Hrvati i mi

Odnosi Srbije i Hrvatske, dve najveće države nastale na ruševina Jugoslavije, imaju veliki značaj za Balkan. Hrvatska ima posebnu političku važnost za Republiku Srbiju. Jugoslavija nikada nije uspostavljena na istinskom srpsko-hrvatskom sporazumu. Da je tako bilo, Jugoslavija možda ne bi uspela, ali bi naša istorija svakako bila manje nasilna. Nije tajna da veliki deo hrvatske političke javnosti već decenijama kuje nacionalnu posebnost na odnosu prema Srbiji. Bitan deo hrvatskoh političara Srbiju i Srpstvo poistvećuju sa zlom.

Današnja Srbija je prihvatila ishod ratova iz devedesetih godina. Ona je još u Miloševićevo vreme prekinula svaku aktivnost kojom bi pomagala političku borbu srpskog naroda u Hrvatskoj. Srpske vlade su prihvatile da hrvatski sudovi sude za ratne zločine skoro isključivo Srbima, čak i državljaima Srbije. Srbija je tiha u vezi sa 400.000 ljudi koji su u razoblju od 1990. do 1996. prognani ili izbegli iz Hrvatske. Nema zvanične reakcije na tužbu Hrvatske u kojoj je između ostalog za progon Srba u „Oluji“ okrivljena Srbija. Erdutski sporazum nije u potpunosti ispunjen. Ukinuti su srpski autonomni kotari. Desetine hiljada Srba iz Hrvatske izgubilo je stanove. Konačno, uprkos neporecivoj činjenici da su JNA i SVK u ratu činile zločine, prema zvaničnim podacima, srpski narod u Hrvatskoj, koji je činio manje od 15 odsto stanovništva, ima udeo od oko 25 odsto žrtava rata.

GOVORČIĆ U JADOVNU Tu je i odnos prema prošlosti. Predsednik Tadić je ove godine posetio Jadovno. Jasenovac se nije usudio obiđe, pošto je na godišnjicu proboja logoraša iz 1945. godine, tamo uz hrvatsku himnu i zastavu bilo reči o zločinu srpskih snaga u Ovčari 1991. godine U Jadovnu nad jamom u kojoj leži više Srba nego što ima hrvatskih žrtava neke srpske vojske od 1918. do danas, predsednik Srbije se vrpoljio i izgovorio jedan politički korektan govorčić. Hrvatski kolega ga je ranije pozvao da prethodno poseti Zagreb i učestvuje u proslavi dvadesetogodišnjice hrvatske nezavisnosti. Tadić se oglušio, a Josipović je na to propustio da dođe u Jadovno. Obeležavanje godišnjice u Jadovnu nesumnjivo je prošlo bolje nego prethodne godine: tada su jednu devojku iz Srbije priveli i novčano kaznili zato što je na kapi imala državni grb Republike Srbije. Hrvatski helsinški odbor je tamošnju policiju kritikovao, ali zvanična Srbija nije.

Hrvatska je prethodnih dana slavila godišnjicu „Oluje“, od ove godine u Hagu prvostepeno označene kao „zajednički zločinački poduhvat“. Premijerka Kosor je, međutim, pozdravila hrvatske haške osuđenike Gotovinu i Markača. Potpredsednik njene vlade i jedan poslanik u hrvatskom Saboru su kritikovali takav gest. Premijerka je, međutim, izjavila da je to bolje nego „slaviti Dražu Mihailovića“. Premijerka možda ne zna jednu sitnicu. Dragoljub Mihailović je osuđen od suda režima za čijim žrtvama skoro svake godine plače u Blajburgu. Osuđen je na montiranom staljinističkom procesu – za saradnju sa okupatorom i izdaju. Za zločine nad Muslimanima i Hrvatima nije osuđen. Za zločine prema Hrvatima teško da je mogao da bude osuđen, pošto komandu nad četinicima u Lici i Dalmaciji nije imao, a ti zločini su u odnosu na ustaški genocid nad Srbima brojčano manji za oko devetstotina (900) puta. Ima još jedna činjenica. Mihajovića je odlikovao predsednik SAD Hari Truman, a odlikovanje je mnogo decenija kasnije generalovoj ćerci uručio američki ambasador u Beogradu. Eto paradoksa – sila bez koje „Oluja“ teško da bi bila moguća trebalo bi da se postidi zbog „slavljenja Draže Mihailovića“!?

Ali naši su posmatrači odahnuli. Kažu, predsednik Josipović – jedan od autora one tužbe protiv Srbije na koju smo odgovorili protivtužbom smesta izjavivši da ćemo je povući i zaboraviti na Jasenovac i „Oluju“ ukoliko i Hrvati povuku svoju – nije aplaudirao pozdravima osuđenicima Gotovini i Markaču. Josipović je, međutim, izjavio da razume tugu Srba, ali očekuje da u budućnosti slave „Oluju“ zajedno sa Hrvatima. Verovatno će se i tu od Tadića očekivati da povuče nogu i prvi počne sa proslavljanjem.

ŠTA JE PERVERZNIJE Pravo da kažem, ne znam šta je perverznije. Da li bolesna mržnja koja je dovela do toga da jedan od najcenjenijih savremenih hrvatskih istoričara napiše istorijsku neistinu da je general Dragoljub Mihailović osuđen na smrt zbog genocida (1946. godine ! Dakle verovatno prva takva presuda na svetu) nad Muslimanima, Hrvatima i Albancima! Ili hrvatska premijerka, kojoj je mrtvi srpski general na pameti koliko i živi hrvatski prvostepeni osuđenici. Ili možda „umereni“ Josipović, koji bi želeo da svi zajedno slavimo dan kada je ubijeno 1.922 pripadnika srpskog naroda.

Vlasti u Srbiji su, naravno, smirene. Nacionalizam, sličan onom svenarodnom u Hrvatskoj, ostavljen je prognanicima, rođacima i porodicama ubijenih, sirotinji, primitivcima, bolesnicima, marginalizivan u izborne gestove i neprijatne incidente. Važno je da se evropski prijatelji ne ljute. U vreme Miloševića, čiji su agenti u Krajini radili i za Tuđmanov režim, koji se sa hrvatskim kolegom družio više nego Tadić sa Josipovićem – pa su za vreme rata čak instalirali i crveni telefon preko koga su ćijukali čitavu jednu deceniju – bilo je važno da srpski režim zaradi.

Pogrešili smo verujući da ćemo zauvek imati državu i da su nam ostali stanovnici prevelike zemlje u kojoj smo bili manjina, braća, koju naše vođe mogu da upotrebljavaju i zloupotrevljavaju kako im se svidi. Sve se to završilo u velikom rasulu, nesreći i našem poniženju. Tragično je što to poniženje traje i danas. Umesto da se bavimo pravima srpskog naroda u Hrvatskoj, mi se preko Hrvatske udvaramo Briselu i sporovodimo regionalnu politiku koja je korisna samo stranačkim interesima naših političara. Kada naše političare i bogataše ugroze, oni počnu da se ponašaju sasvim drugačije. Jednom takvom su u Hrvatskoj zaplenili jahtu i on sada preko nacionalne televizijske frekvencije vodi kampanju protiv Zagreba. Histerična reakcija koja pokazuje šta je našim političarima i bogatašima jedino važno na ovom svetu. Šta bi onda trebalo da urade stotine hiljada naših prognanika koji su ostali bez ičega i kojima su najmiliji ubijeni ili zatočeni?

Izvor: SRPSKA INFORMATIVNA PLATFORMA