Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Храна заточеника

Јасеновац, 1941 - 1942 (photo: US Holocaust Memorial Museum)
Јасеновац, 1941 – 1942
(photo: US Holocaust Memorial Museum)

Исхрана заточеника jе у логору била више него очаjна. То управо и ниjе била исхрана за људе, него jедан скривени начин убиjања. Оно што су заточеници у логору III, у почетку оснивања логора, дакле од jесени 1941. па кроз целу 1942. годину, и до половине 1943. године добиjали, то jе било не храна,него ињекциjа за продужавање мучеништва и за одлагање смрти. Да заточеници нису ништа добиjали, било би боље, jер би муке биле краће и смрт би их пре нашла. Овако, заточеници су добиjали хране толико, колико ниjе довољно за одржавање живота и тек толико да им се муке и патње jош коjи дан продуже, док усташе не стигну да их поубиjаjу. Када данас после неколико година бацимо поглед унатраг и када имамо приближну слику онога што се у логору Јасеновац све догодило, онда видимо поражаваjуће чињенице. Стотине хиљада заточеника помрло jе од глади и од последица глади, чему jе jош допринело ужасно хигиjенско стање, голотиња и зима. Изгладнели, исцрпљени тешким радовима, измучени заточеници били су «плен» страшних заразних болести и сваковрсних обољења коjе долазе у почетном стадиjуму од назеба. Измучена прегладнела тела одевена у дроњке нису одолевала зими, коjа jе нарочито у овоj првоj ратноj години, у првоj зими иза оснивања логора III, зима била необично jака.

И сваковрсне болести све су више харале.

Заточеници су по правилу морали примати храну, али усташе нису давали храну поjединим заточеницима никад, jер су унапред одредили да их побиjу. То су они заточеници коjи су доносили са собом пресуде на три године заточења у логору, а што jе заправо значило смртну казну. Ако би се десило да су крвници презаузети убиjањем великих приспелих група заточеника и притвореника, коjи су дан и ноћ стизали са свих страна, онда су овакви заточеници остављани и по неколико дана без хране све дотле док се не укаже могућност и не буду убиjени или маљевима или поклани ножевима.

Исто тако, данима су остаjали без хране притвореници, коjи су без пресуда и по jедноj кривици, што су припадници проказаних нациjа и вера, дотеривани на присилан рад, а у ствари на кланицу у Јасеновац. Ти притвореници такође су, или побиjени одмах чим су стигли, или су остављени без хране и воде у логору да се злопате и очаjаваjу и да се тако припреме за прелазак на Градину, на радове у Босни и да се као послушни jагањци мирно превозе поворкама преко Саве и тамо мирно, иако изгладнели, чекаjу своj последњи минут.

Други заточеници, коjи су успели да не буду убиjени пред заповедништвом логора код самог уласка у логор, и коjи су остали у логору и распоређени на рад и у одговараjућу групу, добиjали су врло лошу и недовољну храну. Уjутру би добиjали топлу воду, у коjоj jе пливало по неко зрно кукурузног брашна, у подне су добиjали чорбу у коjоj jе пливало понешто отпадака поврћа, коjе се таj дан припремало у усташкоj кухињи. Било jе ту понеки лист купуса, љуске кромпира и понеко зрно пасуља. За вечеру су добиjали заточеници опет топлу воду, у коjоj jе било нешто више кукурузног брашна, но увек jош толико мало да jе чорба била сасвим ретка. Ту су чорбу заточеници назвали «пура».

Ни у jедноj овоj чорби ниjе било ни наjмањег делића масти или било какве замене, а ниjе било ни посољено, нити зачињено било коjим другим зачином и заточеници су се редовно од овако слабе и незачињене хране разболевали и малаксавали.

Од овакве хране заточеници су сасвим изнемогли и ослабили.

Глад jе била невероватна и поjединци су почели да губе власт над собом; настало jе смрзавање – тама и полусвесно и неодговорно стање, заправо умно поремећени људи.

Сведок инжењер Милко Рифер сликовито описуjе делење доручка овако:

«Устаjање jе било у 4 уjутру а наjављивали су га редари, коjи су пролазили и викали свом перифериjом логора. Носили су своjе чворасте батине и употребљавали их, из обичаjа и приликом буђења логораша, наравно уз обавезне простачке клетве… Било jе jош посве тамно и нисам могао видети околину. У кругу вртеле су се безличне, црне гомиле логораша. По неки jе пушио. Запаљене цигарете кретале су се по мраку као креснице. Да ми jе запалити пола цигарете. Иза жица спавали су сељаци из Црквеног Бока у блату. Јадно дете очаjно jе плакало… Око 5 сати поjавила се из кухиње циркуска поворка. На челу поворке, држећи високо над главом лампу, корачао jе врховни кувар, поморски капетан дуге пловидбе и поморски писац Шjор Руди. За њим носила су по два логораша тешке казане, из коjих се пушило. Око казана држали су стражу редари, псуjући на сав глас и бесомучно витлаjући батинама на све стране у намери да одбиjу руљу гладних логораша, коjи су не марећи за могућност да им буду разбиjене главе, jуришали с порциjама на казане у нади да ће им успети из њих зграбити мало кукурузног чаjа, свакодневног доручка у логору III-Ц.

Само jе веома реткима успело да, крвави од ударца, заграбе нешто текућине, а многима од тих несрећника избиjали су редари порциjе из руку, и драгоцена текућина просула би се по расквашеноj земљи. Но тиме ствар ниjе била завршена. Логораши су се бацили потрбушке и лизали земљу, коjа ниjе попила ретка зрнца кукурузног брашна, док су остали и даље jуришали на казане, немилосрдно газећи оне што су се ваљали у блату».

А каква jе глад страшна била у логору III, нека послужи оваj детаљ истог сведока:

«Латрина jе била наjживље посећено место у логору. Налазила се одмах иза кухиње. Била jе веома примитивна: обична рупа од четири метра дужине и по два метра ширине и дубине. Уздуж и попреко биле су положене даске, на коjима jе по цео дан чучало преко стотину логораша мучених хроничним проливом и дизентериjом. Друга стотина чекала jе стрпљиво спуштених гаћа, да се испразни коjе место на дасци. Било их jе, коjи су сатима чучали на дасци и нису се могли од ње одвоjити, jер jе из њих левало без престанка.

Кад сам дошао у логор, латрина jе била до врха напуњена цревним изметом, крвљу и урином, тако да jе средина даске лежала наjмање 20 сантиметара испод површине. Роjеви муха попут облака лебдели су око jаме. Купали су се у житкоj смеси и нападали уста интерних посетилаца ове установе, што jе око себе ширила неописив смрад.

Но, таj смрад ниjе могао сметати оне наjбедниjе, коjи нису и ништа друго мислили, већ само како ће утолити глад, што jе оргиjала у њиховим празним цревима. Ти костури бивших људи, седели су око латрине и кашикама ловили несварене делове хране: пасуљ, кукуруз. Неки нису имали ни времена да оперу ловину, него су jе изравно приносили устима.»

Глад jе била невероватна и људи су као избезумљени ходали тражећи ма шта за jело. Ниjедан лист са околних дрвета, ако jе пао, ниjе остаjао на земљи, био jе намах поjеден. Свака травка и све корење корова и биљки, сваки папирић или слама – све jе то било брзо нестало у утробама прегладнелих и полулудих заточеника.

Тек од 1943. године, када jе почело дељење заточеницима пакета Црвеног Крста и пакета рођака и приjатеља коjи су стизали поштом, стање се унеколико поправило. Но, и та боља исхрана односила се само на старе искусне заточенике, док су заточеници и притвореници са три године заточења и они непоћудни из верских, националних и политичких разлога остали и даље да умиру од глади, све док се ниjе створила могућност и нису дошли на ред да буду побиjени на Гранику, односно у Градини.

Хлеба заточеници уопште нису добиjали. Покаткад би добили по коjе парченце од 100 до 150 гр проjе и то нередовно.

Тако лошом исхраном усташе су хтеле да ослабе организам заточеника, да заточеници постану неотпорни и да буду плен свих могућих болести. Нечистоћа коjа се зацарила у логору, била jе тако страшна, да се не да описати. Зато су све заразне болести овде имале наjшире могућности да се развиjаjу и цветаjу, као што никад нигде дотле.

Дизентериjа, пегавац и друге болести пробавних органа само су у jедном месецу 1942. године покосили 1.800 заточеника.

На основу утврђених чињеница, од коjих су само извесни детаљи овде за илустрациjу наведени, може се слободно утврдити да jе сама исхрана заточеника у логору III Јасеновац била сама по себи jедан огроман масовни злочин унапред припремљен и перфидно изведен, а коjи jе имао за сврху да заточеничку радну снагу у наjгрозниjим мукама до краjа исцрпи и да изгладнеле заточенике препусти њиховоj судбини, тj. неминовном нестаjању под усташким маљем или ножем, или тихо од исцрпљености, изнемоглости заразних болести.

————————————————————————————————————

< Одело и обућа заточеника             Садржај            Станови и хигијенске прилике >

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: