Hramska slava crkve Svetog Georgija velikomučenika u Grubišnom Polju

Drago mi je da smo jedni drugima pružili ruku pomirenja i prijateljstva te da ćemo jedni druge podržavati, kakav je red među bratskim narodima, bez obzira na sve poteškoće kroz koje smo prolazili u prošlosti, rekao je jerej Milomir Gvojić

Milorad Trbojević čuvao je šljivovicu ispečenu pre trideset godina za svadbu svoje ćerke Svetlane, ali je boce otpečatio prošle nedelje, uoči hramske slave crkve Svetog Georgija velikomučenika.

Imao je za to dobar razlog: u nedjelju, 6. maja, na Đurđevdan, prvi put nakon 21 godine, iz crkvenog dvorišta zaorila se muzika, zaigralo kolo i zapevale neke drage pjesme – održan je kram. Nazdravljalo se tom starom rakijom od bilogorskih šljiva u čast mira, konačne obnove tradicije po kojoj je Grubišno Polje nadaleko bilo čuveno i vere da se ludilo među ljudima više nikada neće ponoviti. To je na umu imao i paroh grubišnopoljski, jerej Milomir Gvojić, kada je na kram osim vernika pozvao i sve ljude dobre volje.Zahvalio se predstavnicima Vijeća srpske nacionalne manjine gradova i opština Bjelovarsko-bilogorske županije, gradonačelniku Grubišnog Polja Zlatku Mađeruhu i njegovim zamjenicima koji su podelili molitveno slavlje.

– Pored svetog Jovana i svetog Nikole, sveti Georgije, koji je bio zaštitnik stočara, jedan je od najvećih pravoslavnih svetitelja i krsnih slava. Običaj je bio da se nakon liturgije organizuje narodno veselje, pa sam odlučio obnoviti tradiciju. Drago mi je da smo jedni drugima pružili ruku pomirenja i prijateljstva te da ćemo jedni druge podržavati, kakav je red među bratskim narodima, bez obzira na sve poteškoće kroz koje smo prolazili u prošlosti – rekao je jerej Gvojić.

Jedan od onih koji su bili na zadnjem predratnom kramu, maja 1990. godine, je Ilija Mandarić. Kaže nam da ništa nije ukazivalo na to da više od dvadeset godina u crkvenom dvorištu neće biti pesme i plesa.

– Nije to bilo slavlje samo za pravoslavne vernike i Srbe, ovde su dolazili i Hrvati, Mađari, Romi i svi ostali, baš kao što smo i mi u septembru prebacili na proštenje, marinjo, tradicionalnu svetkovinu u župnoj crkvi u Grubišnom Polju – objašnjava Mandarić .

Osamdesetdvogodišnji Obrad Maksimović nije mogao sakriti zadovoljstvo zbog krama. Zahvalio je Bogu na zdravlju, a onda šeretski zasukao sijede brkove i prisetio se kako je to bilo nekada, pa i one predratne godine, kada se iz dvorišta zadnji put širio miris roštilja i pečenja.

– Ih, auta je bilo do centra parkiranih, a jaganjaca nismo mogli prebrojati.Onda nestalo ljudi, pa nestalo i veselja – kaže sjetno Maksimović.

Goran Gazdek

Izvor: novossti