu nepoverenja, straha i besperspektivnosti ukoliko se ne promeni ime i vera. Prema popisu stanovništva 1991. od 4.784.265 stanovnika, Srba je bilo 581.663 (12 odsto) i Jugoslovena 106.042 (6 odsto). A danas?

* Taj proces čišćenja Hrvatske od Srba počeo je na teritoriji NDH, s tim što ih je najviše stradalo u Jasenovcu?

– Ono što se dogodilo u NDH je po svim prihvaćenim definicijama bio genocid nad srpskim narodom i Jevrejima na čitavom području NDH koje je tada obuhvatalo i Srem i BiH. Redukovati pitanje genocida samo na Jasenovac predstavlja izvesnu manipulaciju. Mapa stradališta je ogromna. Okolina Bjelovara, Glina, Veljun, Srb, Sremska Mitrovica, Banjaluka, Bihać, Bosanska Krupa, Prebilovci, Jadovno, Pag.

* Zašto Evropa na sve to uporno ćuti? Kao da i sama pomalo zaboravlja tekovine antifašizma?

– Evropa nije nešto jedinstveno po svom mentalitetu, uvek progresivno. Evropa je, takođe, prostor podeljenih društava u svakoj zemlji ponaosob. Mentalne posledice Drugog svetskog rata, a potom Hladnog rata još su delatne. Izjednačavanje nacizma i komunizma doprinelo je relativizaciji slike Drugog svetskog rata. Ovaj novi trend ostavlja po strani hipotetičko pitanje u kakvom bismo svetu živeli da nisu pobeđen nacizam i fašizam u Evropi. Ideologija krvi i tla pokrenula je ratni užas u kome je trebalo da nestanu čitavi narodi. Danas su to za neke neprijatne uspomene kojih se treba rešiti.

* Verujete li da je moguće doći do pomirenja u regionu, što je jedan od glavnih političkih ciljeva?

– Želim da verujem, ali mnogi indikatori pre sugerišu da nije namera istinsko pomirenje već pacifikacija i kontrola prostora, pa ako hoćete i u ekonomskom smislu. Jedan od indikatora su i dvostruki standardi. U mnogim slučajevima i dalje se insistira na propagandnim klišeima iz vremena balkanskih sukoba na štetu samo jedne strane, u ovom slučaju srpskog naroda, a potom i Srbije.

TERORIZAM U EU – REVANŠ ZA SRUŠENI ISTOK

* EVROPU potresaju brojni teroristički napadi. Da li je zapadni svet pogrešio u nečemu, pa ga je sada sustigla kazna?

– Od osamdesetih do danas podsticao se jedan trend stimulisanja radikalnog i borbenog islamizma iz pragmatičnih razloga. Ti „saveznici“ u nekoj fazi počinju da deluju samostalno. S druge strane, slike porušenih gradova u Avganistanu, Iraku ili Libiji, ne mogu a da ne daju moć konzervativnim klericima ili agitatorima da u srcu Evrope propovedaju revanš. Jednostrane medijske interpretacije rata u Bosni, Čečeniji, na Kosovu ili Siriji i Jemenu danas, daju svoj doprinos, takođe. Jednom su ekstremisti „borci za slobodu i demokratiju“, imaju svu logističku podršku, a potom njihovim ekstremizmom i krvavim akcijama plašimo građane Evrope. Biračke mase će reagovati instinktivno i otvoriće se demokratskim putem uspon najradikalnije desnice. Moguće je da ponovo proključa potisnuta evropska prošlost.

Autor: Ljiljana BEGENIŠIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Istorik i Nedić | Jadovno 1941.

Ko se plaši mrtvog kralja | Jadovno 1941.

Hrvatska država uči decu da mrze Srbe | Jadovno 1941.