Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

ХРВАТСКА НА ТЕКОВИНАМА НДХ (2)

Употребу фашистичких поздрава и позиве на гажење права мањина у Хрватскоj критикуjе тек скромна мањина медиjских посленика

ТУМАЧЕЊЕ УСТАШКОГ ПОЗДРАВА ЗА “УСТАШКЕ ЈУНАКЕ”

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/tekovine-ndh2.jpg

 

И сад кад су се толики политичари, спортисти и приличан део интелектуалне елите подигли на ноге не само зато да би поништили мњења попут овог коjе jе обjавио политички портал Обjектив, него да првенствено убеде jавност у неправду почињену Шимунићу и Хрватскоj, испречило се питање – како то наjефикасниjе постићи? Онда су се досетили обjашњења “стародавних” корена поздрава коjи jе скандиран усред хрватске престонице, али jе упркос томе над Максимиром остало да виси питање: ко jе у праву? Шта jе ту истина, а шта обмана?

Нема ту нарочите таjне, тврди новинар Вања Дежелић у тексту За заборавне: Хрватски браник: Тумачење Усташког поздрава за Усташке jунаке, коjи jе обjавила Политика плус. За “заборавне” и у историjу “неупућене” порталПолитика плус jе репринтао текст из броjа 46. Хрватског браника, проусташког гласила коjе jе “Поглавника успоређивало са краљем Томиславом и баном Јелачићем”.

Аутор путовања у мрачну прошлост Вања Дежелић подсећа да “за ‘Хрватски браник’ нема двоjбе – на стадионима популарни поклич свакако jе усташки”. Недељник Хрватски браник jе био задужен за пропаганду, па jе у циљу придобиjања што више младих 15. новембра 1941. године обjавио и подлистак Наш рад, намењен едукациjи усташке младежи. На трећоj страници, названоj Тjедник усташке младежи, обjављен jе текст под насловомТумачење Усташког поздрава за Усташке jунаке. У том приручнику за усташе-шегрте, стоjи и детаљно обjашњење зашто jе “За дом спремни” изворно усташки поздрав и шта тачно значи. Ту се не помињу ни Зрински, ни опере, ни бан Јелачић као потенциjални коаутори те кованице. Политика плус jе на свом саjту омогућила читаоцима увид и у оригиналну верзиjу тумачења усташког поздрава. Хрватски браник се усташама почетницима обраћа овако: “Драги усташки jунаци! Свакога дана, приjе свакога сата у школи, приjе и послиjе свакога састанка, на улици и код куће ми се поздрављамо с нашим лиjепим усташким поздравом: За дом спремни. Таj jе поздрав лиjеп, пун смисла и садржаjа. Да бисмо таj наш поздрав могли jош више завољети, да бисмо га с разумjевањем и поштовањем изговарали, jа ћу вам данас говорити што значи таj поздрав и зашто се ми усташе баш тако поздрављамо.”

Следи детаљно обjашњење да “за дом” представља “лиjепу Хрватску домовину”, коjа jе “крвним везама” повезана у “огромну обитељ коjа се зове народ”. А таj народ има “своjе великане”, од краља Томислава па до Поглавника (Анте Павелић). Тjедник усташке младежи (у склопу Хрватског браника) упозорава младе усташе да свакако “никада нећете чути припадника другог народа нпр. Србина, да би те људе назвао своjим и да би се с њима поносио”. Приручник завршава поуку о усташком поздраву дефинициjом поjма “спреман” и позивом “усташким jунацима” да изговараjу “наш поздрав с поштовањем, да покажете да разумиjете што он значи” [28]. У потпису: Логор усташке младежи. На истоj страници jе штампано и прво предавање “за Усташке jунаке” о дужностима “ђачке младежи према себи и народу”.

Хрватски браник jе само jедан од сачуваних сведочанстава о пореклу поклича “За дом спремни”. И Славко Голдштаjн у своjоj књизи 1941. Година коjа се враћа наводи наређење усташког поглавника Анте Павелића коjе се завршава са “За дом спремни!”, а не са “За поглавника и дом спремни!”, како то симулираjу новодобни бранитељи неоусташтва у Хрватскоj. [29]

Укратко, изворна усташка литература не оставља простора за дилему да ли jе “За дом спремни!” усташки поздрав или не. У публикациjи Усташа говори! из 1941 године [30] наводи се “поглавников” говор под насловом Хрватски сељачки народе!, коjи jе “дан у Главном Усташком Стану” 1. маjа 1941. године и коjи се завршава: “За дом спремни!” И зборник говора Анте Павелића под насловом Поглавник говори доказуjе да су говори усташког вође у НДХ завршавани са “За дом спремни!”.

Павелић jе и своj познати говор у центру Загреба 21. маjа 1941. године окончао речима: “Браћо Усташе! У томе смо jедни будимо увиjек За Дом (Тисуће гласова): Спремни!” [31]

Дакле баш на исти начин како jе то извео Шимунић у Загребу, на максимирском стадиону.

Поздрав “За дом спремни!” су у Хрватскоj на краjу осудиле неке – иако не баш броjне – jавне личности. “У усташком симболичком суставу оваj jе поздрав еквивалентан нацистичком ‘Sieg Heil!‘, па jе дакле повиjесно компромитиран”, написао jе у свом обраћању jавности Иван Звонимир Чичак у име Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) поводом Шимунићевог поздрава “За дом!” навиjачима на Максимиру. ХХО, међутим, “не жели улазити у елаборациjу повиjесног пориjекла поклича ‘За дом спремни!’, примjерице у 19. стољећу, будући да то у овом тренутку ниjе релевантно за меритум ствари”.

“Након инцидента са Шимунићем на утакмици Хрватска – Исланд, на хрватскоj jавноj сцени jавила су се и стара апологетска тумачења поздрава ‘За дом спремни!’. Углавном с циљем одваjања овог поздрава од његових фашистичких, односно усташких конотациjа. Чињеница jе, међутим, да га jе усташки покрет усвоjио и редовито користио као страначки знак препознавања, а за траjања НДХ наметнуо га jе и државноj администрациjи и широj jавности. Ниjе битно jесу ли усташе користиле већ постоjеће или сличне поздраве, нити jе важно што су и други покрети користили сличне формулациjе. Оваj поздрав повиjесно jе везан уз усташки покрет од самих његових почетака. Павелић га jе користио већ 1932. године, а вjероjатно и раниjе. Овим поздравом завршавале су и све jавне манифестациjе за вриjеме усташког режима и налазио се на свим службеним документима НДХ. Управо због повезаности с Павелићевом диктатуром и негативним искуством НДХ, дио хрватске емиграциjе павелићевског изворишта напушта оваj поздрав већ раних 50-их као политички компромитантан… Те чињенице морао би, приjе упорабе овог поздрава, бити свjестан сваки грађанин Републике Хрватске, па и сваки Хрват изван домовине,” записао jе извршни одбор ХХО-а. [32] И додао да “концентрирање медиjске пажње само на Јосипа Шимунића” jесте “недостатно, и, у становитоj мjери, површно и погрешно” jер се поклич “За дом спремни” чуо не само на поменутоj утакмици на максимирском стадиону, него и на другим сусретима хрватске фудбалске репрезентациjе последњих година “уз готово прешутну, да не кажемо одобраваjућу подршку доброг диjела хрватске jавности”.

Због таквог “поздрављања” jе у Хрватскоj од 2011. године наовамо кажњено тринаест особа, иако jе “За дом спремни!” практиковао радикално већи броj људи, нарочито младих. У 2011. jе забележено шест случаjева поjављивања натписа “За дом спремни”, у 2012. четири, а током 2013. године – три. Међу њима jе случаj породичне куће у Шибенику коjа jе jула 2012. године осванула “окићена” натписима “Усташки дом (имена и презимена чланова домаћинства), за дом спремни!” Полициjа jе против главе породице “усташког дома” поднела приjаву за прекршаj против jавног реда и мира.

Новинарка загребачког Вечерњег листа Иванка Тома имала jе велику дозу симпатиjа за све осуђене: “Извикивање усташког поздрава ‘За дом спремни’ у Хрватскоj ниjе изнимна поjава, али ниjе ни особито учестало. Из конкретних случаjева забиљежених у полициjскоj пракси видљиво jе да су посриjеди тренутачни, емотивни иступи поjединаца (било да jе риjеч о емоциjама коjе прати прослава Олуjе, какав спортски сусрет или алкохол) коjи се у правилу прекршаjно санкционираjу.” [33]

За Вечерњи лист ниjе спорно ни то што jе упркос jасним законским одредбама суд у Книну недавно пресудио да нема основа да процесуира Загрепчанина коjи jе на прослави Олуjе 2011. године парадирао са маjицом на коjоj jе био натпис “За дом спремни”. Приjављен jе за прекршаj по параграфима Закона о jавном окупљању, али га jе кнински Прекршаjни суд ослободио уз образложење да текст “За дом спремни” не представља облик мржње, jер jе то “поздрав познат кроз дугу хрватску повиjест”.

Хрватски хелсиншки одбор такву пресуду сматра срамном: “Одбор сматра да jе ова пресуда заправо одраз ширег стања у друштву. Како jе могуће да било коjи суд у Хрватскоj донесе другачиjу пресуду када циjело друштво, све институциjе власти не само да толерираjу масовно скандирање ‘За дом спремни’ на спортским натjецањима, поготово ногометним утакмицама, него се од тога не настоjе барем риjечима и ђелом оградити.” ХХО jе jавност позвао да се клони реминисценциjа на Павелићеву НДХ, jер усташки поздрав “За дом спремни” ниjе ништа друго него “хрватска иначица поздрава ‘Sieg Heil‘, а њено кориштење jе манифестациjа фашизма”. [34]

На порталу Политика плус се тим поводом jавио и социолог Жарко Пуховски: “Та пресуда jе неодговоран поступак суда и против суткиње би требао бити проведен стеговни поступак. Таj поздрав потиче из времена Независне Државе Хрватске, а узвикивали су га усташе. Нема то везе са старим хрватским поздравом коjи вуче кориjене из времена Шубића и Зринског. Примjерице, у Њемачкоj jе забрањен поздрав ‘heil‘, иако значи добро здравље. Но, будући да га се доводи у контекст с Хитлером – забрањен jе. Баш као и дизање десне руке приликом поздрава ‘аве’ у Италиjи зато што се то сматра фашистичким поздравом. Сви ти поздрави се не смиjу интерпретирати на други начин.” [35]

Кад се све сабере, из реакциjа на саjтовима хрватских медиjа, убедљиво jе победило уверење да нема ничег проблематичног у реинкарнациjи усташког поздрава “За дом!” – jер jе то “старохрватски а не усташки поздрав”. Социолог Славен Летица, некада лични саветник хрватског председника Фрање Туђмана (1990-1991), изjавио jе у осврту на извикану “книнску пресуду” да она “ниjе лоша као преседан jер потиче на слободу изражавања и говора, како и прописуjе 38. чланак Устава”. Правдаjући одбрану “За дом спремни” потребом по заштити слободе говора, Летица се млако “оградио” од усташког поздрава речима да он сам о њему мисли “све наjгоре”. А онда jе поентирао тврдњом да jе “слобода говора и изражавања добра виjест за сваку демократску земљу”. [36]

ВЕЛИЧАЊЕ УСТАШТВА У ХРВАТСКОЈ: ДУГОТРАЈНА БОЛЕСТ ИЗ МРАЧНЕ ПРОШЛОСТИ

У jавности све очитиjе и све мање скривано величање усташтва, коjе прате и све отворениjи атаци на права Срба коjи живе у Хрватскоj, имаjу заjедничку црту – то jе мржња према мањинама, речjу, нетрпељивост према ономе што ниjе “хрватско”. Неки од симптома за настанак таквог стања у хрватском друштву су анализирани и у самоj Хрватскоj. Масовно скандирање усташког поздрава пред очима света после фудбалске утакмице Хрватска – Исланд, било jе узрок седнице саборског Одбора за националне мањине и људска права. Посланици су се сложили да jе чин репрезентативца Јосипа Шимунића “посљедица ширег феномена” и да “jе хрватско друштво болесно”. На седници се чуло и упозорење да jе ођек усташких поздрава “неизоставни декор домаћих стадиона, око коjег се мало тко узбуђуjе”. Председник Одбора за националне мањине и људска права у хрватском парламенту (Сабор) Фурио Радин jе подсетио присутне да Шимунићев потез ниjе усамљен нити издвоjен инцидент.

“То jе само посљедњи чин jедног феномена коjи код нас траjе много година и због коjег смо ми до сада платили око милиjун еура казни”, рекао jе Радин. Санкционисање криваца због изражавања нетрпељивости затражио jе у име Савета за националне мањине Александар Толнауер. “Постало jе апсолутно друштвено прихватљиво да се руше ћириличне табле, да се по Загребу диjеле плакати ‘српско породично стабло’ коjи приказуjе људе обjешене на дрво. Полако смо дошли до ‘За дом спремни’ и све ће то постати нормално”, негодовао jе Толнауер. Све масовниjе jавно величања усташтва у друштву коjе jе настало на темељима антифашизма, узнемирило jе Неџада Хоџића, саборског заступника бошњачке мањине. Он jе поставио “диjагнозу” хрватском друштву: “Ово друштво jе, по мом дубоком увjерењу, поприлично болесно од опаке болести. Ово друштво треба терапиjу, а она ће вjероjатно траjати дуги низ година.” [37]

Седници саборског Одбора за националне мањине и људска права присуствовали су и представници Хрватског ногометног савеза, Хрватског олимпиjског одбора и Хрватске радио телевизиjе (ХРТ). Сви су, одреда, изразили мишљење да jе скандирање усташких поздрава неприхватљиво. Али нико од њих, како jе jавио портал index.hr, ниjе искористио прилику да “за године нечињења коjе jе довело до уобичаjеног декора на спортским теренима и трибинама – преузме одговорност”.

Сви поброjани инциденти коjи су у Хрватскоj ескалирали последњих месеци, последица су и велике подршка jавности коjа има разумевања и штити оне коjи jавно показуjу симпатиjе према тековинама усташке НДХ. Такво стање ниjе могуће разумети изван историjског контекста хрватског осамостаљења. Нова хрватска власт, пре свега почетком 90-тих година прошлог века владаjућа ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом, нашла jе снажно упориште у хрватскоj емиграциjи коjа jе децениjама после Другог светског рата идеализовала НДХ и свом подмлатку приказивала ту творевину у позитивном светлу. Председник ХДЗ Фрањо Туђман jе већ на Првом опћем сабору ХДЗ 25. фебруара 1990. године рекао: „Независна држава Хрватска ниjе била само пука ‘квислиншка творевина’ и ‘фашистички злочин’, већ израз повиjесних тежњи хрватског народа за своjом самосталном државом и спознаjа међународних чимбеника. Према томе, НДХ ниjе представљала само пуки хир Осовинских сила, већ jе била посљедица одређених повиjесних околности”.

Туђманово вађење НДХ са ђубришта историjе понукало jе тадашњег председника Централног комитета савеза комуниста Хрватске (ЦК СКХ) Ивицу Рачана да ХДЗ назове „странком опасних намjера”, jер она „зазива авет НДХ”. Рачанов напор да укаже на неприхватљивост васкрсавања тековина НДХ – ниjе пао на плодна тла; већи део хрватске jавности, бар ако jе судити према великоj подршци коjу jе дуго година уживала ХДЗ, ниjе одбацио Туђманове речи нити jе препознао ишта лоше у његовоj идеологиjи. [38] За књижевника и издавача Славка Голдштаjна jе, с друге стране, “усташки режим био неуспjели привид правне државе, лоше организирана комбинациjа драконског легалитета и дивљег каоса”. Голдштаjн се ниjе сложио са Туђмановом проценом НДХ као “израза тежњи хрватског народа”.

“Из разумљивих разлога у повиjесном сjећању српског народа усташка НДХ никада ниjе била и никада неће бити ништа друго него фашистички злочин, клаоница Срба у Хрватскоj и Босни и Херцеговини,” подсетио jе Голдштаjн. [39]

Хрватска никада ниjе истражила где односно код кога су у НДХ завршили злато и драгоцености опљачкани током прогона и погрома Срба и Јевреjа. [40] Судбина своjине прогоњених Срба и Јевреjа ниjе утврђена нити jе неко то питање успео да наметне хрватским властима после 1991. године. А управо тих година jе први хрватски председник Фрањо Туђман интензивно радио на проjекту ревитализациjе, толерисања и величања усташтва у данашњоj Хрватскоj. Сузан Вудвард (Susan Woodward) jе у књизи Балканска трагедиjа тако дошла до закључка да jе “ревизионистичка историjа хрватског водитеља Фрање Туђмана у вези геноцида спроведеног над Србима, Јевреjима и Ромима у време Независне државе Хрватске у периоду 1941–1945, постала политички опасна у моменту када jе избор Туђмана за председника финансиjски подржан у наjвећем делу од стране десничарских емиграната из тог времана, коjи су са собом донели државне симболе, као и када су уведени посебни порези за Србе коjи су имали викендице у Хрватскоj (али не и за друга лица из неких других република)”. [41]

Туђманов план да се ода почаст жртвама усташког терора у Јасеновцу, а уjедно и жртвама комунистичког терора након Другог светског рата, тако што би сви они били покопани у заjедничку гробницу, изазвала jе метеж и згражавање и у међународноj заjедници. У медиjима jе таj проjекат назван ‘мешањем костиjу’. Израел и jевреjске заjеднице у свету, а посебно у Сjедињеним Америчким Државама, дочекале су ту Туђманову идеjу на нож. То jе подстакло присећање на раниjе Туђманове тврдње (коjе jе изнео у своjоj књизи Беспућа) да jе броj убиjених Срба, Јевреjа и других у Јасеновцу и другим стратиштима у НДХ био вишестуко мањи него што су то утврдиле jугословенске власти по окончању рата, као и да су многи “капои” у Јасеновцу и другим усташким логорима били – Јевреjи.

Такву ревизиjу историjских факата су оштро осудиле све jевреjске организациjе у свету. Туђманов “есеjистички маневар” значаjно jе угрозио имиџ Хрватске у свету, а био jе и главна препрека дипломатском признању Хрватске. [42]

Непосредно после нове изборне победе ХДЗ и Фрање Туђмана, Њуjорк Таjмс jе априла 1997. године у уводнику позвао водеће силе Западног света – САД, Француску, Британиjу и Немачку – да примене одлучне и неодложне мере коjима би се зауставило повампирење усташтва у Туђмановоj Хрватскоj. А. М. Розентал у ауторском тексту пише да jе амерички амбасадор Питер Галбраjт у више наврата оптуживао Туђманову владу због етничког чишћења преосталог српског становништва у Хрватскоj. Розенталове осуде Туђмановог режима биле су необично оштре. “Фрањо Туђман и његови фашистички штићеници сваки пут досад су одбацивали те Галбраjтове протесте, вређаjући притом самог амбасадора,” писао jе Розентал, завршивши текст питањем ниjе ли можда “и Запад постао и сам толико болестан да ће дозволити хрватском фашизму за заживи своj загробни живот?”.

Убрзо Њуjорк таjмс у редакциjском уводнику (краjем априла 1997. године) тражи од администрациjе председника Била Клинтона да Хрватскоj блокира приступ ММФ и осталим финансиjским институциjама све док Загреб не обезбеди пуну сарадњу са Хашким трибуналом, слободу штампе, нормализациjу односа у Мостару и пронађе и одлучи се за друге политичке лидере. Лист констатуjе да jе, “док jе пажња усмерена на Слободана Милошевића у Србиjи, хрватски национализам, вероватно, jош опасниjи по мир на Балкану” [43].

Туђмановим стопама jе ишао и потоњи хрватски председник Степан Месић, коjи jе током скупљања новчаних прилога од припадника емиграциjе у Аустралиjи 1991. године рекао да су у Другом светском рату Хрвати “два пута победили”: “То што траже од Хрвата – ‘Аjде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овде…’ – ми немамо пред ким зашто да клечимо, ми смо два пута победили, а сви други само jедном. Ми смо победили 10. априла када су силе Осовине признале хрватску државу, и победили смо jер смо се нашли после рата опет за победничким столом…” [44] Таj говор jе многе шокирао jер jе Месић до тада у међународноj заjедници прокламован као заговорник антифашизма и човек коjи одувек осуђуjе усташки режим. Или, како jе развоj догађаjа пре и после распада СФРЈ описао Миша Глени: “Хрвати су тражили да се признаjу жртве блаjбуршког масакра. Уjедно су започели и процес рехабилитациjе усташке државе.” [45]

Да се на усташтво, усташе и њихов допринос “у стварању савремене Хрватске” у добром делу тамошње jавности гледа са одобравањем, доказуjе и изjава првог министра унутрашњих послова Републике Хрватске Јосипа Бољковца. Бољковац, кога код куће чека суђење због одговорности за злочин партизана над цивилима код Дуге ресе 1945. године (тада jе био шеф котарске Озне), тврди да “усташтво и даље живи у Хрватскоj”. Тврди да то “мора бити велика опомена” и да jе “трагично да се у Хрватску враћа усташлук, па се суди СКОЈ-евцима коjи су против фашизма дизали устанак 1941.” [46]

За злочине коjе су усташе починили у Хрватскоj – хрватско државно тужилаштво ниjе покренуло процес против иjедног починиоца.

На све те чињенице jе 2009. године упозорило и словеначко Државно веће (Državni zbor), други дом словеначког парламента, коjи jе у вези неговања тековина ХДХ у суседноj држави усвоjио чак и посебну изjаву, коjа jе у Хрваткоj изазвала броjне оштре реакциjе. Наиме, током расправе о ратификациjи приступања Хрватске у савез НАТО, словеначки Државни савет jе на своjоj 13. седници усвоjио изjаву да би Хрватска морала бити свесна одговорности за поштовање основних вредности коjе се очекуjу од чланства у НАТО. Суседноj земљи jе као отежаваjућа околност за улазак у НАТО пребачен “однос Хрватске према традициjи НДХ”, с обзиром да jе “НДХ и дан-данас конститутиван део хрватске националне свести”.

Словеначки парламентарци су као изузетно проблематичну подвукли и чињеницу да “Хрватска никоме ниjе платила ратну одштету, а ниjе се ни извинила оштећеним државама и народима”.

Словениjа jе одапела овакав став пут Загреба и Брисела и захваљуjући другачиjем гледању на прошлост него што jе то случаj у Хрватскоj. За разлику од житеља Хрватске, већина грађана Словениjе гледа на партизане и антифашистичку борбу као на тековину на коjу се мора бити поносан, на баштину коjа ниjе упитна и свакако jе позитивна. [47] Судбина Словениjе jе у Другом светском рату била ближе судбини Србиjе, а то су истицали и усташки памфлети. Тадашња председница хрватске владе Јадранка Косор jе 2009. године поменуту изjаву Државног већа словеначког парламента оценила као “враћање на неке моменте из историjе”, стога jе искорак словеначких парламентараца за њу био “недопустив и скандалозан”, иако jе управо та изjава после много децениjа прећуткивања изразила очекивања многих жртава некадашњег усташког режима. [48]

Да jе идеологиjа усташтва дубоко укорењена у хрватском друштву откриваjу и опсервациjе неких од познавалаца прилика на “Западном Балкану”, међу коjима има дипломата, новинара и историчара. Усташка идеологиjа jе била, несумњиво, jедан од узрока за сукобе током распада СФРЈ. Њене последице су приметне и данас. То jе уочио и шведски дипломата Карл Билт: “После Аушвица, Јасеновац jе у Другом светском рату био вероватно наjужасниjи концентрациони логор смрти. Убиjање jе овде претворено у машински процес, а у пуцњима у Јасеновцу ниjе нестао само велик део jевреjског становништва овог дела Европе него и велики броj Срба… И ниjе само у Јасеновцу зло било стављено у погон. И име Козарац jе било повезано са масакрима над Србима. И с оца на сина, с маjке на кћерку, преносиле су се приче о црквама коjе су, испуњене народом и молитвама, спаљиване, о деци коjа су масакрирана, о хрватскоj усташкоj застави и о муслиманским СС-jединицама… Али, оно што jе било потискивано у jавном животу, очувало се у памћењу поjединаца и у породицама, и убеђен сам да jе управо то официjелно потискивање свирепости почињених између Срба, Муслимана и Хрвата – у коjима су Срби били страдалничка страна – играло велику улогу у брзом прерастању босанске кризе почетком 90-тих година у конфликт и отворени ратни сукоб.” [49]

И амерички геополитичар Семjуел Хантингтон (Samuel P. Huntington) jе упозорио да jе усташко насиље било кључан фактор коjи jе утицао на реакциjу српске мањине и тако предодредио и развоj догађаjа током распада СФРЈ. “Конфликти између Срба и Хрвата, на пример, не могу се приписати демографиjи а само делимично историjи, jер су ти народи живели релативно мирољубиво jедни поред других, све док хрватске усташе нисо побиле Србе у Другом светском рату,” оцењуjе Хунтингтон. [50] Нетолерантан однос према Србима jе у то време уживао подршку значаjног савезника усташке НДХ – нацистичке Немачке. Приликом сусрета Анте Павелића и Адолфа Хитлера, а поводом “српског питања”, Хитлер jе изрекао реченицу коjа jе вероватно била унапред припремљена и стога нарочито истакнута: “Ако хрватска држава жели бити истински чврста, мораће 50 година проводити национално нетолерантну политику, jер од превелике толеранциjе у тим питањима настаjу само штете.” [51]

У поjединим деловима Хрватске и Босне тековине и последице “нетолерантне политике” коjу су спроводиле усташе, оставиле су дубоке корене не само у доба Другог светског рата, него све до данас. У то су се током недавних ратова уверили и броjни страни репортери. “Упориште босанских Хрвата jе била западна Херцеговина. Та област jе спадала у наjсиромашниjе регионе у бившоj Југославиjи, а била jе позната по томе што jе Анте Павелић из ње регрутовао изузетно велики броj усташа, као и по подршци коjу су током Другог светског рата давали Независноj држави Хрватскоj. Као што jе новинар Роjтерса Андреj Густинчич открио 1992. године, хрватски рурални фашизам jе поново процветао. На годишњицу оснивања Павелићеве државе, 10. априла, овог новинара су у jедном малом месту у западноj Херцеговини пробудили пуцњи из пиштоља и артиљериjског оруђа, коjима jе становништво прослављало таj догађаj из давне прошлости. Пуцњи су се чули на удаљености од неколико километара. На брдима преко пута кућице у коjоj jе одсео Густинчич, видео jе три огромна слова направљена од запаљених гума – НДХ. Према речима jедног од становника западне Херцеговине: ‘Овде успеваjу само три ствари: змиjе, камење и усташе.’“ [52]

У Хрватскоj jе последњих децениjа уочена jош jедна поjава: то jе штанцање разних историjских или псеудоисториjских књига, у коjима се време усташке НДХ описуjе са великим поштовањем и уз минимализовање неприjатних чињеница, или чак уз апсолутну глорификациjу те злочиначке творевине. То се односи нарочито на разне фељтоне, попут фељтона о “Усташкоj воjници”. [53]

Фељтон (настао на основу две књиге посвећене „усташкоj воjсци” и „проблему ‘дивљих усташа’“ коjе су потписала четири аутора), обjавио jе са много помпе почетком jула 2013. године загребачки Вечерњи лист, под фирмом Воjна повиjест. Трећи наставак Однос Усташке воjнице и немачких снага, обjављен 5. jула 2013. године, почиње констатациjом да су се “снаге НДХ, па тако и снаге воjнице, од 1942. године нашле у различитим ступњевима оперативне подчињености њемачким снагама”. Аутори описуjу како jе усташкоj страначкоj воjсци био ненаклоњен „Њемачки опуномоћени генерал у Хрватскоj” Glaise вon Horstenau, коме jе сметало што jе „Усташки покрет био компромитиран почињеним погрешкама, злочинима и поjавама корупциjе, истичући ‘особито лош утицаj’ групе из емиграциjе”. Као контрапункт Хорстенауовом цепидлачењу су исцрпно наведене (усташама наклоњене) изjаве тадашњег “посланика Њемачког Reicha у НДХ” Siegfred-a Kasche-a.

У фељтону [54] врви од похвала на рачун “усташке воjнице”, њене “борбене снаге” и њеног “доприноса при новом уређењу европских снага”. Насупрот томе, Хорстенауови извештаjи са терена о усташким злочинима – описани су као “опасно претjеривање”. Јаке симпатиjе коjе jе немачки амбасадор у НДХ Каше гаjио за усташе, искоришћене су за правдање усташког насиља, jер су “изгреди почели насиљем поjединих православаца или припадника бивших jугославенских jединица”, а тек потом jе уследио “ударац усташа” коjи jе био, “свакако, врло радикалан”.

Амбасадор Зигфрин Каше jе у своjим белешкама напоменуо тим поводом да “се не познаjу друга начела при сузбиjању банди”. Некритичност оваквог подухвата упереног у ретуширање историjе од стране хрватских “новоисторичара”, произилази и из рекламне кампање за продаjу претходно фељтонизираних књига. Вечерњи лист jе хрватскоj публици топло препоручио штиво коjе садржи “необjављене и невиђене фотографиjе Усташке воjнице”, уз напомену да “монографиjе имаjу и партизани и домобрани, па зашто не и усташе”.

Описано изjедначавање усташа и партизана, заjедно са прецизним описом наjразличитиjих кадровских рокада у усташкоj злочиначкоj воjсци (као да се ради о незаобилазном и важном приказу живота значаjних историjских личности а не о наjокорелиjим крвницима прошлог века), постало jе уобичаjено у данашњоj Хрватскоj. Поменуте књиге се баве “ратном историографиjом” ослањаjући се на издашне цитате из дописа коjе jе Зигфрид Каше слао своjим надређенима, а из коjих се види колико jе био наклоњен Павелићу и усташама. Заузврат, Павелић jе амбасадора Немачког Раjха у Загребу “обилато даривао”, како би му “поjачао симпатиjе за усташки ержим и њена особно”. Тако jе бруталност усташких построjби забележио Glaise вon Horstenau, опуномоћени представник Вермахта у НДХ до 1944. године; он у резимеу своjих дневничких записа закључуjе да jе “Павелић априла 1941. закорачио на тло домовине с намером… да огњем и мачем сасвим затре 1.800.000 православаца”.

Чак jе и Хаjнрих Химлер (Heinrich Himmler), озлоглашени командант Гестапоа, jедан од наjмоћниjих људи Трећег раjха и jедан од идеjних твораца Холокауста) наводно био згрожен када му jе Павелићев тесан сарадник (усташки крвник) Еуген Дидо Кватерник приликом првог сусрета у маjу 1941. године распредао о плановима Павелићевог поглаварства да затре два милиона Срба у НДХ [55]. Поглед на ближу историjу коjу публици нуде медиjи попутВечерњег листа, оптерећен минимализовањем заслуга партизана и глорификациjом усташа и НДХ, ниjе усамљен, већ jе уочљив и у хрватским историjским читанкама, али и у jавном простору Хрватске, где jе Савез антифашистичких бораца последњих година поброjао чак 2.964 срушених или уклоњених антифашистичких споменика, док jе остало око 3.000 оштећених [56].

Не треба заборавити ни на чињеницу да хрватски државни архив лицима коjа су била део усташке машинериjе издаjе потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ. Молбу за издавање такве потврде jе до сада поднело1.683 грађана из Хрватске и БиХ. Према подацима хрватског Завода за мировинско осигурање то су некадашњи “припадници усташких jединица, припадници Поглавникова тjелесног здруга, домобрана и оружника, или чланови њихових обитељи коjи након њихове смрти насљеђуjу мировину”. За пензиjе припадницима некадашњег злочиначког режима Хрватска издваjа 348.000.000 куна.

Грађани подносе захтев за издавање копиjа докумената о учешћу у оружаним снагама НДХ због стицања различитих права – а пре свега пензиjе. Хрватски Сабор jе наиме 1993. године усвоjио измене и допуне Закона о мировинском и инвалидском осигурању, коjима jе припадницима оружаних снага НДХ (у реченом закону су названи “домовинска воjска”) омогућено да им се свака година проведена у оружаним формациjама НДХ рачуна као две године радног стажа; jеднак критериjум jе примењен и на године коjе су усташе провеле у заробљеништву после 16. маjа 1945. године. Све те законске измене носе потпис тадашњега председника Заступничкога дома Сабора Стjепана Месића. Тако су воjне формациjе НДХ а пре свега усташе чак и награђене у Хрватскоj за своj “минули рад” у квислиншким jединицама, [57] иако хрватски Устав изричито наводи да jе историjско право хрватског народа на самосталност засновано на “успостави темеља државне суверености у раздобљу другога свjетског рата, израженоj насупрот проглашењу Независне Државне Хрватске (1941)”, плус што се као темељ права хрватског народа на државотворност у Уставу наводе и “одлуке Земаљскога антифашистичког виjећа народног ослобођења Хрватске (1943.)”. [58]

Нетачне, снажно улепшане представе о усташком покрету шире се и помоћу Интернета, па и Википедиjе (jедноставне интернет енциклопедиjе), путем коjе поjединци сервираjу млађим генерациjама сасвим супротне податке о НДХ од оних коjи су историjски валидни. [59] Под поjмом “усташа” се, на пример, на тим странама може сазнати да jе то “револуционарни борац коjи се добровољно и свjесно бори за узвишене циљеве потпуне слободе и самосталности хрватског народа и хрватске државе у њеним повиjесним и природним границама на темељу Хрватског државног права” [60], а улога усташа у Другом светском рату своди се на борбу против “озлоглашених српских четника” и “отпор Дражи Михаиловићу” [61]. О усташама, партизанима и режиму Анте Павелића су публиковане потпуно нетачне тврдње, на пример да усташки покрет ниjе био “свjесно десно-радикалан, расистички и тоталитаран”, да су за поjаву усташке иконографиjе у модерноj Хрватскоj “криви масони”, да jе антифашизам “ограничавање свих основних људских слобода”, да jе “партизанских злочина било трипут више него усташких”, и слично.

Усташки злочинци су листом приказани као хуманисте, истински борци за слободу, велики родољуби и поштењаци. Ни Јасеновац ниjе избегао ново тумачење, па jе, према ауторима хрватских страна Википедиjе, тамо страдало само 481 људи, а и њих су побили – партизани. Према процени уредника хрватске Википедиjе, положаj Срба у Хрватскоj се у време НДХ чак “побољшао, посебице у урбаним диjеловима”, док jе jедан од наjгорих усташких злочинаца Вjекослав Макс Лубурић описан као човек “коjи се на своj начин посветио борби за Хрватску, спашавао десетке православне сирочади и смjештао у институциjе коjе о свом трошку одржава Усташка обрана” [62].

Ако на непосредно уређивање Википедиjе хрватска држава можда нема утицаjа, то се свакако не може рећи за финансирање 1.205 организациjа хрватских “бранитеља”, од коjих на десетине њих на своjим интернет презентациjама или у свом jавном деловању некажњено употребљава усташке симболе НДХ. Против такве праксе државног издашног финансирања организациjа коjе се диче усташтвом и коjе тако неометано шире и пропагираjу усташке симболе, протествуjу малоброjне мировњачке и организациjе за заштиту људских права, али без нарочитог успеха. [63]

Истовремено се приликом сваког обележавања значаjних датума из “новиjе хрватске повиjести” у медиjима широм Хрватске обjављуjу прилози и чланци у коjима се у традициjи Фрање Туђмана тврди да су “Срби први напали Хрвате у НДХ”, те да су се стога “усташе само браниле”, и слично. [64] Модерни хрватски историчари су отишле и корак даље, па су сад мњења да су комунисти током Другог светског рата починили 89 одсто злочина, а усташе свега 0,13 посто. [65]

Све те jедностране и погрешне предоџбе о усташтву додатно су учврстили и усидрили у свести широке популациjе и концерти Марка Перковића Томпсона, као и други jавни догађаjи на коjима се масовно истичу фашистички симболи. Јавна и некажњена продаjа свих могућих усташких реликвиjа и симбола (коjе хрватска полициjа сматра “сувенирима”, па починиоце не гони) приликом наjразличитиjих годишњица и светковина додатно учвршћуjе уверење да су те тековине с правом уграђене у темеље нове државе, коjа jе од 1. jула 2013. и нова, 28. чланица Европске униjе. И све то упркос прегнућу неких челника хрватске политичке сцене да jавним осудама фашизма и усташтва осуjете враћање “тековина усташтва” у хрватски jавни простор. Колико jе поjава узела маха и укорењена, види се и по томе, упозорава новинар Маринко Чулић, што 1941. године усташама на загребачком стадиону ниjе успело раздвоjити jевреjску и српску децу од хрватских вршњака, док се 2013. године такво, макар виртуелно раздваjање после Шимуновићевог усклика “За дом спремни!” – ипак догодило. [66]

НАПАДИ НА МЕДИЈЕ КОЈИ СЕ СУПРОТСТАВЉАЈУ ИЛИ УПОЗОРАВАЈУ НА УСТАШТВО: ЕФЕКАТ “ОХЛАЂИВАЊА”

Тешко jе осуjетити продирање усташтва у поре хрватског друштва данас ако медиjи и стручна jавност ћуте. А они коjи не ћуте наjшеће активно учествуjу у потирању историjских чињеница за рачун величања усташа. Ту посебну пажњу треба поклонити прогону новинара коjи упозораваjу на опасност оживљавања усташке идеогиjе и њених симбола. Они коjи су jош почетком 90-тих година прошлог века упозоравали на опасност екстремизма у Хрватскоj, систематски су ућуткивани jош од заметака успостављања независности Републике Хрватске. Државни тужилац се, на пример, неколико пута током 1992. године позивао на члан 197 КЗ, у вези са чланом 75 за клевету државних званичника коjе су медиjи критиковали због њихових проусташких ставова. Члан 197 Казненог закона jе био основ за гоњење новинарке Јасне Ткалец, коjа jе 3. jуна 1991. године обjавила чланак у локалном карловачком листуНокат.

Њен чланак не би обjавио ниjедан тиражниjи лист (осим можда тада независне Слободне Далмациjе) због његове изузетне критичности према хрватском руководству, а посебно према његовоj рехабилитациjи усташке идеологиjе и прогону хрватских Срба. “Очито jе да jе свака нада у демократиjу заувек нестала,” писала jе Јасна Ткалец, “баш као и нада у мирно решење (jугословенске) кризе, што jош увек не значи да ће усташе и неоусташе превладати у хрватском народу. Једино Хрватско руководство жели да (нас) увери у то и упути нас у том правцу.” Новинарка jе упозоравала да jе око 130 српских викендица у околини Задра уништено у “кристалноj ноћи”, те да се разараjу споменици у Далмациjи. Ткалецова jе уз то записала и да jе “хиљаде Срба уклоњено са руководећих положаjа, из школа, болница, фирми и установа, коначно ‘чишћење’ последњих комуниста и Срба”.

Суђење Јасни Ткалец на основу оптужби да jе преносила лажне информациjе, одржано jе 29. jуна 1993. године у Окружном суду у Загребу. Она jе у своjу одбрану истакла да су прозвани владини министри признали како успон усташке идеологиjе у Хрватскоj, тако и да се Срби неоправдано отпуштаjу с посла. Тврдила jе да jе министар унутрашњих послова Јосип Манолић навео две тенденциjе у власти – партизанску и усташку – а да jе Живко Јузбашић, министар без портфеља, говорио о “кристалноj ноћи против Срба у Задру”. Судиjа jе осудио Јасну Ткалец упркос доказима коjе jе у своjоj одбрани изнела; у пресуди jе гласило да jе крива по члану 197, а у образложењу пресуде пише да jе она “имала намеру… да подстиче неприjатељство” и да су “њене смишљене лажи” и “ратнохушкачка пропаганда” били “ширени ради узнемирења грађана”. [67]

Слична судбина jе задесила и уреднике и новинаре коjи су на ХТВ обjавили већ помињан, аутентичан снимак говора Стипе Месића у Аустралиjи (где jе jуна 1992. изjавио да jе Хрватска “два пута победила” односно да jе “победила” и 10. априла, када jе на Хитлеров рођендан створена НДХ). Одлуком уредништва Хрватске телевизиjе, уредници централног дневника и програма Данко Дружиjанић и Горан Ротим су спендовани jер су пустили у етар 30-секундни снимак спорног говора Стjепана Месића од пре 14 година. Уредништво ХТВ-а jе дошло до закључка да jе у прилогу о спорним Месићевим изjавама начињено више пропуста, односно да jе информациjа преузета некритички, да jе непрофесионално обрађена и сензационалистички пласирана. [68] Новинари су кажњени уместо да буду похваљени за професионално поступање и новинарску одважност у истраживачком раду и тражењу истине.

О последицама таквих поступака и насталог стања можда наjбоље сведочи пример новинара ХТВ Матиjа Вукшића, коjи jе jуна 2008. године са усташком капом на глави “шпанцирао” Загребом, тако “изазивао” пролазнике и помоћу скривене камере тестирао каква jе спремност jавности али и хрватске полициjе да реагуjе на такву “поjаву”. Његов труд се исказао узалудним. На краjу, пошто баш нико ниjе реаговао, био jе присиљен да приђе двоjици полицаjаца испред Прве полициjске постаjе на Зрињевцу како би га “уочили” из прве руке и – ухапсили. После три сата jе пуштен на слободу уз прекршаjну приjаву због “ремећење jавног реда и мира”. У приjави ниjе ни поменуто ношење нити истицање фашистичких симбола. Напротив, уместо да кажњава оне коjе носе фашистичке симболе, Хрватска прогања оне коjи су се супротставили неофашистима. Полициjски инспектор Јосип Гашпарац jе, на пример, суспендован у полициjскоj станици Чрномерец jер jе желео да поднесе казнену приjаву против Марка Перковића Томпсона због истицања фашистичких симбола на загребачком концерту. [69]

Члан владаjуће коалициjе Јосип Фришчић jе том приликом пркосно поручио да су “давно прошла времена кад се некога због ношења усташке капе требало проглашавати усташом”. Тадашњи министар полициjе Берислав Рончевић jе изjавио да ће се тек “стручном анализом утврдити има ли у понашању било коjе особе на (Томпсоновом) концерту елемената казненог ђела”, док jе тадашња потпредседница хрватске владе Јадранка Косор подсетила како jе “Влада на челу с премиjером Санадером неброjено пута недвосмислено осуђивала кокетирање с усташтвом”. Упркос декларативном изjашњавању потпредседнице хрватске владе против усташтва, све до пре три године нико осим новинара Матиjе Вукшића ниjе приведен (а jош мање кажњен) због истицања усташких симбола. Протеклих пар година jе санкционисано само 13 случаjева, иако jе истицање усташких симбола и повик “Убиj, убиj Србина!” – у Хрватскоj учестала поjава.

Уредништва, односно уредници, постижу застрашивање новинара (коjи критикуjу истицање усташких симбола или се супротстављаjу тихоj подршци нетрпељивом односу према мањинама) путем неоснованих оптужби на рачун професионалног рада оних коjи на те поjаве указуjу, или премештањем непоћудних, национално “недовољно освешћених” медиjских посленика са послова коjе су обављали на друге, мање испостављене послове. То са собом носи “учинак хлађења” односно уноси у хрватско новинарство поjаву самоцензуре. На ту поjаву нису имуне ни државе са добром заштитом слободе говора и слободе штампе. Наjбољи пример су САД, где новинари могу да се позиваjу на многа права, али упркос томе су и у Америци честе неосноване тужбе (тешке стотине хиљада долара, коjе против новинара или медиjа подижу познате jавне личности) већ постигле негативан ефекат на слободу jавне речи. Ево како jе то описала Дона А. Демац у Liberty Denied: “Иако jе тренд аутоцензуре тешко измерити, нема сумње да jе она jавност већ ускратила за важне вести и информацjе. Већ пука претња тужбом због увреда, застрашила jе многе представнике ‘четврте гране власти’ а атмосфера, коjа jе тако створена, преместила jе дискусиjу о контроверзним питањима из jавних форума – у суднице. Та ‘хладна’ клима на краjу постиже jедну врсту имунитета за снажне политичке фигуре. Заjеднички резултат jе парализирање слободне и отворене расправе.” [70]

ХРВАТСКИ МЕДИЈИ: ЗА ДОМ СПРЕМНИ?

Нешто слично се догодило и у Хрватскоj. Што нам може натукнути и одговор на питање зашто jе усташтво у Хрватскоj поново тема и зашто Хрватска има озбиљних проблема приликом осигуравања заштите мањина али и приликом испуњавања међународних обавеза коjе jе преузела када jе призната као држава.

Неоусташки испади и прогањање мањина у данашњоj Хрватскоj су последица како великих пропуста у прошлости, тако и неодлучног одзива државних органа у сузбиjању таквих екцеса. Хрватске власти усташтво и пропагирање симбола и праксе НДХ осуђуjу декларативно (иако у последње време ипак нешто одлучниjе) [71] дакле само наизглед, формално, али изостаjе одлучна акциjа. Држава jе допустила да се не санкционишу они коjи шире говор мржње у jавном простору jер толерише истицање усташких симбола и парола а кажњава оне коjи покушаваjу то да спрече. Све то jе последица и праксе захваљуjући коjоj се ућуткуjу новинари коjи тако немаjу могућност да у jавном простору обjаве прилоге коjи би приказали праву природу усташког режима.

Новинари, коjи су се у Хрватскоj окушали у критичким освртима на такве поjаве – постали су мета коjу не само непосредна околина него и држава годинама прогања не само тужбама, него и удаљавањем са радних места и другим шиканирањем. Посебан jе проблем што jавне личности о свим поброjаним поjавама углавном ћуте. На прсте jедне руке се могу наброjати они коjи се усуде да “подигну глас у име савести”, док већина интелектуалаца и jавних личности промовисање усташтва не осуђуjе, него чак и (прећутно) одобрава. То jе наjвидљивиjе и приликом правдања усташког поклича “За дом спремни!” (поклича коjи jе за хиљаде Срба, Јевреjа и других народа у НДХ значио смрт) – квазитеориjама да се ради само о “старохрватском поздраву”.

Или, као што jе то у (непотписаном!) тексту недавно записао портал Index.hr: “И тако долазимо до занимљивих закључака. Влада не толерира усташтво, али толерира људе коjи истичу усташке симболе. Влада не толерира говор мржње, али толерира људе коjи позиваjу на мржњу… Па ипак, упитаjмо се jош jедном: Ако Влада каже да не толерира усташтво, зашто истицање усташких симбола не кажњава по закону?” [72]

То и слична питања би морали себи да поставе многи новинари у Хрватскоj jер jе очито да неприхватљиву употребу фашистичких поздрава, као и jавне позиве на гажење права мањина – у Хрватскоj отворено критикуjе тек скромна мањина медиjских посленика. Чини се као да на том осетљивом подручjу већина хрватских медиjа и новинара, уместо да следе универзалне принципе Минхенске декларациjе и других кодекса новинарске професиjе, jош увек поштуjу упутства хрватског Поглавника, коjи jе у Загребу 24. jула 1941. године приликом сусрета са хрватским новинарима рекао следеће:

“Молим вас и сигуран сам у вашу наjодлучниjу, вашу наjспремниjу и наjздушниjу сурадњу на великом дjелу изградње Хрватске Државе, на изградњи новог духа у ново вриjеме, у новом поретку. Онако, као што сте до овог часа, знадем да ћете и наприjед jош више учинити, да наша Независна Држава Хрватска постане чврста заштита и траjна заштита цjелокупном хрватском народу, да она, скупа с вама, с велевлашћу тиском осигура заувиjек осебуjност хрватског народа и осебуjност Независне Државе Хрватске, за коjу смо били и бит ћемо увиjек. ‘За Дом!’

– ‘Спремни!’, прихватили су jедногласно присутни новинари.” [73]

__________

Напомене:

[28] Hrvatski branik: “Tumačenje Ustaškog pozdrava za Ustaške junake”, Politika plus, 21.11.2013, доступно преко:

http://www.politikaplus.com/novost/91797/

[29] 1941. Godina koja se vraća, Slavko Goldstein, Novi Liber, 2007, стр. 317.

[30] Публикациjа “Ustaša govori!”, Hrvatska državna tiskara, Zagreb, 1941, стр. 8.

[31] “Veliki govor Poglavnika dr. Ante Pavelića, održan na Markovom trgu u Zagrebu 21. svibnja 1941”, Poglavnik govori, Ured za promičbu glavnog Ustaškog stana, Tiskara matice hrvatskih akademičara u Zagrebu, Zagreb, 1941, стр. 18-25.

[32] “Pozdrav ‘Za dom spremni’ ekvivalent je nacističkom ‘Sieg Heil!”, Večernji list, 22. 11. 2013, доступно преко:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/ustaski-za-dom-spremni-je-ekvivalent-nacistickom-sieg-heil-904408

[33] “Zbog ‘Za dom spremni’ dosad podignuto 13 prekršajnih prijava”, Večernji list, 22. 11. 2013, доступно преко:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/zbog-za-dom-spremni-dosad-podignuto-13-prekrsajnih-prijava-904498

[34] “’Za dom spremni’ je isto što i ‘Sieg Heil’!”, Danas.hr, 9.1.2012, доступно преко:

http://danas.net.hr/crna-kronika/za-dom-spremni-je-isto-sto-i-sieg-heil

[35] Reakcije “Puhovski: ‘Za dom’ spremni je ustaški pozdrav! Čičak: Sutkinji nije mjesto u sudstvu!”, Politika plus, 9. 1. 2012, доступно преко:

http://www.politikaplus.com/novost/49127/puhovski-za-dom-spremni-je-ustaski-pozdrav-cicak-sutkinji-nije-mjesto-u-sudstvu

[36] Reakcije “Letica: Presuda nije loša jer potiče na slobodu izražavanja i govora”, Politika plus, 9. 1. 2012, доступно преко:

http://www.politikaplus.com/novost/49127/puhovski-za-dom-spremni-je-ustaski-pozdrav-cicak-sutkinji-nije-mjesto-u-sudstvu

[37] “Šimunićev ustaški pozdrav tema i u Saboru: ‘Hrvatsko je društvo bolesno’“, Index.hr, 27. 11. 2013, доступно преко:

http://www.index.hr/vijesti/clanak/simunicev-ustaski-pozdrav-tema-i-u-saboru-hrvatsko-je-drustvo-bolesno/713643.aspx

[38] “NDH nije bila samo puka ‘kvislinška tvorevina’ i ‘fašistički zločin’, već izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom”, Hrvatski fokus, 21. novembar 2010, доступно преко:

http://www.hrvatski-fokus.hr/index.php?option=com_content[&]view=article[&]id=1556:prije-dvadeset-godina-ivica-raan-hdz-je-stranka-opasnih-namjera-10[&]catid=22:feljtoni[&]Itemid=46

[39] “1941. Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007, стр. 373

[40] “Мистериjа злата коjе су усташе одузеле од Срба и Јевреjа”, Vesti online, 9. 2. 2014, доступно преко:

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/380808/Misterija-zlata-koje-su-ustase-oduzele-od-Srba-i-Jevreja

[41] Susan L. Woodward, “Balkan Tragedy”, The Brookings Institution, Washington, 1995, стр. 229

[42] Живорад Ковачевић, Америка и распад Југославиjе, ИП Филип Вишњић/Факултет политичких наука, Београд, 2007, стр. 204.

[43] Исто.

[44] YouTube, доступно преко:

[45] Миша Глени, “Балкан 1804-1999”, Самиздат Б92, Београд, 1999, стр. 329.

[46] “Boljkovac: Ustaštvo i dalje živi u Hrvatskoj”, Glas Istre, 6. 1. 2014, доступно преко:

http://www.glasistre.hr/vijesti/hrvatska/boljkovac-ustastvo-i-dalje-zivi-u-hrvatskoj-436319

[47] U ustaškoj propagandnoj brošuri “Ustaša govori!” o sličnoj sudbini Slovenije i Srbije svedoči i ovaj pasus: “Dok je Srbija potpuno uništena i razorena, dok je sloboda srpskog naroda i na najmanju mjeru svedena, ne kao država nego kao neprijateljska zemlja, dok je slovenska zemlja razdeljena, dotle je naša hrvatska domovina uzvišena na najveći stupanj što ga jedna zemlja može imati, ona je proglašena i priznata kao nezavisna država… Srbi i Slovenci vodili su protuhrvatsku politiku, radili su o glavi cijelom hrvatskom narodu… Nu Hrvatska ustaška borba spasila je od propasti hrvatski narod i hrvatsku zemlju. Da toga nije bilo, Hrvatska bi danas bila nesretna ruševina stvarna i politička, kao što su to Srbija i Slovenija, čija je sudbina za duge vjekove zapečaćena a čiji će narodi pod teškom sudbinom teško stradati, jer su ih njihovi vodje upropastili.”, brošura “Ustaša govori!”, Hrvatska državna tiskara, Zagreb, 1941., стр. 5

[48] “Hrvaška: Gre za škandalozno obtožbo”, 24ur, 24. 01. 2009, доступно преко:http://www.24ur.com/novice/svet/hrvaska-gre-za-skandalozno-obtozbo.html

[49] Карл Билт, “Задатак мир”, Радио Б92, Београд, 1999, стр. 24-25.

[50] Samuel P. Huntington, “The Clash of Civilizations”, Simon [&] Shuster, New York, 1996, стр. 261.

[51] “1941.Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007., стр. 120.

[52] Миша Глени, “Балкан 1804-1999”, Самиздат Б92, Београд, 1999, стр. 345.

[53] Ustaška vojnica: Vojni ogranak Ustaškog pokreta, aktivna na prostoru NDH tokom Drugog svetskog rata; iako je nastala kao ustaška stranačka vojska, Ustaška vojnica kasnije je postala regularni dio oružanih snaga NDH.;1944. je zajedno sa Hrvatskim domobranstvom ujedinjena u Hrvatske oružane snage. Више на:

http://hr.wikipedia.org/wiki/Usta%C5%A1ka_vojnica)

[54] Више на:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/treci-dio-feljtona-odnos-ustaske-vojnice-i-njemackih-snaga-579693

[55] “1941.Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007, стр. 91.

[56] “1941.Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007, стр. 278

[57] Jutarnji list, Milijuni za vojnike NDH, 21. 10. 2013, доступно преко:

http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/milijuni-za-vojnike-ndh

[58] Ustav Republike Hrvatske, Narodne novine, доступно преко:

http://narodne-novine.nn.hr/clanci/sluzbeni/232289.html

[59] “Ово jе човек коjи на хрватскоj Википедиjи промовише усташе”, Курир, 13. 09. 2013.

[60] “Uloga ustaše u hrvatskoj terminologiji”, portal Kamenjar.com, 1. 12. 2013, доступно преко:

http://kamenjar.com/uloga-ustase-u-hrvatskoj-terminologiji/

[61] Ili, kao što piše na stranici “Hrvatske čiste stranke prava”: “Jer da nije bilo NDH i njezinih oružanih postrojbi, danas na ovim prostorima zasigurno ne bi bilo hrvatskog naroda kao samosvojnog čimbenika, budući da je Draža Mihailović kao vođa zločinačkog četničkog pokreta i ministar vojske izbjegličke jugoslavenske Vlade planirao u suradnji s Mussolinijevim fašistima istrijebiti Hrvate iz Herceg-Bosne, Like i Dalmacije, što bi se zasigurno i dogodilo da se tome nisu suprotstavile oružane postrojbe NDH s ustaškom kapom.” Objavljeno 25. 5. 2011, доступно преко:

¨USTAŠE ZAPRAVO NIKOM NE SMETAJU¨

[62] “Hrvatska nije bila totalitarna, a žrtve u Jasenovcu pobili su partizani”, Jutarnji list, 10. 09. 2013, доступно преко:

http://www.jutarnji.hr/radikalni-desnicari-preuzeli-uredivanje-hr-wikipedije–ndh-nije-svjesno-bila-totalitarna–a-antifasizam-se-bori-protiv-svih-sloboda-/1125398/

[63] Država financira: “Za dom spremni!”, H-Alter, 14. 01. 2014, доступно преко:

http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/drzava-financira-za-dom-spremni

[64] Daran Bašić, “Što je Hrvatima NDH”, drugi dio, 9. 10. 2013, доступно преко:

http://www.dragovoljac.com/index.php?option=com_content[&]view=article[&]id=20623:to-je-hrvatima-ndh-2dio[&]catid=3:nikad-zaboraviti[&]Itemid=10

[65] Jurčević: “Komunisti počinili 89 posto zločina, ustaše 0,13”, Tportal.hr, 30. 5. 2012, доступно преко:

http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/196958/Komunisticke-vlasti-pocinile-89-posto-zlocina-NDH-0-13.html

[66] Ili, kako primećuje Marinko Čulić: “Ovaj put nije bilo nikoga da pruži otpor i cijeli je događaj protekao u znaku velike zamjene uloga. Oni koji su u NDH razdvajali i sortirali srednjoškolce po krvnim zrncima danas su heroji, a oni koje se na taj način segregiralo, etnički su otpad koji ništa bolje nije ni zaslužio. To je onda dobilo odraz i izvan maksimirskog stadiona, jer su osude Šimunićevog performansa bile nesrazmjerno male, a nogometne i druge sportske organizacije čak se i otvoreno sprdaju s očekivanjima da poduzmu oštre kaznene mjere. Očito im je draže da to obavi FIFA, kao desetljeće-dva unatrag, kada se radije ‘ponosno’ podnosilo međunarodne batine nego svojom voljom mijenjalo politiku prema Srbima i ostalim manjinama. Ali to nije najgore u ovoj priči, jer ona zrcali i ukupni saldo hrvatske države nakon dvadesetak godina postojanja. Kada je Tuđman došao na vlast, mnogo toga je obećao, kapitalistički ekonomski prosperitet, političke slobode… a samo je jedno odmah ostvareno – pravo na mržnju prema Srbima i drugim manjinama. I sada, kada je jasno da je od obećanog malo ili nimalo ispunjeno i da je Hrvatska neuspješna zemlja, ta mržnja, to jedino što je ostvareno, buja kao nadomjestak za sve ostalo.” Marinko Čulić, “Povratak ustaša”, Peščanik, 3. 12. 2013, доступно преко:

http://pescanik.net/2013/12/povratak-ustasa/

[67] Mark Thompson, “Производња рата, Медиjи у Србиjи, Хрватскоj и Босни и Херцеговини”, Медиjа центар, Б92, Београд, маj 1995, стр. 142.

[68] Media-Croatia: “Journalists Suspended over Some Old Quotes”, Vesna Perić Zimonjić, 12. 12. 2006, доступно преко:

http://www.slobodan-milosevic.org/news/ips121206.htm

[69] “Tolerira li vlada ustaštvo?”, portal Index.hr, 13. 06. 2008, доступно преко:

http://www.index.hr/vijesti/clanak/tolerira-li-vlada-ustastvo/390893.aspx

[70] Donna A. Demac, “Liberty Denied, The Current Rise of Censorship in America”, PEN American Center, New York, 1988., стр. 24.

[71] “Milanović: Do osnivanja NDH u Europi nije bilo masovnih egzekucija”, Večernji list, 27. 01. 2014, доступно преко:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/milanovic-u-govoru-kritizirao-crkvu-zbog-izostanka-biskupa-917466

[72] Исто.

[73] “Poglavnikove riječi hrvatskim novinarima”, iz brošure “Poglavnik govori”, Ured za promičbu Glavnog Ustaškog Stana, Tiskara matice Hrvatskih Akademičara u Zagrebu, Zagreb, 1941, стр. 61.

Краj

СВЕТЛАНА ВАСОВИЋ МЕКИНA / ИГОР МЕКИНА

Извор: УНС / НОВИ СТАНДАРД

 

Везане виjести:

ХРВАТСКА НА ТЕКОВИНАМА НДХ (1)

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: