Hrvati otimaju našu baštinu

Po principu „uzmi šta ti se svidi“ u Zagrebu svojataju deo srpske prošlosti. Za njihovu javnost nema nedoumice kad se pomenu Nikola Tesla ili Milutin Milanković

Ne tako davno bili smo svedoci toga da je deo hrvatske javnosti knjigu profesorke Zlate Bojović „Istorija dubrovačke književnosti“ protumačio kao „iredentistički, imperijalistički pokušaj uzimanja ne samo tuđe baštine, već i tuđe teritorije“. Ovakve burne, često i paranoične reakcije naših komšija ne iznenađuju dobre poznavaoce njihovih prilika. Ono što iznenađuje je izostanak reakcija s ove strane Save i Dunava na mnogobrojna hrvatska svojatanja naše baštine, naših književnika, naših naučnika.

Istoričar književnosti, novinar, dugogodišnji predsednik Hrvatskog PEN-a Slobodan Prosperov Novak, koji je knjigu dr Zlate Bojović označio kao smešnu i vrlo opasnu, povodom izlaska izabranih dela Ive Andrića je rekao:

– Za nekoga ko ovde živi on može biti samo hrvatski pisac i dokaz za to da je moguće da jedan hrvatski pisac piše na srpskom.

Za hrvatsku javnost nema nedoumice, Milutin Milanković je hrvatski naučnik. Na pomen Nikole Tesle nikada nisu imali dilemu. Genije iz Gospića je hrvatski naučnik. „Noć muzeja“, koja se krajem januara organizuje u gotovo celoj Evropi, u Hrvatskoj je bila posvećena izumima i otkrićima Nikole Tesle.

U Srbiji na ove i slične hrvatske egzibicije, tipa „uzmi šta ti se svidi“, uglavnom nema reakcije. Zato ne čudi što je pre neki dan u Sočiju, prilikom susreta sa ruskim liderom Vladimirom Putinom, predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, ne bez ponosa, rekla kako je „jedan Hrvat bio ruski admiral“. Reč je o Matiji Zmajeviću, Bokelju iz Perasta, admiralu flote Ruske mornarice, članu Admiraliteta carske Rusije i osnivaču Kaspijske flotile.

A ko je zapravo bio admiral Matija i ko su bili Zmajevići? Njihovi preci su bili poreklom viteška porodica iz Duklje. Dolaskom Crnojevića na vlast doseljavaju se u Njeguše. O nekadašnjem bratstvu Zmajevića u Njegušima govori i toponim Zmajevića Krši i Zmajuša. Krajem 15. veka, u vreme kada su Crnu Goru napuštali i Crnojevići, silaze u Kotor, gde stiču nešto ugleda i imetka. Iz Kotora prelaze u Perast i u novoj sredini uspevaju da puste duboke korene i da se probiju u prve redove uglednika. Ubrzo prihvataju katoličku veru, ali svoje poreklo, međutim, nisu zaboravljali.

Uspon Zmajevića započinje 1628. godine u kući Nikole, zvanog još Milutin, kada će se roditi najstariji sin Andrija. Posle njega došla su na svet njegova braća, Ivan i Krsto, od kojih će naročito ovaj poslednji, inače otac spomenutog admirala Matije, biti uticajna ličnost u Perastu, a u više navrata i njegov kapetan. Nikola, koji se inače oženio katolkinjom, do kraja života ostao je pravoslavac. Dozvolio je da deca budu krštena po rimokatoličkom kanonu, ali ih je vaspitavao u srpskom duhu, a oni će to prenositi na potomstvo.

Junački Perast, koji je tih godina negovao samo pomorce, trgovce i ratnike, polako će postajati i sve primetniji kulturni centar. Najzaslužniji za to biće prvi sin Nikole Zmajevića, Andrija, prvi peraški pisac, po mnogo čemu izuzetan i svakako jedan od najznačajnijih predstavnika ove porodice.

Teološke studije završio je u Rimu gde je doktorirao 1654. godine. Odmah posle studija zaredio se i postao opat samostana Sv. Jurija koji se nalazio prekoputa Perasta. Potom je bio vikar u Budvi, a 23. februara 1671, nakon petnaestogodišnjeg perioda upražnjenosti nadbiskupske stolice, za nadbiskupa barskog i primasa Srbije papa Klement X imenovao je Zmajevića. Andrija je stolovao u Budvi, jer je Bar tada bio pod osmanskom upravom.

U svom literarnom radu ispoljavao je višestruko interesovanje prema istoriji, kulturi i narodu „kraljevstva Srbije“. Održavao je prijateljske veze sa najistaknutijim srpskim prvacima svog doba, s hercegovačkim mitropolitom Vasilijem Jovanovićem (Sveti Vasilije Ostroški) i s patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. O patrijarhu je pisao da je „po starini zemljak naš, drag prijatelj“ (ovo se može videti u ilustraciji iz njegovog kapitalnog dela „Ljetopis crkovni“).

Znao je crkvenoslovenski jezik i ćirilicu i tim pismom, o kojem je primetio da se njime „služi čitava naša nacija“, pisao je. Za sebe je govorio da je „vatreni katolik i vatreni Srbin“.

Od Zmajevićevih velikih književnih dela sačuvana su dva. Spev „Slovinska Dubrava“ i „Ljetopis crkovni“. To je istorija svetskih ideja, od postanja do epohe baroka, pisana dvostubačno – sleva na našem narodnom jeziku i ćirilicom, zdesna na latinskom, na 1.000 stranica. Jedna verzija nalazi se u Splitu a druga, kompletnija, na ćirilici, čuva se – prvi deo u Vatikanu, drugi u Padovi. Tu su ušle mnoge narodne legende i predanja, narodna istorija, epsko viđenje događaja i autorov lični doživljaj prošlosti i savremenosti.

Andrija Zmajević je bio rođeni stric Matije Zmajevića, ruskog admirala i svakako jednog od najzapaženijih izdanaka peraške familije.

Matija Zmajević je nasledio porodičnu, ali i pomorsku tradiciju Perasta. Prve pomorske veštine stiče u rodnom mestu. Imao je četiri brata i pet sestara, od kojih je jedna, Marija, bila prva žena poznatog peraškog junaka, inače mletačkog konta Vicka Bujovića.

PAPA SIKST V BIO JE SRBIN IZ BOKE

Ustaljeno je mišljenje da je prvi papa Sloven bio Poljak Karol Vojtila, Jovan Pavle II. Međutim, postoji još jedan papa Sloven ali naših korena. Taj segment istorije je za mnoge skriven, ali je neskriven pokušaj da se on u Zagrebu proglasi Hrvatom. Reč je o papi Sikstu V, koji je stolovao od 1585. do 1590. godine. Ko je on i odakle je svedočenje je ostavio upravo jedan od junaka ove storije, barski nadbiskup i primat srpski Andrija Zmajević. U spominjanom delu „Ljetopis crkovni“ (Obod Cetinje, 1996, tom 2. str. 490-491) Zmajević piše da papa Sikst Peti potiče „od oca iz Kruševica, sela u Boci od Kotora, nedaleko od Perasta, našega mjesta, gđe i današnji dan Papića kuća zove se, otuda u njoj ljudi njemu prilični…“ i da su od pravoslavnog bratstva Svilanovića, koji slave Svetog Nikolu.

Sukobi između Bujovića i Zmajevića dovešće do toga da Vicko Bujović biva ubijen, a Matija je zbog umešanosti u ubistvo, u 28. godini života proteran i prisiljen da napusti Perast i mletačke države na 45 godina. Odlazi u Dubrovnik a odatle u Carigrad, gde dobija zaštitu od ruskog ambasadora, grofa Petra A. Tolstoja, koji ga šalje sa preporukom ruskom caru Petru Velikom (1689-1725) u Karlove Vari, gde je car bio na lečenju.

Bilo je to vreme velikih pomorskih nemira na Baltičkom moru, gde je Švedska bila vodeća pomorska sila. Rusiji je bio cilj da ovlada baltičkim vodama i tako otvori plovidbene puteve prema svetu. U bitkama koje će uslediti Matija će pokazati sav svoj pomorski i ratnički talenat i zahvaljujući njegovim taktičkim potezima Rusi će uspeti da poraze Šveđane.

Zbog svojih zasluga, ali i zbog uticaja zemljaka grofa Save Vladisavića, inače prijatelja i savetnika cara Petra Velikog, postaje prvi stranac – admiral ruske flote.

Posle careve smrti, ruski mornarički oficiri, ljubomorni na komandanta stranca, optužuju ga za proneveru državnog novca. Sud ga proglašava krivim i – osuđuje na smrt.

Tada na scenu ponovo dolazi grof Sava Vladisavić i uspeo je da ubedi cara Petra Drugog da pomiluje Zmajevića. Car ga degradira u čin viceadmirala i za zapovednika astrahanske luke na Kaspijskom jezeru. Novčani deo kazne od 4.960 rubalja morao je da plati.

Matija Zmajević ovde provodi poslednje godine svog života i radi na osnivanju Kaspijske flotile, koja će docnije imati presudnu ulogu u osvajanju južnih područja Rusije. Umro je 25. avgusta 1735. godine u Tavrovu na Donu, a uprkos želji da bude sahranjen u rodnom Perastu, uz najviše državne i vojne počasti sahranjen je u katoličkoj crkvi u Moskvi.

Vaspitanje u nacionalnom srpskom duhu, koje je stekao u porodici, omogućiće mu da se lako snađe u Rusiji i pronađe zajednički jezik sa carem Petrom Velikim i njegovim savetnikom grofom Savom Vladisavićem.

A da je predsednica Hrvatske potpuno prisvojila tuđe pred Putinom, potvrđuje i čin iz maja ove godine, povodom Dana pobede, kada je crnogorska delegacija antifašista posetila Rusiju i sa predstavnicima Društva rusko-srpsko-crnogorskog prijateljstva „Slovenski most“ u gradu Voronježu otkrila spomen-ploču admiralu ruske flote Matiji Zmajeviću, uz završni poklič: „Slava Rusiji, slava Crnoj Gori i Srbiji!“

Veći deo hrvatskih poslenika stalno zaboravlja jednu činjenicu, da je popriličan broj ličnosti i gradova sastavni i nezaobilazni deo i srpske i hrvatske i istorije i kulture.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI