Hrišćanski koreni Evrope posečeni su u Jasenovcu

Piše Vladimir Dimitrijević

Rezolucija sa petrogradskog skupa je jasna: Dijaloga s Vatikanom ne može da bude dok god se ne izvrši debeatifikacija takvog „sveca“ kakav je Alojzije Stepinac

Taman smo se (bar neki) obradovali rezultatima Međunarodne konferencije „Neprolazna vrednost i trajna aktuelnost Milanskog edikta“, održanoj u crkvenom domu Niške eparhije, krajem februara 2011…Jedan episkop SPC nas je, povodom konferencije, poletno obavestio da nas ovaj skup podseća na hrišćanske korene evropske kulture i civilizacije, a jedan nadbiskup je ocenio da će sa skupa biti poslat apel crkvama, društvu i institucijama da čitava Evropa ponovo zaživi velike ideale hrišćanske kulture, verske i međureligijske slobode i međuekumenskog dijaloga. Dakle, taman kad je izgledalo da ćemo 2013. godine, u Nišu, ispod ogromnog latinskog krsta koji se podiže na brdu Vinik, uskliknuti s ljubavlju „svetom ocu papi“, jer smo najzad i mi, Srbi, ugledali korenje koje nas spaja sa tolerantnim i ekumenskim Zapadom, kad…Pojavi se jedan mali, ali neprijatan podsetnik da sve nije baš tako ružičasto kao što izgleda na međunarodnim konferencijama, na kojima pojedini episkopi i biskupi , u atmosferi iskrenog dijaloga zasnovanog na principu „ti meni serdare, ja tebi vojvodo“, otkrivaju neposvećenima da ujedinjenje samo što nije…

NEPRIJATNI PODSETNIK
Ovoga puta, neprijatni podsetnik se zove „Pravoslavno-katolički dijalog posle Jasenovca“, i u njemu su objavljeni referati sa međunarodne Bogoslovsko-istorijske konferencije održane u Sankt Petersburgu, u oktobru 2010. godine, u organizaciji sajta „Ruska narodna linija“ i Sanktpetersburškog državnog univerziteta. Ovu konferenciju je, sasvim politički nekorektno, iz Srbije podrobno pratio jedino nedeljnik „Pečat“ (jer, ko čita „Pečat“, zna ), a na njoj su govorila ugledna imena ruske i srpske nauke i publicistike, nastojeći da pokažu da ekumenski dijalog koji prećutkuje Jasenovac nije ništa drugo do simulacija dijaloga.
U uvodu Zbornika, urednik „Ruske narodne linije“ Anatolij Stepanov, ukazuje na činjenicu da filokatolici u Rusiji i Srbiji veruju da će saradnja pravoslavnih sa Vatikanom stvoriti zajednički front za odbranu „hrišćanskih vrednosti Evrope“, pri čemu se zaboravlja da je te vrednosti potkopao sam Rim, otpadanjem od pravoslavnog Istoka i „propovedanjem“ Hrista, Boga ljubavi, lomačama inkvizicije, čime je, kako reče veliki Petrograđanin Dostojevski, postao gori od ateizma. Knjiga „Pravoslavno-katolički dijalog posle Jasenovca“ suočava nas sa neporecivom surovošću činjenica: dr Srboljub Živanović svedočio je o ulozi rimokatoličkog klera u pokoljima pravoslavnih Srba; dr Vladimir Semenko pokazuje suštinske razlike između duhovnosti Crkve od Istoka i rimokatolicizma, u kojem je moguće da i vojni vikar ustaške vojske Stepinac bude unet u kalendar; istoričar Ana Filimonova, vrhunski stručnjak za delovanje rimokatolika u predratnoj Jugoslaviji, u svom ogledu bavi se geostrateškim projektima Vatikana u doba u kojem su srpski vladajući krugovi maštali o „troimenom“ narodu Srba –Hrvata-Slovenaca.

TISUĆLjETNI POVJESNI SAN
Simo Brdar, ponovo je podsetio na zverstva ustaških dželata činjena „ad maiorem gloria Dei“, naročito na pravljenje sapuna od pobijenih, čime su satanisti, maskirani u odane rimokatolike, hteli da naglase svoju „rasnu higijenu“; Olga Četverikova, stručnjak za ulogu Vatikana u prosecima globalizacije, bavila se vezama papizma i kapitalizma; Anastasija Mitrofanova je pokazala da pravoslavlje, stalno optuživano za etnofiletizam, jeste mnogo manji izvor agresivnog nacionalizma od rimokatolicizma; istoričar Mihail Jambajev je iskoristio slučaj dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom da pokaže kako „haški stručnjaci“ pokušavaju da prekroje istoriju Srba, i pokažu da je broj žrtava u Jasenovcu „preuveličan“ ( kad bi to rekli za Aušvic, završili bi u zatvoru, zbog „revizionizma“); prevodilac ove knjige, publicista Ranko Gojković, podsetio nas je na službu jasenovačkim novomučenicima, koju je pisao Vladika Nikolaj, i u kojoj je istaknuto da su ustaše za „revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobili iz pakla i Rima“; istoričar i veliki prijatelj Srba Pavel Tihomirov, pokazao je mehanizme krivotvorenja, primenjene još u Drugom svetskom ratu; Andrej Švečikov je pokazao vezu koja postoji između srednjovekovnog, inkvizitorskog papizma, i današnjeg, kvaziliberalno-ekumenističkog…Na kraju knjige objavljen je intervju sa uglednim istoričarem i teologom Ruske crkve, đakonom dr Vladimirom Vasilikom, rađen upravo za „Pečat“…Rezolucija sa petrogradskog skupa bila je jasna i glasna: dijaloga s Vatikanom ne može da bude dok god se ne izvrši debeatifikacija takvog „sveca“ kakav je Alojzije Stepinac.
Knjiga o kojoj smo napravili zapis, u izdanju „Svete Rusije“iz Beograda, još jedan je dokaz da nam je dijalog nasušno potreban- unutarpravoslavni, pre svega, a ne ekumenistički. Ali, otuđene klerikalno-teološke elite na Istoku ne žele to da vide. Lakše im je da pregovaraju sa učenim i materijalno bogatim naslednicima Velikog Inkvizitora, nego sa svojim narodom i istovernicima. To, međutim, ne menja istinu, još jednom potvrđenu zbornikom „Pravoslavno-katolički dijalog posle Jasenovca“. Iskreno se nadamo da će unutarpravoslavnog dijaloga biti, jer ćemo, ako ga ne bude, po rečima pesnika Osipa Mandeljštama, umreti sa ustima iskrivljenim od laži.

Izvor: PEČAT