Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Хрвати спалили 3 милиона књига српских писаца

Датум објаве: недеља, 23 августа, 2015
Величина слова: A- A+

Сусрет са историjом: Наjвећи културолошки злочин после Другог светског рата десио се од 1991. до 2010. Уништавана дела од малих библиотека до водећих националних институциjа у Загребу

Књигоцид деведесетих у Хрватскоj

Књигоцид деведесетих у Хрватскоj

ОДЛУКА Градског већа Вуковара да изменом статута града о забрани употребе ћирилице на jавним местима, уз лицемерно образложење да jе тиме постигнут максимум права српске мањине у Хрватскоj, и да ће убудуће Срби морати писмено да траже дозволу да службене дописе пишу на свом писму, неминовно нам намеће потребу да се за тренутак вратимо у прошлост. И то не у далеку прошлост. Да подсетимо шта се у Хрватскоj дешавало од 1990. до 2010. године, када jе ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом “отписа књига”, од забитих школских библиотека до водећих националних институциjа у Загребу, уништено готово 2,8 милиона књига.

– Постоjе привилеговани тренуци када сама стварност показуjе своjу суштину и све зависи од тога хоће ли се наћи писар и верно записати оно што излази на површину – писао jе своjевремено познати чешки филозоф Карел Косик.

И ГЛЕ чуда, есеj из коjег jе цитирана ова мисао превео jе професор Анте Лешаjа. И управо ће се оваj преводилац, у jедном погрешном времену, наћи на правом месту. Верно ће записати и истражити вероватно наjвећи културолошки злочин коjи се десио после Другог светског рата. Анте Лешаjа, универзитетски професор Свеучилишта у Загребу, предавао jе политичку економиjу, пензионисан jе 1990. године. Враћа се на родну Корчулу и волонтерски ангажуjе на развоjу Народне књижнице Опћине Корчула. Лешаjа jе од оних коjи веруjу да jе књига човеку наjбољи друг. Убрзо примећуjе да се у његовом градићу, уз политичке, одвиjаjу и други процеси са коjима оваj човек ниjе могао да се помири – процеси чишћења “хрватског тла” од свега што подсећа на Србе, Југославиjу, комунизам, социjалистичке идеjе. Врхунац jе био кад jе ту, у његовом малом храму књиге, књижници у Корчули, за коjу jе веровао да ће остати прибежиште разочаранима, место тражења мира, осетио jезиви, ледени, дах фашизма: почело jе уклањање “неподобних” књига. У првом таласу избачена jе ћирилица, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора…

ТОМАС Ман ће поводом спаљивања књига у маjу 1933. године рећи: “Ко пали књиге, палиће и људе”. Ове речи у предворjу будућности биле су обележене гасним коморама и њихов ехо траjе до данас. Књиге на ломачи биле су увод у “кристалну ноћ” коjа jе цео свет научила како изгледа затирање сваке различитости. А да ли смо ми, на овом балканском простору, нешто научили. Стварност jе пуна симбола. На врху гомиле књига коjе су у Риjеци избачене из библиотека стаjала jе књига коjа jе у наслову имала Јасеновац.

Да ли jе за нас историjа учитељица живота. Или jе наша стварност заправо срочена у афоризму Милована Витезовића “Историjа jе била учитељица, а онда су дошли неки маниjаци и силовали jе”.

ДЕВЕДЕСЕТЕ године у Хрватскоj су биле године преврата и уништавања. Кратко памћење jе оно с чим превратници tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2015/Ante_Lesaja.jpgнаjчешће рачунаjу, али десио им се Анте Лешаjа и књига “Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 1990-их” исцрпан досиjе као облик борбе против заборава културног злочина. Када су 29. jула 1941. године окончали стравичан злочин – по мотивима, монструозности и месту где jе почињен, можда jедан од наjстрашниjих у људскоj историjи – усташки кољачи из Глинске цркве славили су два дана. Прожимало их jе двоструко задовољство: ликвидирали су око 1.700 Срба, а иза себе нису оставили ниjедног сведока. Тако су мислили. Један jе ипак претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до краjа било расветљено, не би се знало како се човек у тренутку претвара у звер, како се слика пакла претвара у стварност.

ЋИРИЛИЦА jе проглашена ђаволским писмом, а националистички чизмаши почели су да бришу блато о образе Црњанског, Нушића, Ћопића, Миљковића…

– Ниjе ми било важно jе ли негдjе уништено сто или сто тисућа књига. Важан jе био принцип и однос друштва. Ова књига резултат jе жеље да то документирам, да не препустимо забораву. Један библиотекар jе написао да jе дошло до превредновања књижног фонда и да jе у том процесу, у дотичноj региjи, одстрањено негде 25 одсто библиотечког фонда. У Сплиту, директор jедне основне школе изjавио jе да су од 10.000 књига око 60 одсто очистили од литературе коjа jе тровала младеж. Но, у том мору уопштености, као економиста, ипак сам настоjао да таj подухват броjчано одредим – рећи ће Анте Лешаjа.

УНИШТЕНО НЕПРОЦЕЊИВО БЛАГО
Новинар Хрвоjе Аппелт jе половином 2003. обjавио текст “Како jе из риjечке свеучилишне књижнице нестало 30 тисућа свезака и књига?” (“Јутарњи лист” 13.07.2003)… “У последњих осам година из архива књижнице бачене у смеће законом заштићене књиге и комплети часописа културолошке и књижничарске вредности. Из скупљене документациjе види се како jе на незаконит начин из архива књижнице отписано и око 3.000 књига са статусом културног добра те око 150 наслова часописа, новина и других издања. Међу њима jе било jе књига из 16, 17, 18. и 19. стољећа” – написао jе Аппелт.

Међутим, како jе указао Лешаjа, статистика уопште ниjе бележила уништавање комплетних фондова књига у домовима ЈНА, комитетима, месним заjедницама, спомен-домовима, предузећима, па су му за истраживање преостале само школске, народне, специjалне библиотеке. Али и ту jе, каже, наишао на велике опструкциjе.

– “ИАКО jе прошло подоста времена, о том злу, црноj епизоди наше културне повjести, jош се отворено не говори. Шуте актери, шуте жртве, ми коjи смо били против књигоцида и онда и сада, сви шуте због страха. И не треба их нитко увjеравати да jе страх безразложан” – написаће у тексту “Лепе књиге лепо горе” Милорад Новаковић, уредник загребачке “Просвjете”. Истине ради, ниjе се о овоме ћутало у Загребу. Од првих дана 1990. године, поред Анте Лешаjе, своj глас немирења са стварношћу дало jе много интелектуалаца: Милан Кангрга, Слободан Шнаjдер, Дубравка Угрешић, Антон Лукежић, Игор Ласић, Далибор Форетић, Владимир Приморац, Нина Домазет, Даворка Вуков Цолић, Миљенко Јерговић… али њихова реаговања нису наилазила ни на какав одзив – ни на оспоравања, нису ни демантована, ниjе било ни полемичких осврта. Они су, у духу опаске Данила Киша “да за интелектуалце овог нашег доба постоjи само jедан испит савести, и постоjе само два предмета из коjих се пада, не на годину, него због коjих се губи право (моралног) гласа jедном заувек: фашизам и стаљинизам”, показали да су против сваког духовног аутизма.

ДР СВЕТОЗАР Ливада такође jе, у своjим освртима на необуздане вербалне провале националшовинизма, упозоравао на етничко и културно чишћење хрватског простора. Управо jе он први упозорио хрватску jавност на уништавање огромног броjа свезака “Енциклопедиjе Југославиjе” 1995. године.

Новинар Александар Милошевић, приупитаће Велимира Висковића да ли jе тачно да jе само у Лексикографском заводу уништено 40.000 примерака “Енциклопедиjе Југославиjе”?

– Иако сам сугерирао да се те књиге потихо продаjу, камионима су отпремљене на мљевење. Протестирало се и против “Опће енциклопедиjе”, а проблем jе била и Ликовна енциклопедиjа Југославиjе”, чиjи jе главни уредник био Жарко Домљан, тадашњи предсjедник Сабора. Из трећег тома потом су извучени само хрватски умjетници – казао jе Висковић.

А шта би на то рекао Мирослав Крлежа?

ПОСЕБНО поглавље у уништавању књига чине приватне породичне библиотеке. Неколико десетина хиљада књига нестало jе у Дубровнику (Аполониова библиотека и документациjа) и у Бенковцу (Мила Савића и Ненада С. Косовића). Овоме треба придружити судбину библиотеке Радета Константиновића у Ровињу:

– Након што jе “хероjски” заузета, “неприjатељска” утврда писца капиталног дjела “Филозофиjа паланке” наjприjе jе дивљачки девастирана, а потом су и књиге и рукописи Константиновићеви бачени на улицу. Међу рукописима се налазио и дио преписке овог великог књижевника с другим великим литератом, Семjуелом Бекетом, па jе књига “Бекет приjатељ”, коjа jе настала доцниjе, остала прикраћена за добар део њихове вишегодишње кореспонденциjе.

У књизи Лешаjа наводи саборску полемику из 1992. године о уџбеницима у коjоj jе Недjељко Михановић говорио о Воjину Јелићу као четнику. Непосредно после овог наступа Министарство просвете и културе доноси спорни “Напутак за рад у књижницама основних школа”. Ту дословно пише да се “из књижница мораjу макнути идеолошки наслови, књиге мораjу бити само на хрватском jезику…”

И шта следи после ове одлуке Градског већа Вуковара. Прошли век нас jе ваљда научио да jе забрана ћирилице у Хрватскоj била претходница нечем много горем… Брисел и Берлин као да су заборавили ломачу из 1933. године.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести:

Књигоцид: Деведесетих из хрватских књижница избачено 2,8 …

“Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 90-их” – Jadovno 1941.

Књиге су завршавале на сметљишту, неке и у ватри – Jadovno …

У Воjнићу и Врбовском постављене табле са ћирилицом

Грађани опасних намера

ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ ХДЗ-а ЈЕ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ …

Вуковар: И званично укинули ћирилицу – Jadovno 1941.

ЛУПАЊЕ ЋИРИЛИЧНИХ ТАБЛИ БЕЗ ОДЈЕКА

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top