Hrvatska istorija

English / Russkiй

Internet, sa svojim društvenim mrežama, predstavlja veliku moć komunikacije. Još pre nekoliko godina, teško da sam mogala i da zamislim da ću svečano otvaranje XXII zimskih olimpijskih igara gledati u direktnom prenosu na ruskoj televiziji, razmatrajući svaki detalj dugo očekivanog praznika sa svojim srpskim prijateljima.

Slika: Ulazak Nemaca u Zagreb 10.04.1941 .

Veličanstvenost fascinantnog događaja, uzbuđenje, iskrena radost lepote snage duha, sve je to na nekoliko sati postalo zajednički ponos za Rusiji i istopilo hladne februarske kilometre između Rostova i Beograda.

Za mene i moje Srbe nisu toliko važni atletski rezultati. Važnije nam je to što Olimpijada može da pruži priliku svetu da bude fer i iskren. Uostalom po antičkoj tradiciji, za vreme održavanja Olimpijskih igara treba ostaviti po strani razlike i obustaviti vojne sukobe. „Sklapanje Olimpijskog primirja … ima za cilj da omogući da se zaustave krvoprolića i patnje civilnog stanovništva i da započne politički proces za prevazilaženje krize na osnovu principa sadržanih u Povelji Ujedinjenih nacija.“

Defile olimpijskih timova ispred tribina nije puka tradicija.To je sveti čin u kome je sve važno. Čak i naizgled beznačajan detalj je potez na portretu njihove zemlje. Taj portret može biti mali ili veliki, strog ili zabavan, elegantan ili akademski. „O sporte!Ti si svet“.

Poredak na otvaranju Olimpijade je strogo utvrđen, timovi su odavno poznati. Ali svejedno, jednako zadržavajući dah  mi očekujemo da se pojave kolone naših olimpijaca, borbena i smela ekipu Srbije i  tim sportskih zvezda Rusije.

Svet se promenio, a Jugoslavija i Sovjetski Savez su ostali još samo na starim političkim mapama. Ali, takvo je istorijsko pamćenje, pa moj pogled nevoljno fiksira i nove zastave u rukama nosilaca znamenja zemalja postsovjetskog perioda, i izraze radosti na licima prisutnih šefova novih država, i naravno, kostime sportista koji po zamisli rukovodstava olimpijskih reprezentacija moraju da izraze nacionalni karakter.

Gotovo na kraju defilea u Sočiju, između ekipa Francuske i Češke, pojavio se olimpijski tim Hrvatske.

Tim je mali, a to je i razumljivo –  u novoosnovanoj državi zauzetoj integracijom u „evropski prostor“, teško je imati jaku zimsku sportsku infrastrukturu. Ispred kolone, sa nacionalnom zastavom u ispruženoj ruci je osvajač srebrene medalje u Torinu i Vankuveru, Ivica Kostelić. Sportisti i sportski funkcioneri su u kostimima crne boje i kapama, koje su karakterističnim oblikom i načinom nošenja podsetile na kape ustaša sa arhivskih fotografija iz Drugog svetskog rata. U opštoj atmosferi svečanosti nota mog čuđenja je ostala nezapažena, moji mudri srpski online sagovornici su taktično ćutali, a televizijska slika je nastavila da prikazuje oduševljenje na tribinama.

U takvim crnim kapama su hrvatske ustaše bile u Sovjetskom Savezu u najtežem periodu Velikog otadžbinskog rata. Krećući se prema Staljingradu, stigli su oni i u moju Rostovsku oblasti, ušavši u Azovske stepe, nikako ne kao turisti koji bi želeli da prošetaju Čehovljevim Taganrogom. Moćni i samouvereni okupatori, pod zastavom sa crveno-belom šahovnicom, ustaše su došle da ubijaju moj narod. Na dan 22.juna 1941.godine,  Hrvatska je, jedina od svih slovenskih zemalja, objavila rat SSSR-u.

Tri meseca ranije, nacisti su, zauzevši Zagreb, odmah  pristupili stvaranju marionetske „Nezavisne Države Hrvatske,“ samim tim materijalizujući poznatu mržnju Rajha  prema pravoslavnim Srbima. Za krvavi spektakl bili su potrebni ustaška kapa, izvođači i  statisti.

I evo, iz Italije, noseći sa sobom antisrpske parole i rasističku ideologiju, ne zaboravljajući bliske veze sa Abverom i IV upravom Glavne uprave za bezbednost Nemačke imperije, stigao je Ante Pavelić. Tek rođena Hrvatska, pristupivši Trojnom paktu, postala je ratni saveznik Nemačke. A ustaška vlast je pristupila izgradnji „etnički čiste države,“ države u čijim su ideološkim temeljima bila tri pravila: nema mesta za Srbe u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Srbi predstavljaju stalnu pretnju za hrvatski narod, Srbi su uvek igrali negativnu ulogu u istoriji hrvatskog naroda.

„Zakon o čistoći arijevske krvi i časti hrvatskog naroda“ počeo je da deluje punom snagom. Iz postave ustaške kape pljuštale su uredbe: o zabrani upotrebe ćiriličnog pisma i julijanskog kalendara, o iseljavanju Srba ne samo iz centra Zagreba već i iz drugih gradova, o zabrani izlaska iz stanova posle 18 sati i putovanja javnim prevozom. Pretnja „časti hrvatskog naroda“ bila su i deca – pravoslavne škole i vrtići su zatvoreni. Nesumnjivo, smetali su svi Srbi, kako inače objasniti nacionalno ponižavanje plavim trakama sa slovom „P“ (od pravoslavac – pravoslavni) na rukavima i prisilno menjanje srpskih imena…

Srbin prestaje da bude Srbin kad izgubi svoju pravoslavnu veru. Stoga su na početku termin „srpska pravoslavna vera “ licemerno zamenili terminom „grčko-istočnjačka,“ a zatim i sasvim zabranili vršenja verskih obreda u  tako preimenovanim hramovima. Parlament marionetske države, prepravivši istoriju kako mu je odgovaralo, osigurao je svoj duhovni zločin objavom da su u zemlji zvanično priznate samo tri konfesije: katolici zapadnog i istočnog obreda (unijati), Muslimani i evangelisti. A čovek u ustaškoj šapki, ministar pravde i vera u vladi Hrvatske, Miroslav Puk, baš kao da koncentriše vekovnu mržnju katoličanstva prema pravoslavlju, rekao je : „Srpska pravoslavna crkva ne može biti priznata.“ Katolička crkva, podržavajući vladu Hrvatske, u stvari je dala legitimitet vlasti ustaša, položivši tako temelje onome što je kasnije nazvano „srbocidom“ …

Vatikan je priznao „Nezavisnu Državu Hrvatsku,“ Hitler je pohvalio stremljenje da se  „smanji izuzetno snažna srpska manjina u Hrvatskoj.“ Tako je počeo krvavi pohod noža – srboseka.

Od prvih dana postojanja, nova hrvatska vlast, smućkavši od raznih propisa Austro – Ugarske „Zakon o prelasku iz jedne vere u drugu“  primoravala je Srbe da prihvate katoličanstvo. I ovde je opet bila neophodna ustaška kapa: za Srbe koji su se suprotstavljali novim naoružanim krstašima, put je bio samo jedan – koncentracioni logor i konfiskacija imovine. Ustaše su „revnosne gazde“ pa srpska imovina neće propasti …

Lukavi zakon Hrvatske precizira jedan detalj: ne pokrštavati Srbe koji imaju srednje i visoko obrazovanje, a isto tako ni profesore, nastavnike, trgovce, imućne zanatlije, bogate seljake i pravoslavne sveštenike. Za njih, nosioce srpske svesti, nesposobne da se preobrate u prave Hrvate, alternative nije bilo.

U istoriji „Nezavisne Države Hrvatske“ bilo je masovnih represalije i deportacija Srba, i logora smrti, i nasilja nad pravoslavnim sveštenicima, i reka krvi i patološke okrutnosti. Na celoj teritoriji okupirane Evropi samo u Hrvatskoj su postojali dečji koncentracioni logori. Hiljade hiljada pravoslavnih duša koje pate…

Previše je u novoj Hrvatskoj onih koji žele da preprave istoriju. Nikada se neće znati tačan broj stradalih, niko ne može izmeriti more srpskih suza, niko ne može da kaže koliko je malih Tesla nestalo u ustaškoj kapi … Niko neće ugasiti lomaču koju su zapalili na grudima episkopa Platona, mučenika za veru, koji je diplomirao na Moskovskoj duhovnoj akademiji, i nosio nama Rusima tako blisko prezime Jovanović…

Veliki stub pravoslavlja, vladika Nikolaj, u svetu Nikola Velemirović, koji je i sam podneo strahote Dahaua, upisao je u crkveni kalendar sve poznate i nepoznate mučenike kao „postradale za pravoslavnu veru od ruku rimskih krstaša i ustaša za vreme Drugog svetskog rata.Ovo su novi srpski mučenici.“ A Katolička crkva i onako nije istupila protiv genocida nad Srbima.

Loše su i Rusi prošli u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“. Mnoge svetovni i crkveni delatnici iz ruske emigracije bili su izloženi hapšenjima, slanju u zatvore i internaciju. Vidi se da naši narodi imaju zajedničku sudbinu. Tako mi i u istoriju idemo zajedno…

Tokom sastanka sa Antom Pavelićem, Adolf Hitler je dao mnogo saveta. Jedna preporuka funkcioniše do danas: „Ako hrvatska država zaista želi da bude dugovečna, ona mora da vodi politiku nacionalne netrpeljivosti sledećih 50 godina.“ Firer je pogrešio samo u periodizaciji..

***

Od onog crnog dana kada je Zapad počeo da rasparčava Jugoslaviju, ne daje mi mira pitanje: kako su dojučerašnji susedi mogli da podignu ruku jedan na drugog? Ne u političkoj debati, ne u sportskoj areni, već u stvarnom nedavnom čudovišnom ratu, koji je uništio život nekada najlepše zemlje Evrope? Šta je to moglo upravljati dojučerašnjim  nastavnicima, inženjerima, poljoprivrednicima i radnicima, koji su zajedno sa crnom kapom iz 1941.godine izvukli iz mračnih uglova svojih duša i tu istu strašnu ideologiju srbocida?

Postavila sam ovo pitanje svojim Srbima. A onima koji su na prvoj liniji fronta prošli užase poslednjih ratova, i onima koji su izvršavali svoju profesionalnu dužnost novinara, i onima koji su u usamljeničkim noćima čekali svoje voljene. Svako od njih je imao svoju istoriju i odgovor.Zajednički im je bio samo bol, jer u porodici svakog Srbina postoji rana od hrvatskog noža –  srboseka…

Postavila sam to pitanje i Rusima … Moja mlađa prijateljica Katja, dopisnik jedne od rostovskih TV kuća, častan i talentovan novinar, dala mi je svoj odgovor i svoju istoriju.

Njena baka Valja je kao šestogodišnja devojčica živela u predgrađu Taganroga, divnog primorskog grada u kome su se male kuće sa čehovljevskim višnjicima dopale za smeštaj fašištičkim okupatorima, koji su čekali dolazak svojih eskadrona smrti. Bili su među nacistima i Nemci,  i Rumuni, i Hrvati. Svi su oni bili neželjeni gosti, ali su Hrvati ostali zapamćeni po naročitoj okrutnosti. U jednom od gorkih dana okupacije,  Hrvatski vojnik, videći u krhkoj taganroškoj devojčici ličnog neprijatelja, zamahnuo je iz sve snage i udario malenu bičem, u prolazu, iz čistog mira.

A bila je u  Valjuškinom ratnom detinjstvu još i Petrušinska dolina, gde je jednom  morala da pomaže susedima da  među streljanima pronađu svoje rođene i bliske. Bio je tu i strašni krik nepoznate žene o zelenoj haljini, po čijoj boji je ona tražila svoju streljanu ćerku…

„Dolina smrti“ u čijoj su glini zauvek ostali Rusi i Jevreji, Cigani i Jermeni, zarobljenici i taoci, komunisti i vanpartijci, bolesnici i invalidi, crvenoarmejci i partizani. Svi koji su smetali nacističkoj ideji o vladavini svetom. Niko ni dan danas ne zna koliko ih tamo ima…Streljanja su vršena tri puta nedeljno …

Uzgred , bilo je na moje pitanje i drugačijih ruskih odgovora –  o prestižnim letovanjima u zemlji sa arhitektonskim lepotama i najvećim nudističkim plažama u Evropi.

Zločini nemačkog fašizma su dobili svoj Nirnberški proces. Nemačka, iskreno ili ne naročito iskreno, osudila je ratne zločince, pokajavši se za učinjeno, negde delom a negde na rečima. A Jugoslavija je oprostila Hrvatima mnogo toga, dajući deca i unucima ljudi u crnim kapama mogućnost da žive, vole i maštaju.

Ne dao Bog da moja nedoumica poseje novi nacionalni razdor. Hrvatska će se sama razabrati sa svojom sudbinom i svojim ustašama. Ali, ako hrvatski istoričari ikad budu prebrojavali srpske žrtve, neka razmisle i o maloj  uplašenoj ruskoj devojčici iz okupiranog Taganroga, u čijem životu su zauvek ostali zelena haljina i hrvatski bič.

Natalija Pičurina

20.02.2014 , Rostov-na – Donu

Prevod: Nada Ljubić

Izvor: FEJSBUK REPORTER