ХОЋЕ ЛИ НЕКО И У ХРВАТСКОЈ ПРЕДЛОЖИТИ ‘ПОЉСКИ ЗАКОН’?

У Пољској је прошлог уторка потписом предсједника Andrzeja Dude ступио на снагу контроверзни закон који криминализира употребу израза “пољски концентрацијски логори“ и кажњава затвором до три године свако повезивање Пољске с холокаустом и злочинима које су починили нацисти.

Пољска је била окупирана и није имала колаборацијску владу, а жртве нацистичке окупације броје се у милијунима. Али докази о колаборацији становништва у прогону и ликвидацији три милијуна Жидова ипак су нешто што се не може заташкати никаквим законом.

То, наравно, не значи да није било Пољака који су по цијену властитог живота спасили на десетке тисућа њих. По овом би новом закону Пољска, рецимо, сада могла тужити професора повијести на Princetonu Jana Grossa који је у својој књизи “Neighbors” (Сусједи, 2001.) доказао да су у српњу 1941. пољски становници малог мјеста Једwабне уморили више од тисућу својих сусједа Жидова.

Све до тада службена верзија тога догађаја била је да су их побили Нијемци. Књига је изазвала невиђени скандал и пријетње смрћу аутору. Gross нови закон сматра покушајем фалсифицирања повијести холокауста. Timothy Snyder, повјесничар с Yalea, сматра да је сличан закону усвојеном у Русији прије неколико година који забрањује говорити о томе да је Русија била агресор кад је 1939. Пољску подијелила с Њемачком. Али нису реагирали само стручњаци, него и политичари, од Benjamina Netanyahua i Rexa Tillersona, до лидера ЕУ.

Поставља се питање посљедица, од опасности за слободу говора и знанствених истраживања, до отварања врата повијесном ревизионизму па и порицању холокауста. Занимљиво је да је закон изгласан у пољском парламенту 26. сијечња, само дан прије Међународног дана сјећања на жртве холокауста, кад је ослобођен највећи нацистички концентрацијски логор Auschwitz-Birkenau. Очито, многи би жељели да то постане Дан заборава. Национализам и антисемитизам иду руку под руку.

Још је један догађај обиљежио дан сјећања, догађај који је у Хрватској имао знатно већи одјек од пољског закона. Ријеч је о изложби под називом “Јасеновац – право на незаборав” која је постављена у УН-овој згради у Неw Yорку. Изложба је изазвала згражање и протест хрватске Владе која је оптужила Србију да “манипулира и пласира лажне податке” – не наводи се које – а страдања жртава у том усташком логору користи у “пропагандне сврхе”.

Хрватској с правом смета некад службена бројка од 700.000 убијених која се користи у Србији. Али сасвим сигурно било би боље да се српској интерпретацији повијести може супротставити властитим озбиљним истраживањима, бројкама и документацијом. Што учинити, на примјер, с подацима Државне комисије за утврђивање жртава из 1999. која је закључила да је у Јасеновцу убијено само неколико стотина Жидова и Срба док су други помрли од болести? Јесу ли ти подаци вјеродостојни?

Но, говорити озбиљно о страдалима у Јасеновцу ни данас није политички могуће јер је Хрватска и даље разапета између антифашизма и ревизионизма. У поводу 27. сијечња Министарство вањских и еуропских послова издало је приопћење у којем међу осталим стоји: “Одавањем почасти свим жртвама холокауста осуђујемо сваку појаву нетолеранције, пријетње или насиља према особама или заједницама, темељену на етничком подријетлу или вјерском увјерењу, те уједно осуђујемо било какав облик порицања холокауста”.

Наравно да је та изјава пука формалност јер с друге стране жидовска заједница бојкотира службену комеморацију, нашироко се толерира фашистички поздрав и ревизионизам политичара и јавних особа, као и удруга које за то добивају новац од државе. Врхунски је цинизам да се притом холокауст у “домаћој радиности” и не спомиње. Предсједник Жидовске заједнице Загреб Огњен Краус, који говори о 80.000 пописаних имена жртава, напомиње да се никад кад се у Хрватској говори о холокаусту, не наводе примјери из Хрватске, него из Auschwitza.

О Јасеновцу је након посјета Спомен подручју говорио и директор Свјетског жидовског конгреса за Израел Laurence Weinbaum, које је добро препознао да проблем долази с врха, а не од стручњака. “Није у питању незнање, него негација и замагљивање… У Хрватској је убијено више од 30 тисућа Жидова и то је реалност, али многи луђаци не дају да је тако. У Пољској је жидовска заједница сасвим искоријењена, а чинила је 10 посто становништва… Ако Жидови осјећају да их поштују и да се сјећају њихових страдања, то је лакмус-папир за здравље друштва.”

А да мало боље познаје овдашњу ситуацију, можда је могао споменути и однос према Србима као лакмус-папиру здравља друштва више од два десетљећа након завршетка рата. Јер још би Хрватска под притиском доказа могла некако и признати домаћи, ручно одрађени холокауст над жидовским жртвама. Међутим, ту постоји једна врашки незгодна околност: у Јасеновцу су осим Жидова, масовно страдали Срби. А они су деведесетих постали агресори. С тим се ни једна влада до сада није знала ни жељела позабавити озбиљно.

Нема сумње да би и овој данашњој власти добро дошао неки сличан закон који би забранио спомињање, рецимо, Јасеновца као логора смрти и за Србе – има их који би то сигурно поздравили. Атмосфера је таква да би, потакнут пољским примјером, нетко можда чак такво што и предложио, на властиту и опћу срамоту. Пољски случај опасан је преседан јер охрабрује све оне који би комеморацију жртава да се зло не би поновило, претворили у заборав. Или ако већ заборав није могућ, барем у порицање судјеловања у злочину. Чак и ако је то пут у његово могуће понављање.

Аутор: Славенка Дракулић

Извор: jutarnji.hr

Везане вијести:

Протест преживелих у холокаусту испред амбасаде Пољске у Израелу

Дуда потписује приједлог закона о Холокаусту

Laurence Weinbaum: Јасеновац је примјер замагљивања историје холокауста

Рабин Асијел: На изложби у УН приказане чињенице

Историчар Гидеон Грајф у УН одржао предавање о Јасеновцу