Hrvatska politika i „srpsko porodično stablo“

LjUBAN KARAN

Ako bi konačno definisali razloge konfuzne hrvatske politike prema Srbiji, oni su etnički i teritorijalni

Međudržavni odnosi Srbije i Hrvatske u protekle dve i po decenije bili su onakvi kako je to trenutno odgovaralo Hrvatskoj. Sve vreme bili su opterećeni perfidnim pritiscima na srpsku manjinu, koje Srbija ne može da tretira kao unutrašnju stvar Hrvatske. U tom periodu u prevrtljivoj politici Hrvatske može se uočiti jedna zakonitost – povremeno zaoštrava odnose do eskalacije, nakon čega redovno slede pomirljivi tonovi i priča o dobrosusedskim odnosima. I tako ukrug. Tako više ni jedan hrvatski potez, dobar ili loš, nije iznenađenje.

Takvu politiku primenili su i prilikom blokade otvaranja poglavlja 23 i 24, kojima Srbija započinje pregovore o pridruživanju EU. Kada se pomisli da je hrvatska odluka o blokadi srpskih pregovora definitivna i trajna, ministar inostranih poslova Hrvatske Miro Kovač menja retoriku i kaže da je otvaranje poglavlja moguće jer je dogovor na vidiku. Ne može se predvideti da li će ta pozitivna (očito iznuđena) promena trajati duže ili kraće, ali, po pravilu, iza nje će nastupiti novo zaoštravanje. Period pozitivne atmosfere, koja se tek nazire, već je narušila afera sa slikama „Srpskog porodičnog stabla“ okačenim u Zagrebu.

Pogrešno je mišljenje da srpsko-hrvatski odnosi zavise od stranke koja je na vlasti u Hrvatskoj. Menja se samo stepen perfidnosti, ali sama suština politike prema Srbiji i uopšte prema Srbima takoreći se ne menja. Ono što je neprihvatljivo jeste da kvalitet međusobnih odnosa i međudržavne saradnje diktira isključivo Hrvatska.

KO JE OSMISLIO „SRPSKO PORODIČNO STABLO“
„Srpsko porodično stablo“ u Srbiji ne sme biti vest za jedan dan, jer zaslužuje duboku analizu kako bi se bar od strane Srbije raskrinkali počinici kada to već neće da uradi Hrvatska. Jasno je da se ne radi o jedinstvenom slučaju, nego vrsti psihološko-propagandnog delovanja iz plana etničkog čišćenja Srba. Stravična parola koju je davno lansirao ustaški ministar u NDH Mile Budak tokom Drugog svetskog rata – koja se pretvorila u poklič sa kojom su ustaše kretale u svoje krvave zločinačke akcije – u sadašnjoj Hrvatskoj je modernizovana tako što je dobila i svoj vizuelni efekat. Parola „Srbe na vrbe“ sada se predstavlja slikom nazvanom „Srpsko porodično stablo“, gde je nacrtano stablo (vrba?) a na njemu obešeni muškarci, žene i deca.

Modernizacija je i u tome što su se slike nekada pojavljivale u obliku škrabotina kredom po zidovima na javnim mestima, a sada se pojavljuju u obliku dobro osmišljenih samolepljivih plakata. Pogrešno je zbog dimenzija zvati ih nalepnicama, jer one imaju snagu propagandnog delovanja plakata, koju nikome ne treba objašnjavati. Te slike nisu od juče i odavno se pojavljuju u Zagrebu i drugim gradovima Hrvatske. Sada su samo dospele u javnost zahvaljujući novinarki Lili Linč, koja ih je, šokirana onim što je videla, stavila na društvene mreže.

Verzije slika su različite – od onih složenih i slikovitijih, pa do krajnje pojednostavljenih radi lakše štampe, koje sada figuriraju u medijima. Da bi efekat bio veći i da bi svaki Srbin u podsvesti video baš svoju porodicu obešenu na stablu, najčešće se crta jedan obešen muškarac, jedna žena i više dece. Ako se pretnja upućuje konkretnom licu, deca se prebroje i dečaci se crtaju obešeni u pantalonicama a devojčice u suknjicama. Pažnja se posvećuje i detaljima, kao na primer izboru lepka, koji je toliko jak da je plakat teško odlepiti, čime se psihološko dejstvo na srpsko stanovništvo enormno produžava. Osmišljena je i verzija na engleskom, koja također ima jasnu psihološku poruku – da, pored većine Hrvata, isto mišljenje i stav prema Srbima imaju Zapad i NATO.

Cilj ovih dobro osmišljenih provokacija i pretnji jeste da se Srbi nikad i nigde u Hrvatskoj ne osećaju bezbedno. Da se i u najtvrdokornijim Srbima po pitanju ostanka na ognjištima nametne shvatanje da je ostanak nemoguć, jer ugrožava bezbednost porodice. Tako plakatirane, slike na zidovima imaju svrhu definitivnog etničkog čišćenja Srba, jer udaraju tamo gde su ljudi najosetljiviji – na decu. Zato su slike stabla sa obešenom decom, uz svoje obešene roditelje, izlepljene pored vrtića. Normalnom čoveku teško je da poveruje da je realizacija takve pretnje moguća, ali takve zablude odvele su na masovna stratišta mnogo naših sunarodnika. Mnogo je srpskih života nasilno ugašeno zbog katastrofalne zablude: „Ja nisam nikom ništa kriv, mene niko neće dirati“. Jer ustaška ubijanja Srba nisu imala nikakve veze sa krivicom, nego sa etničkim čišćenjem Hrvatske i obezbeđenjem što šireg prostora za hrvatsku naciju. Zato je ispravno verovati da je onaj ko je sve to osmislio rešen da svoju pretnju i ostvari.

VICEVI O SRPSKOM STRADANjU
„Srpsko porodično stablo“ kao metod zastrašivanja odavno je poznato hrvatskoj policiji, ali adekvatne istrage nikad nije bilo niti su akteri pretnji i zastrašivanja otkriveni. Hrvatska se ponaša kao da je u pitanju dobra šala, duhovit grafit ili slikoviti vic. Zato je potpuno opravdana sumnja da opet iza svega stoji Hrvatska država i da su pritisci na Srbe u Hrvatskoj tajno smišljen i razrađen državni plan – tajna operacija tajnih službi. Da nije tako, policija bi brzo i efikasno otkrila počinioce ovog krivičnog dela izazivanja nacionalne i rasne mržnje i netrepeljivosti.

U današnje vreme, kad je većina javnih mesta pokrivena kamerama, nije problem utvrditi odakle su počinioci došli i kuda su otišli. Zašto nisu otkriveni? Ako danas ni inspektoru početniku nije problem istraga sa veštačenjem spornih plakata i crteža, počev od štampe pa do boje i papira, zašto nisu otkriveni idejni tvorci i štamparija zla? Sve to ukazuje da je počinilac država. Jer kako se, na primer, sličnim postupcima i metodama može efikasno otkriti pljačkaš banke ili pošte, a ovo ne može? Da neko odštampa lažne kune, bio bi odmah otkriven i uhapšen, dok onaj ko je štampao plakate ne može da se otkrije? Poziv na linč jednog naroda, pa i male dece je opasnija stvar od pljačke banke i pošte i štampanja lažnog novca jer ima sva obeležja podsticanja na genocid.

Zašto u sadašnjoj hrvatskoj političkoj stvarnosti nije realno očekivati da državni organi spreče psihološki pritisak na Srbe, pa ni ovaj vizuelni, koji se odvija pred očima celog sveta? Zato što je već potpuno jasno (a to se i očekivalo) da će hrvatsku spoljnju i unutrašnju politiku diktirati prvi zamenik predsednika vlade Tomislav Karamarko, a ne Tihomir Orešković. Ako je već očito da je pritisak na Srbe tajni projekat tajnih službi, kako očekivati od Karamarka, kao bivšeg šefa SOA, da uništava projekat koji je sam osmislio?

Psihološki efekat slika je dvostruki, usmeren ne samo prema Srbima nego i prema Hrvatima. Tako se i Hrvati drže u stalnoj tenziji da su Srbi opasnost i strano telo u Hrvatskoj, koje se mora odstraniti. Ubijanje, zlostavljanje, pljačka i proterivanje Srba danas se u Hrvatskoj slave i obeležavaju kao veliki podvig, za koji slede počasti i ordenje, a ne sud i zatvor. Iako je na takvim hrvatskim proslavama sve manje stranih predstavnika, Zapad još uvek ima potpuno iskrivljenu sliku o stradanju Srba u Hrvatskoj. Tako idejni tvorci imaju pravo kada su lansirali i englesku verziju „Srpskog porodičnog stabla“.

Gledanje bivših i sadašnjih hrvatskih političara na tako negativne i opasne pojave kao što je pomenuti plakat nije vredno ni obrazlagati. Jer njihov zvaničan pogled na stradanja Srba je da su se Hrvati branili od velikosrpske agresije, pa stoga nisu mogli počiniti ratne zločine. Da je neko u Hrvatskoj adekvatno kažnjen za zločine nad Srbima, možda sadašnja opasnost ne bi izgledala tako realna. Na primer, niko nije javno osudio izjave koje je pred hrvatskim sudom na suđenju Tomislavu Merčepu izrekao pravnik, advokat i bivši ministar unutrašnnjih poslova Hrvatske Ivan Vekić – da je bilo teško razlikovati srpske vojne snage od civila i zato su ubistva civila opravdana, jer je tako moralo da se radi. Još je rekao da bez Merčepa i njemu sličnih hrvatske države ne bi ni bilo. Ako već takve izjave visokih političkih ličnosti nisu uzburkale javnost u Hrvatskoj i na Zapadu, zašto bi ih sada tangirale sporne slike i plakati koji su izgleda uznemirujući samo za Srbe?

NA REDU SU I SRBI LOJALNI HRVATSKOJ VLASTI
Hrvatski zvanični stav, koji figurira već 25 godina, jeste da su Srbi sami krivi za sve što im se događa, jer, da su bili lojalni novoj hrvatskoj vlasti u novoj nezavisnoj državi, ništa im se ne bi dogodilo. Zato su šačicu lojalnih Srba kojima su dokazivali svoju tvrdnju štitili i čuvali. Većina Srba u Hrvatskoj je znala da je to podmukla laž i da će svi doći na red, ali im niko nije verovao. Sada je došlo vreme koje potvrđuje da su bili u pravu – na red za etničko čišćenje došli su i lojani Srbi. Tako sada u Hrvatskoj nisu uplašeni samo obični građani srpske nacionalnosti nego i njihovi zvanični predstavnici iako kao javne političke ličnosti spadaju pod posebnu policijsku zaštitu. Simbol srpske lojalnosti novoj hrvatskoj državi je Milorad Pupovac, predsednik SNV. On nije učestvovao u oružanom otporu i od početka bavljenja politikom potpuno je lojalan i kooperativan sa svakom hrvatskom vlasti. Danas se prilikom obraćanja javnosti na njemu vidi strah u očima i sve manje odlučnosti da brani srpske interese. Šta reći za obične građane ako se i on sada oseća ugroženim? Ako njega nazivaju četnikom i poručuju mu da se iseli, šta onda sleduje običnom Srbinu?

Nije više u pitanju hrvatska politika prema Srbima u Hrvatskoj, ona je dala rezultate kroz etničko čišćenje, možda i za same kreatore toga daleko bolje nego što su očekivali. Sada je u pitanju hrvatska politika prema Srbiji i Republici Srpskoj, od kojih se konkretni rezultati u vidu ustupaka i teritorijalnog plena tek očekuju. Ta politika, iako na prvi pogled izgleda konfuzna i stihijska, itekako je osmišljena i planska.

MOŽE LI SE PREDVIDETI BUDUĆA POLITIKA HRVATSKE?
Politika Hrvatske prema Srbiji izgleda konfuzno zato što dug vremenski period ne ide ni u pravcu dobrosusedskih odnosa ni u pravcu definitivne eskalacije. Upravo u tome je stvar – to je suština definisane hrvatske politike prema Srbiji. Hrvatska Srbiju iz jakih sebičnih razloga i budućih ucena drži na distanci, i to je sasvim logična politika. Za takvo ponašanje Hrvatske nije razlog prošlost, kako ona to želi da predstavi, nego budućnost. Takav hrvatski stav ima višestruki efekat:

• Tako je Hrvatska u prilici da do kraja sprovede etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, a da je ne opterećuju normalni srpsko-hrvatski odnosi;

• U prilici je da konstantno ometa Srbiju na evropskom putu, gde bi normalni odnosi sa Srbijom bili jako opterećenje za hrvatsku administraciju prilikom povlačenja remetilačkih poteza;

• Ometanjem Srbije Hrvatska očekuje postizanje ekonomske i vojne prednosti u odnosu na Srbiju, jer može da se posveti svestranom razvoju dok Srbija rešava veštačke probleme, koje joj posatavlja Hrvatska;

• Uslovljavanjem Srbije na evropskom putu Hrvatska očekuje ustupke: da se srpska vlada ne meša u unutrašnji obračun sa Srbima u Hrvatskoj, i, na kraju, tertorijalne ustupke u Vojvodini;

• Odbojnim stavom prema Srbiji Hrvatska još uvek na distanci od Srbije drži deo međunarodne zajednice, koji po inerciji i dalje vidi Hrvatsku kao žrtvu srpskog hegemonizma.

Znači, ako bi konačno definisali razloge konfuzne hrvatske politike prema Srbiji, oni su etnički i teritorijalni. Tako se bez dileme može zaključiti da razlike između davnih ciljeva ustaškog pokreta i savremene hrvatske politike i nema i da je ta politika u najvećem delu identična.

Vlada Srbije bi konačno trebalo ne samo da shvati nego i da se unapred pripremi da nakon perioda dobrih odnosa sledi naglo zahlađenje i insistiranje na izmišljenim međudržavnim problemima. I obratno, da se u toku najžešćih i najgorih izjava i poteza iz Hrvatske spremi za period otopljavanja odnosa i normalne i konstruktivne komunikacije, koji će sigurno uslediti. Sem toga, ne treba Hrvatskoj dozvoliti da isključivo ona diktira naše međudržavne odnose i da isključivo ona odlučuje da li će oni biti dobri ili loši. U svemu tome mora nešto da se pita i Srbija.

Srbija jeste u inferiornom položaju, i to se duže vreme ne može izbeći. Hrvatska je u EU, pa tako i u prilici da postavlja uslove i zloupotrebljava svoju poziciju, a Srbija u neprilici da vadi klipove iz točkova i potpuno zavisna od toga da li će neka od najmoćnijih zemalja EU bar privremeno urazumiti Hrvate i naterati ih da povuku svoja drska uslovljavanja. Privremeno popuštanje Hrvatske ništa ne znači i potpuno je u skladu sa njihovom politikom vruće-hladno, jer je poglavlja mnogo, a izmešljenih uslova može biti i tri puta više. Taj proces je toliko dug i neizvestan da ne vredi čvrsto verovati u našu integraciju bez obzira da li ćemo ispuniti sve uslove. Najnovije izjave sadašnjeg i budućeg premijera upravo to govore – da naš put u Evropu nije garantovan bez obzira na ispunjenje uslova.

Hrvatskoj je naša pozcija potpuno jasna – dobro su je proučili. Njihov moćni mentor i zaštitnik – SAD – se definitivno okreće protiv interesa Srbije. Najjača svetska sila ne može biti zadovoljna polovičnim uspehom bilo gde u svetu, pa tako ni u Srbiji. Naturanje NATO alijanse kao pravog rešenja za Srbiju i okretanje Srbije protiv Rusije definitivno nije uspelo kako bi to trebalo da izgleda sa stanovišta SAD. Tako Amerikanci sada vide svoj potpuni uspeh u potpunom porazu Srbije, jer interesi SAD ne trpe ometanje iz tako malih zemalja. U takvoj situaciji veliko je pitanje, koja će od velikih evropskih zemalja imati snage i strpljenja da dugoročno brani Srbiju od hrvatskih podmetanja. Male zemlje ne bi trebalo ni pominjeti, jer one nemaju gotovo nikakakv uticaj sem siboličnog.

Ne treba zaboraviti da Hrvatska ume da krade vreme i da se tajno priprema za velike akcije i odsudne obračune. Srbija ne sme sebi dozvoliti luksuz opuštanja i poverenja jer upravo to može biti smišljen plan Hrvatske i Zapada, kao što se svojevremeno dogodilo sa Republikom Srpskom Krajinom. Naravno da Srbija nije RSK i da itekako ima široku lepezu suprostavljanja ako se na vreme naprave objektivne procene ugroženosti.

Vojna neutralnost Srbije je svakako najbolji izbor i najbolja garancije buduće potpune nezavisnosti i potpune slobode. Nije dobro biti ovisan ni od brata, a kamoli od prijatelja. Problem je u tome što našu proklamovanu vojnu neutralnost SAD doživljavaju kao svoj neuspeh. Ako pritisci SAD i NATO postanu nepodnošljivi i ako ugroze opstanak države, jedino rešenje će biti jačanje veza sa Rusijom, proporcionalno povećanju pritisaka na Srbiju. Naravno, ima onih koji vide drugačije rešenje – u potpunom popuštanju i potpunom potčinjavanju Srbije SAD i NATO. Ne prihvatam takvo rešenje ne samo zato što sam vojnik nego zato što bi i nakon toga SAD ispunjavale želje svojim tradicionalnim poslušnicima: hrvatskom korpusu, albanskom korpusu a donekle i bošnjačkom. Naravno, na štetu Srbije, koja nakon ulaska u NATO više ne bi mogla da se suprostavi.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Slavonija i Baranja | Jadovno 1941.

Čemu nas danas uči operacija Bljesak

Besprimerena hrvatska drskost | Jadovno 1941.

Obaveštajne pripreme za rat na Balkanu su pri kraju | Jadovno …