Милан Кољанин: Хрвати су вршили геноцид и 1941. и 1991.године

Интервју из 2011, др Милана Кољанина, истраживача Института за савремену историју и данас је актуелан.

Да ли су тужба Хрватске против Србије за геноцид и контратужба Србије за питање геноцида над Србима, шанса да Србија најзад, после два светска рата и последњег, деведесетих година, на организован, институционализован и научан начин аргументује светској, али и домаћој јавности стравичне последице усташких злочина Павелићеве и Туђманове Хрватске над српским становништвом?

Српска држава, али и српска историографија готово да се нису бавиле питањем истраживања геноцида. Србија ће пред Међународним судом правде морати да предочи релевантне чињенице. Ради се о процесу на коме држава мора много више да се ангажује него што то сада чини, процесу који захтева одређено време и усмеравање историчара на истраживање, отварање војних и архива државне безбедности.

У Хрватској се то много систематичније ради, у Србији је све то кратког даха, од данас до сутра. Досадашњи истраживачи хрватских логора смрти у којима је на најмонструознији начин уморено преко пола милиона Срба, чинили су тај напор из личне иницијативе, понекад и из ентузијазма.

Хоће ли српска држава најзад у дугорочном пројекту на коме би се ангажовао већи број истраживача, пребројати српске жртве и стратишта?

Држава ставља на располагање архиве Међународном суду правде у Хагу, зашто то не чиниј и када треба изаћи у сусрет историчарима?

Наш саговорник се бавио логорима у Другом светском рату и написао је књигу „Логор на Београдском Сајмишту”.

Зашто српска историографија нема ваљаних истраживања геноцида који су почињени над српским становништвом?
– Нажалост, ова тема није добила одговарајућу историографску обраду и пажњу све до 1980. године. Тек тада су почела озбиљнија истраживања историјских извора. Практично после Титове смрти створен је југословенски пројекат који је требао да се бави проучавањем страдања становништва Југославије у Другом светском рату. Координатор тог пројекта је био Институт за савремену историју, а рад је био организован свуда, сем на Косову, где су и тада опструирали рад на таквим темама.

Питање злочина НДХ и онога што се догађало на њеним просторима, великим делом је остало неистражено, и поред значајних напора Фикрете Јелић-Бутић, која је погинула после проглашења хрватске независности под веома чудним околностима (у нашој јавности се о томе мало говорило). То је, по свему судећи, била освета оних о којима је она на један објективан начин, колико је то тада било могуће, писала. Ту треба поменути и Богдана Крижмана, и на томе су се завршила истраживања.

Масовна страдања српског становништва нису систематски обрађивана, што је велики грех према српским жртвама и страдалном нашем народу. Пуковник Антун Милетић је књигом „Концентрациони логор Јасеновац” створио предуслов за озбиљно истраживање геноцида у НДХ, који је до тада био препуштен искључиво публицистици, мањим новинским чланцима и сећањима преживелих. После стварања НДХ, главна мета репресивног система који је створен у тој нацистичко-фашистичко-тоталитарној држави су Срби, делимично Јевреји и Роми.

Специфичност ове злочиначке државе је било уништење сопственог становништва, то није био циљ ни нацистичке Немачке?
– Ниједна држава новог поретка под доминацијом Трећег Рајха није себи ставила у задатак да уништи трећину становништва сопствене државе. Нацистичка Немачка је уништавала своје политичке противнике и Јевреје као расно непожељне на осталим територијама. НДХ је поставила себи страшан циљ – да уништи све Србе на својој територији, којих је било највише у Славонији, Далмацији, хрватском Приморју и БиХ. Створен је гигантски систем масовног уништења. Он се спроводио у систему логора смрти, најпре у Госпићу у Лици, а после распуштања овог логора крајем августа 1941. године, у највећем логору смрти Јасеновац. Радило се о систему логора на реци Сави – логор у старом Јасеновцу, у Старој Градишки и неколико мањих логора.

Логор у Госпићу је створен чак и пре нацистичких логора смрти?
– У монографији о овом логору, коју је недавно објавио др Ђорђе Затезало из Карловца после више деценија истраживања, изнети су подаци да је у Госпићу, који се састојао од низа логора – стратишта на Велебиту, острво Паг – за 4 месеца, колико је логор постојао, убијено 40.123 Срба. За 10.502 жртава утврдио је поименце идентитет. Хрватске власти су биле принуђене да логор распусте лета 1941. због српског устанка и италијанске реокупације те Друге окупационе зоне на територији НДХ. За место новог логора смрти је одређен Јасеновац, који је постојао од краја августа 1941. до краја априла 1945. год.

Хрвати цинично тврде да је то био радни логор?
– То не може да издржи било какву озбиљнију критику. Овде је рад био средство масовног убијања људи – сви они који су радили у радионицама, убијени су, пре или касније. На тој лажној тези заснива се садашња стална поставка на спомен-подручју Јасеновца, то је тобож био радни логор и ништа више! То је доживело веома озбиљне критике од компетентних људи, тако да данашња стална поставка не може да пружи праву слику онога што се догодило у том логору за време Другог светског рата. А то је један од највећих логора на тлу Европе и једини логор смрти ван контроле нацистичке Немачке.

Драгоје Лукић је утврдио да је у самом логору Јасеновац страдало око 20.000 српске деце, именом и презименом. И послератна историја подручја логора Јасеновац говори о великој небризи власти за материјалне остатке тог логора, али и дуг према жртвама јер никада није направљен попис не само жртава овог логора, него и свих других жртава у Другом светском рату у Југославији.
Једини разлог је то што је рат у Југославији имао неколико нивоа: није се радило само о НОР-у против окупатора, него и о грађанском геноцидном рату уништења Срба у НДХ, па затим и о масовном страдању на крају рата оних који су били на другој страни, тако да је све то допринело чињеници да никада не буде извршен поименични попис жртава рата.
Нагађања око процене геноцида над Србима у Павелићевој НДХ иду од бројке од преко милион жртава, коју је изнео истраживач Радомир Булајић, па до минимизиране бројке коју је за Хрватски Сабор урадила Комисија која је требало да утврди број страдалих у Јасеновцу, а која је дошла до 2.300 побијених Срба.

Да ли је касно да коначно сазнамо тачне податке о геноциду који је НДХ починила над Србима?

– Још није касно да се обаве обимна форензичка истраживања простора око Јасеновца – и са Хрватске и са стране РС, а и осталих стратишта. Највеће стратиште Јасеновца је простор села Доња Градина – ту су била српска села која су потпуно уништена, где су вршене масовне егзекуције логораша из самог Јасеновца који су превожени скелом преко Саве и ту убијани у масовним гробницама.

Истраживање не би могло да да потпуну слику, јер је усташка команда, напуштајући Јасеновац 1945. године, вршила велике есхумације и спаљивања жртава, маса стрељаних је бацана у Саву, тела су спаљивана у циглани како би уклонили трагове злочина. Постоје, дакле, поуздани методи којима могу да се изврше процене, али ми их до сада нисмо радили.
Подсетићу да је извршен попис жртава рата 1964. год. на савезном нивоу, који је био изузетно лоше организован. По том попису, у Јасеновцу је страдало 47.000 људи, што је број који је далеко од стварности. То говори о небризи, цивилизацијском дугу и срамоти нове власти установљене 1945. год. које нису урадиле оно што је задатак сваке цивилизоване државе – да попише жртве, па макар подаци не били одмах доступни јавности. Данашња историографска истраживања би морала да буду ослоњена на емпиријску основу државних органа.

Дане Ластавица је набројао 328 јама у које су бацани Срби током Другог светског рата, и тај попис није коначан. Неке од тих јама служиле су за егзекуције и после проглашења хрватске независности и босанско-херцеговачке независности деведесетих година прошлог века, тако да у неким од јама леже заједно жртве из Другог рата и најновијег рата.

То говори о планском систематском уништењу српског народа који је прокламован као циљ 1941. год. Такав циљ је постављен и 1991. год. у новој Хрватској држави. Да ли је Туђман обновио позив на нови геноцид над Србима?
– Није никаква тајна да је председник Туђман прогласио да у Хрватској не сме да буде толики број Срба, и да се он мора спустити испод 3% – то јесте био нови позив на геноцид! Србе је требало уклонити са хрватског државног простора. Услови су се променили, није више било окружења Другог светског рата када су Хрвати могли да спроведу физичко уништавање. Није могао да се понови Јасеновац, али је Туђман изабрао нови начин – масовно протеривање и убијање где год је то било могуће, као и уништење српске имовине, да не би могли да се икада врате на своје огњиште.
На различите начине је спроведен циљ, а он је увек исти, и у време Павелића, и у време Туђмана. Туђманова Хрватска је усред Европе, и то мирног периода када је у питању европска историја, спровела злочин првог реда.
Немачка је као окупациона сила била одговорна за геноцид почињен у Другом светском рату и за то била кажњена поделом територије и денацификацијом, а онима који су били најодговорнији суђено је у Нирнбергу.

За злочине које је починила у НДХ, Хрватска је прошла готово некажњено, а коју деценију касније добила је и своју државу?
– Злочин на територији НДХ је био толиког обима и толико људи је на различите начине био умешан у те злочине, а велики број људи је ипак остао некажњен! Како смо се удаљавали од рана Другог светског рата, наши судови су били све блажи. Ако изузмемо период одмах после рата, када је било масовних егзекуција (Блајбург или Кочевски рог), поступак према онима који су тада избегли одговорност био је блажи. Неки веома истакнути злочинци измакли су руци правде – Миливој Ашнер је још увек жив у Аустрији.
Период Другог светског рата је у наставним плановима о уџбеницима идеализован. Издвојене су две стране, створена је црно-бела слика тзв. „паралелна историографија”, а држава се преко науке играла заташкавања и гурања истине под тепих.

Да ли је Југославија била могућа после страхота Јасеновца?
– Да ли је могуће обновити Југославију као државну идеју и друштво, после толиких злочина? Они који су креирали ту нову стварност,  сматрали су да треба уништити све трагове у Јасеновцу. Уклоњене су зграде логора, заравњено је и засађена је трава, касније постављен споменик Богдана Богдановића, отворен је музеј који је раније имао релативно добру поставку, и све је било стављено на маргине школских програма и јавности. Здравије за целу заједницу (да се мислило да буде трајнија) је да све буде историографски обрађено и да истина добије место у јавности.

Када се, после Титове смрти, покренуло то питање, у Хрватској тај посао није поверен најистакнутијим историчарима који би се тиме бавили, већ регионалном историјском центру у Славонском броду, и то једном човеку који је доктор књижевности!

Он је написао неколико чланака, погинуо је у саобраћајној несрећи и нико није наставио његов посао. Тема Јасеновца је остала на маргини.
За вршење тако масовног геноцида морали су се стећи предуслови на религиозном и културном плану, на плану свеукупног идентитета хрватског народа.

Да ли се може говорити о геноцидности клеро-усташких власти у НДХ, чак и геноцидности хрватског народа?
– Геноцидност је неадекватан термин. Хрватска јавност га је почела користити у другој половини 80-их година, с тим што га је приписивала Србима, када је била и сама оптуживана за геноцидност. Ради се о колективној кривици. Сматрам да је кривица увек индивидуална, а држава је одговорна за оно што спроводе њени грађани. О геноцидности српског народа говори хрватска ратна пропаганда, која се није много променила ни данас. Нацистичка Немачка је извршила небројане злочине, али је и ту кривица индивидуализована на највише представнике те државе.
Када је реч о тужбама и једне и друге стране, опет се помиње реч „геноцид”. Као категорија у међународном праву, геноцид је прихваћен после доношења Конвенције о геноциду децембра 1948. год. која је ушла у право свих држава. Закони, према овој Конвенцији, немају ретроактивну снагу. Строго правно говорећи, тек злочини 90-их могу евентуално да буду оквалификовани као злочини геноцида.

Туђманов режим је протерао 250.000 Срба са вековних огњишта, побио неколико хиљада. Зар то није врхунски злочин, злочин најтежег карактера, геноцид?
– Да би нешто било проглашено за геноцид, мора да постоји план и намера за масовно уништење друге групе-расне, националне, верске. Познато је да су највиши хрватски представници говорили управо то, да је превелик број Срба и да се мора смањити на 3 %. Ово је одлична прилика да сви злочини које су починили Хрвати 90-их, а који имају директан континуитет са оним што су усташе чиниле у време Другог светског рата, добију заслужену пажњу, не само наше већ и стране јавности. Међународни суд правде, ако рецимо можда и не прихвати аргументе једне или друге стране, мора детаљно да образложи своју одлуку кроз поуздане историјске чињенице.

Ту тужбу треба схватити као шансу да међународна јавност сазна пуну истину.
Хрватска ратна пропаганда је многе ствари фалсификовала, а пре свега чињеницу да долази до обнове НДХ на традицији НДХ из Другог светског рата. На томе је извршена масовна националистичка мобилизација хрватског народа. Антисрпско расположење је подстицано од врха државе. Под тим паролама је извршено чишћење српског становништва. Нигде у Европи није у мирним околностима највећи део популације једног народа очишћен, као у Хрватској. Срба скоро да и нема. Циљ хрватске политике је остварен.

Павелићева НДХ је била теократизована, и држава и црква су имале јединствене циљеве. За Римокатоличку цркву је, осим патриотских осећања према НДХ, ово био тренутак да реализује велику апостолску мисију успостављања доминације римокатолицизма на Балкану. Какву улогу је Римокатоличка црква имала у стварању Туђманове Хрватске?
– Несумњиво је да је улога Римокатоличке цркве у Хрватској и БиХ за време Другог светског рата била изразита по српски народ и све противнике усташког режима. Ми знамо да је било неких суђења после рата, има публикација које говоре о учешћу римокатоличког клера у усташком режиму. Клер је био један од стубова усташког режима, то је недвосмислено утврђено и то му даје спецификум. Он се често квалификује као клеро-усташки.

У дешавањима 90-их, улога Римокатоличке цркве није била толико истакнута као у време Другог светског рата, али је Туђманов режим имао значајну подршку не само хрватске екстремне емиграције, већ и римокатоличког клера. Римокатоличка црква је и у социјалистичком периоду имала веома значајну улогу у хрватској држави и њеном отцепљењу од Југославије.

Славица Лазић

Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ