Hronika temeljno pripremanog zločina

Jasenovac je mesto koje je postalo sinonim nacionalne traume. Ali bez sećanja i na žrtve na ostalim stratištima, buduće generacije neće moći da sagledaju tragediju i razmere zločina nad Srbima u NDH

Piše: Marko Lakić

Jasenovac je najstrašnija srpska reč. To je bila fabrika smrti na balkanski način. Brutalna i primitivna. Potpuna suprotnost nemačkoj industriji smrti koja je bila pedantna, administrativna i hladna.

Jasenovac je bio sušta suprotnost. Tamo je sve bilo lično. Zločine su vršili pojedinci. Oni su žrtve gledali u oči. Takmičenja u klanju, maljevi, budaci, bajoneti… Zbog toga je to mesto postalo sinonim nacionalne traume.

Ali, baveći se Jasenovcem i odbranom obima tragedije na tom mestu, koju naše severne komšije sistematski pokušavaju da umanje i relativizuju, iz vida gubimo hiljade drugih stratišta rasutih širom Nezavisne države Hrvatske, koja je obuhvatala granice avnojevske Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema. Ako zaboravimo te tragedije, buduće generacije neće imati priliku da sagledaju pune razmere pokolja nad Srbima. Makar da znaju o čemu je reč. U protivnom, neće razumeti kontekst poruke koju je društvenim mrežama širi Ante Prkačin, poslanik hrvatskog sabora, bivši general i pripadnik HOS-a. On se hvali da je Crna legija u istočnoj Bosni u proleće 1942. godine potukla 3.000 četnika pod komandom Jezdimira Dangića. On to govori da bi priču skrenuo sa činjenice da je tom prilikom pobijeno 6.000 Srba. Civila.

Ustaše su finalno rešenje za Srbe pripremale dugo i temeljno. Osnivač ustaškog pokreta Ante Pavelić i njegovi saradnici u emigraciji čekali su priliku da se vrate u Hrvatsku i sprovedu svoj monstruozni plan. Da ubiju, isele i pokrste Srbe koji su živeli na prostoru zapadno i severno od Drine i Save.

Nemački tenkovi koji su sa cvećem dočekani u Zagrebu omogućili su dolazak ustaša. Proglašenje Nezavisne države Hrvatske 10. aprila (Kraljevina Jugoslavija kapitulirala je 18. aprila) bio je znak za početak lova na Srbe. U Gudovcu, selu šest kilometara udaljenom od Bjelovara, već 27. aprila je streljano deset Srba. To je bila priprema za zločin koji se dogodio sutradan. Kao osveta za navodno ubistvo dva hrvatska vojnika (kasnije je spominjano ubistvo 11 Hrvata, civila) u Gudovcu su streljana 192 muškarca. Sve Srbi. Oni su pre toga morali da sebi iskopaju raku široku 42 metra. U taj zločin su umešana visoka imena ustaškog režima poput Vjekoslava Luburića i Eugena Kvaternika, sina Slavka Kvaternika. Nemci su zbog tog zločina uhapsili 40 ustaša, ali su ih vlasti u Zagrebu sve oslobodile.

Zločin u Gudovcu je bio „dečja igra” u odnosu na ono što će uslediti širom NDH. Sačuvani su zapisi da su ustaše u Ličkim Osredcima žene i decu bacali u zapaljenu kuću. U sećanju ustanika koji su napali žandare u Martin Brodu, zabeleženo je da su ispod Boričevca naišli na dve jame koje su do vrha bile pune leševa. Iz jedne jame su izvukli dva preživela. Jedan je u jamu bačen pre sedam, drugi pre pet dana.

– Na samom otvoru vrtače rasla je leska. Njene grane su bile polomljene. Očigledno da su se za nju hvatale žrtve koje su ustaše bacale u jamu. Od vrha do dna vrtače sve je krvavo. Na samom dnu je velika lokva usirene krvi. Okolo su razbacani delovi odeće. Najviše je kapa, opanaka, seoskih zavežljaja i torbica sa hranom – navodi se u svedočenju ustanika Đure Karanovića.

U knjizi „Prva proleterska” (Vojno delo, 1963) zabeleženo je sećanje Miloša iz sela Mokronoga. Partizani su ga sreli kod planine Raduša, južno od Bugojna. On je pričao kako su ustaše došle noću, provalile vrata i upale u kuću. Tukle su, mučile, mrcvarile do besvesti. Na pitanje zar i decu, Miloš je ćutao.

„Strašna je bila ta noć. Po kući nasta vrisak. Decu zahvati takav plač da su se gušila u suzama. Ustaše to još više razdraži. Tukli su kundacima, nogama, rukama. Deca su letela kroz vazduh, udarala o zid. Ubrzo su utihnula.”

Miloša su sutra odveli do jame gde su bacali muškarce. Ustaše su ih tukle, zakrvavljenih očiju. Pogled im je bio prazan, tup. Neki stradaju od udaraca kundaka u glavu. Kada su videli kame i shvatili da će ih klati, jedna grupa je sama skočila u jamu.

Spomenuti Miloš je preživeo da ispriča tu priču.

Prva proleterska brigada je tih dana na Kupresu vodila borbe sa ustašama Crne legije, pod komandom Jure Francetića. On je pre toga komandovao i kaznenom ekspedicijom protiv Srba u istočnoj Bosni. Njegove ustaše su u Drinjači dva bureta napunile krvlju poklanih Srba i u šporetu ispekli dve ženske glave (zabeležio četnički poručnik Stevo Vionović). Francetić je u Zagrebu predstavljen kao junak. Izdata je poštanska marka sa porukom – Jure gazi Drinu vodu, on se bori za slobodu.

A o tome kako se on borio za slobodu, ostalo je zabeleženo da su Nemci sa srpske strane Drine pucali u ustaše koji su decu bacali uvis i dočekivali ih na bajonete. Žene i devojke su skakale u Drinu, da se udave, da ne padnu u šake ustašama koje bi ih silovale i mrcvarile pred roditeljima, braćom, decom. Na površini bi ostala samo kosa koja bi ubrzo nestala u vodi. Nemci su pucali i vikali „curik ustaš” – nazad ustaše, da odbiju od nejači koja se ka obali Drine slivala čak od Pala. Italijani im nisu dali da u Višegradu pređu u Srbiju.

Crna legija je na Kupresu zatvarala ljude u kuće i palila ih. Ko bi pokušao da izađe, čekali su ga mitraljeski rafali. Tamo je zabeležen i slučaj sa autobusom u kome su ustaše povele Srbe na smaknuće. Bili su pijani pa su putnike pobili u autobusu. Hvalili su se krvavim autobusom. Možda je baš taj slučaj poslužio kao inspiracija Lordanu Zafranoviću da u film „Okupacija u 26 slika” ubaci scene masakra u autobusu.

Ivan Šibl, partizan i politički komesar, u svom ratnom dnevniku navodi da su ustaše u Crnoj legiji bile fanatici. Tokom juriša su pevale, ne bojeći se smrti. Njihova omiljena pesma imala je sledeće stihove: „Visok je Trebević, na njemu sedi Pavelić. Pije vino, peče janjce, kolje Srbijance”.

On ustaše opisuje kao „divljake iz verski i nacionalistički najzadrtijih i najzatucanijih sredina”. Kako ističe, to su „primitivni gorštaci, zaluđeni od katoličkih popova, korumpirani pljačkom posle pokolja”. Na kraju, se sve svodi na pljačku.

Ivan Šibl u dnevniku zaključuje da hrvatski komunisti ne bi preživeli da ih nisu prihvatili Srbi na Baniji, Grmeču, Kordunu i Lici. On je smatrao da patnje Srba nikada ne smeju biti zaboravljene. Ipak, nije ostao dosledan tom utisku. Nakon smene vrha hrvatskih političara zbog maspoka dao je ostavku na sve funkcije.

Ali iza njega su ostala vredna svedočanstva. On navodi da su ustaše u Slavoniji pre zločina uvek pile dosta alkohola. U akcije bi išli kamionom, da bi mogli da ponesu plen. Usput se pevalo, i dalje pilo.

Pri ulasku u srpska sela pucali bi na svakoga ko bi izašao iz kuće da vidi šta se događa. Ostale bi pohvatali i, u zavisnosti od raspoloženja, odmah pobili ili ih odvodili u logore. Muškarce su po dvojicu vezivali žicom i celu vrstu spojili kroz sredinu. Tako se najlakše kontrolišu zarobljenici a deca i žene idu iza njih. Nakon toga sledi pljačka. Potom bi selo bilo zapaljeno.

Na Baniji je zabeležen pokušaj osvete partizana zbog zločina ustaša. Petar Krnjajić, komandant ustaničkog bataljona, streljan je jer je naredio da se spali jedno hrvatsko selo i svi muškarci stariji od 16 godina ubiju. Izgorelo je nekoliko kuća, u čemu su partijski rukovodioci videli veliki političku štetu.

Ustaše nisu mirovale ni u Sremu. Na granici sa Srbijom. U leto 1942. godine preki pokretni sud pod komandom Viktora Tomića tamo je za samo dva meseca poslao u smrt 6.000 Srba. Među njima je bio i slikar Sava Šumanović. Iz Srema je tokom rata u logore u NDH poslato najmanje 11.000 Srba koji se nisu vratili.

Jedan od najbestijalnijih zločina počinjenih u vreme Nezavisne države Hrvatske desio se u Banjaluci u rano jutro 7. februara 1942. godine. Pre tačno 81 godinu, ustaške snage su izvršile pokolj nad Srbima u banjalučkim selima Drakulić, Motike, Šargovac i rudniku Rakovac.

Prema zvaničnim podacima koji su do sada prikupljeni, tog dana ubijeno je najmanje 2.300 ljudi. Među nedužnim žrtvama bilo je 551 dete. Bestijalnost tog zločina ogledala se u tome što su Srbi u banjalučkim selima ubijani bez ispaljenog metka. Kako se navodi u tekstu našeg kolege Mladena Kremenovića, dopisnika iz Banjaluke, Srbima je tada presuđivano sekirama, noževima i krampovima. Pod komandom natporučnika Josipa Mišlova i fra Vjekoslava Filipovića iz garde Ante Pavelića, ustaše su zločin u Banjaluci počinili uz pomoć lokalnih pomagača. Komšija pobijenih Srba.

„Pobrinite se odmah za tajni pokop poubijanih Srba. Odstranite po mogućnosti odmah sve tragove”, glasio je telegram komande „Ustaške nadzorne službe” sa oznakom tajno. Telegram je iz Zagreba upućen podređenima u Banjaluci šest dana nakon pokolja.

Gore navedene i druge primere ustaških zločina ne smemo da zaboravimo. Bez sećanja na žrtve i stratišta buduće generacije neće znati o čemu peva Marko Petković Tomson. „Jasenovac i Gradiška stara to je kuća Maksovih mesara. Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure. U Čapljini klaonica bila, puno Srba Neretva nosila. Sjajna zvezdo iznad Metkovića, pozdravi nam Antu Pavelića”.

O krvniku Francetiću, kojem su srpski seljaci, kao na pravdi boga, na Slunju 1942. godine sekirom slomili lobanju, već je bilo reči. Vjekoslav Luburić, načelnik sistema koncentracionih logora u NDH, zbog brutalnosti je nazvan mesar. Lično je nadgledao sprovođenje finalnog rešenja za Srbe u NDH.

Hitler Paveliću: Srba ima previše

Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan upozoravao je Berlin da su Srbi postali divljač za odstrel. „Svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija.”

„Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba, uključujući bebe, decu, žene i starce, to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000”, zabeležio je Nojbaher sredinom rata. On nije birao reči kada je pisao i govorio o ustašama. Nazivao ih je huljama, probisvetima, koljačima, ubicama…

Pripadnici nemačke vojske na prostoru NDH nisu blagonaklono gledali na ustaške pokolje. Zabeleženi su brojni slučajevi da je nemačka vojska štitila lokalno stanovništvo. Oficiri su pisali izveštaje nadređenima, iznoseći strašna svedočenja. Predlagali su da nemačka vojska preuzme komandu u NDH. Ipak, Hitler nije bio voljan da se bavi Pavelićem i ustašama. Poglavniku je poručio da srpsko pitanje ne može da reši pokoljima. Srba je, kako je primetio Hitler, bilo previše.

Izvor: POLITIKA