Hrana zatočenika

Ishrana zatočenika je u logoru bila više nego očajna. To upravo i nije bila ishrana za ljude, nego jedan skriveni način ubijanja. Ono što su zatočenici u logoru III, u početku osnivanja logora, dakle od jeseni 1941. pa kroz celu 1942. godinu, i do polovine 1943. godine dobijali, to je bilo ne hrana,nego injekcija za produžavanje mučeništva i za odlaganje smrti. Da zatočenici nisu ništa dobijali, bilo bi bolje, jer bi muke bile kraće i smrt bi ih pre našla. Ovako, zatočenici su dobijali hrane toliko, koliko nije dovoljno za održavanje života i tek toliko da im se muke i patnje još koji dan produže, dok ustaše ne stignu da ih poubijaju. Kada danas posle nekoliko godina bacimo pogled unatrag i kada imamo približnu sliku onoga što se u logoru Jasenovac sve dogodilo, onda vidimo poražavajuće činjenice. Stotine hiljada zatočenika pomrlo je od gladi i od posledica gladi, čemu je još doprinelo užasno higijensko stanje, golotinja i zima. Izgladneli, iscrpljeni teškim radovima, izmučeni zatočenici bili su «plen» strašnih zaraznih bolesti i svakovrsnih oboljenja koje dolaze u početnom stadijumu od nazeba. Izmučena pregladnela tela odevena u dronjke nisu odolevala zimi, koja je naročito u ovoj prvoj ratnoj godini, u prvoj zimi iza osnivanja logora III, zima bila neobično jaka.

I svakovrsne bolesti sve su više harale.

Zatočenici su po pravilu morali primati hranu, ali ustaše nisu davali hranu pojedinim zatočenicima nikad, jer su unapred odredili da ih pobiju. To su oni zatočenici koji su donosili sa sobom presude na tri godine zatočenja u logoru, a što je zapravo značilo smrtnu kaznu. Ako bi se desilo da su krvnici prezauzeti ubijanjem velikih prispelih grupa zatočenika i pritvorenika, koji su dan i noć stizali sa svih strana, onda su ovakvi zatočenici ostavljani i po nekoliko dana bez hrane sve dotle dok se ne ukaže mogućnost i ne budu ubijeni ili maljevima ili poklani noževima.

Isto tako, danima su ostajali bez hrane pritvorenici, koji su bez presuda i po jednoj krivici, što su pripadnici prokazanih nacija i vera, doterivani na prisilan rad, a u stvari na klanicu u Jasenovac. Ti pritvorenici takođe su, ili pobijeni odmah čim su stigli, ili su ostavljeni bez hrane i vode u logoru da se zlopate i očajavaju i da se tako pripreme za prelazak na Gradinu, na radove u Bosni i da se kao poslušni jaganjci mirno prevoze povorkama preko Save i tamo mirno, iako izgladneli, čekaju svoj poslednji minut.

Drugi zatočenici, koji su uspeli da ne budu ubijeni pred zapovedništvom logora kod samog ulaska u logor, i koji su ostali u logoru i raspoređeni na rad i u odgovarajuću grupu, dobijali su vrlo lošu i nedovoljnu hranu. Ujutru bi dobijali toplu vodu, u kojoj je plivalo po neko zrno kukuruznog brašna, u podne su dobijali čorbu u kojoj je plivalo ponešto otpadaka povrća, koje se taj dan pripremalo u ustaškoj kuhinji. Bilo je tu poneki list kupusa, ljuske krompira i poneko zrno pasulja. Za večeru su dobijali zatočenici opet toplu vodu, u kojoj je bilo nešto više kukuruznog brašna, no uvek još toliko malo da je čorba bila sasvim retka. Tu su čorbu zatočenici nazvali «pura».

Ni u jednoj ovoj čorbi nije bilo ni najmanjeg delića masti ili bilo kakve zamene, a nije bilo ni posoljeno, niti začinjeno bilo kojim drugim začinom i zatočenici su se redovno od ovako slabe i nezačinjene hrane razbolevali i malaksavali.

Od ovakve hrane zatočenici su sasvim iznemogli i oslabili.

Glad je bila neverovatna i pojedinci su počeli da gube vlast nad sobom; nastalo je smrzavanje – tama i polusvesno i neodgovorno stanje, zapravo umno poremećeni ljudi.

Svedok inženjer Milko Rifer slikovito opisuje delenje doručka ovako:

«Ustajanje je bilo u 4 ujutru a najavljivali su ga redari, koji su prolazili i vikali svom periferijom logora. Nosili su svoje čvoraste batine i upotrebljavali ih, iz običaja i prilikom buđenja logoraša, naravno uz obavezne prostačke kletve… Bilo je još posve tamno i nisam mogao videti okolinu. U krugu vrtele su se bezlične, crne gomile logoraša. Po neki je pušio. Zapaljene cigarete kretale su se po mraku kao kresnice. Da mi je zapaliti pola cigarete. Iza žica spavali su seljaci iz Crkvenog Boka u blatu. Jadno dete očajno je plakalo… Oko 5 sati pojavila se iz kuhinje cirkuska povorka. Na čelu povorke, držeći visoko nad glavom lampu, koračao je vrhovni kuvar, pomorski kapetan duge plovidbe i pomorski pisac Šjor Rudi. Za njim nosila su po dva logoraša teške kazane, iz kojih se pušilo. Oko kazana držali su stražu redari, psujući na sav glas i besomučno vitlajući batinama na sve strane u nameri da odbiju rulju gladnih logoraša, koji su ne mareći za mogućnost da im budu razbijene glave, jurišali s porcijama na kazane u nadi da će im uspeti iz njih zgrabiti malo kukuruznog čaja, svakodnevnog doručka u logoru III-C.

Samo je veoma retkima uspelo da, krvavi od udarca, zagrabe nešto tekućine, a mnogima od tih nesrećnika izbijali su redari porcije iz ruku, i dragocena tekućina prosula bi se po raskvašenoj zemlji. No time stvar nije bila završena. Logoraši su se bacili potrbuške i lizali zemlju, koja nije popila retka zrnca kukuruznog brašna, dok su ostali i dalje jurišali na kazane, nemilosrdno gazeći one što su se valjali u blatu».

A kakva je glad strašna bila u logoru III, neka posluži ovaj detalj istog svedoka:

«Latrina je bila najživlje posećeno mesto u logoru. Nalazila se odmah iza kuhinje. Bila je veoma primitivna: obična rupa od četiri metra dužine i po dva metra širine i dubine. Uzduž i popreko bile su položene daske, na kojima je po ceo dan čučalo preko stotinu logoraša mučenih hroničnim prolivom i dizenterijom. Druga stotina čekala je strpljivo spuštenih gaća, da se isprazni koje mesto na dasci. Bilo ih je, koji su satima čučali na dasci i nisu se mogli od nje odvojiti, jer je iz njih levalo bez prestanka.

Kad sam došao u logor, latrina je bila do vrha napunjena crevnim izmetom, krvlju i urinom, tako da je sredina daske ležala najmanje 20 santimetara ispod površine. Rojevi muha poput oblaka lebdeli su oko jame. Kupali su se u žitkoj smesi i napadali usta internih posetilaca ove ustanove, što je oko sebe širila neopisiv smrad.

No, taj smrad nije mogao smetati one najbednije, koji nisu i ništa drugo mislili, već samo kako će utoliti glad, što je orgijala u njihovim praznim crevima. Ti kosturi bivših ljudi, sedeli su oko latrine i kašikama lovili nesvarene delove hrane: pasulj, kukuruz. Neki nisu imali ni vremena da operu lovinu, nego su je izravno prinosili ustima.»

Glad je bila neverovatna i ljudi su kao izbezumljeni hodali tražeći ma šta za jelo. Nijedan list sa okolnih drveta, ako je pao, nije ostajao na zemlji, bio je namah pojeden. Svaka travka i sve korenje korova i biljki, svaki papirić ili slama – sve je to bilo brzo nestalo u utrobama pregladnelih i poluludih zatočenika.

Tek od 1943. godine, kada je počelo deljenje zatočenicima paketa Crvenog Krsta i paketa rođaka i prijatelja koji su stizali poštom, stanje se unekoliko popravilo. No, i ta bolja ishrana odnosila se samo na stare iskusne zatočenike, dok su zatočenici i pritvorenici sa tri godine zatočenja i oni nepoćudni iz verskih, nacionalnih i političkih razloga ostali i dalje da umiru od gladi, sve dok se nije stvorila mogućnost i nisu došli na red da budu pobijeni na Graniku, odnosno u Gradini.

Hleba zatočenici uopšte nisu dobijali. Pokatkad bi dobili po koje parčence od 100 do 150 gr proje i to neredovno.

Tako lošom ishranom ustaše su htele da oslabe organizam zatočenika, da zatočenici postanu neotporni i da budu plen svih mogućih bolesti. Nečistoća koja se zacarila u logoru, bila je tako strašna, da se ne da opisati. Zato su sve zarazne bolesti ovde imale najšire mogućnosti da se razvijaju i cvetaju, kao što nikad nigde dotle.

Dizenterija, pegavac i druge bolesti probavnih organa samo su u jednom mesecu 1942. godine pokosili 1.800 zatočenika.

Na osnovu utvrđenih činjenica, od kojih su samo izvesni detalji ovde za ilustraciju navedeni, može se slobodno utvrditi da je sama ishrana zatočenika u logoru III Jasenovac bila sama po sebi jedan ogroman masovni zločin unapred pripremljen i perfidno izveden, a koji je imao za svrhu da zatočeničku radnu snagu u najgroznijim mukama do kraja iscrpi i da izgladnele zatočenike prepusti njihovoj sudbini, tj. neminovnom nestajanju pod ustaškim maljem ili nožem, ili tiho od iscrpljenosti, iznemoglosti zaraznih bolesti.

————————————————————————————————————

< Odelo i obuća zatočenika             Sadržaj            Stanovi i higijenske prilike >