Хладни дани сећања на српске жртве хрватског геноцида

Дванаестог фебруара 1986. године, Американци су – после систематског отезања дужег од две децениjе – Југославиjи изручиле већ jако остарелог хрватског (усташког) министра унутрашњих послова током jедног периода Другог светског рата.

У питању jе био Андриjа Артуковић, човек непосредно умешан у покушаj потпуног елиминисања Срба са простора тзв. НДХ, како физичким уништавањем већине, тако и покатоличавање те на тим основама претапањем у Хрвате, односно протеривањем мањине наших сународника. Радило се о ратном злочинцу наjгорег типа, коjи jе имао jедну од кључних улога у „удруженом злочиначком подухвату“ знатног дела хрватске политичко-верске елите, коjи jе резултирао клањем и другим видовима (по правилу изразито окрутне) ликвидациjе више стотина хиљада припадника српског народа.

Маргинализовани геноцид

Не само што jе Артуковић начелно учествовао у планирању и спровођењу политике „коначног решавања“ српског питања на териториjама коjе су Њемачки нацисти доделили своjим хрватским следбеницима, већ jе и директно био ангажован у вези са организациjом и пуштањем у рад jедног од наjстрашниjих „логора смрти“ током епохе хитлеризма (Јасеновац), те jе, између осталог, и лично наредио масакр 4000 Срба у Широком брегу (маj 1941. године). Ипак, суд у Загребу осудио га jе само „за ратне злочинепочињене против цивилног становништва у НДХ“, аи због њега ниjе погубљен.

Мање jе битно што су титоистичке власти процениле да jе Артуковић био превише болестан (старачки дементан) да буде извршена смртна казна на коjу jе био осуђен, те што jе тако посредан и непосредан крвник стотина хиљада људи остављен да умре природном смрћу (што се догодило 1988 . у његовоj 88 години). Много jе важниjе што га хрватски комунистички суд ниjе осудио за оно зашта jе заправо био jедан од криваца. А то jе геноцид над Србима, Јевреjима и Ромима, спроведен од стране усташког режима уз масовну подршку хрватског народа (што jе био jедини геноцид на нашим просторима коjи се одиграо у 20. веку, ма колико сада биле распростиране лажи о Сребреници).

Вила Лубурић

Пропорционално трансформациjи Југославиjе из комунистичке федерациjе у конфедерациjу националних држава – односно, уз Титов благослов преузимању власти од стране прикривено сепаратистичких кадрова од стране комунистичких политичара (углавном српских) опредељених за jединство jугословенске државе – одвиjао се процес историjског ревизионизма. Геноцид почињен од стране хрватских усташа над Србима постепено jе, у духу тадашње верзиjе политике коректности не само умањиван, већ и суштински релативизована. А прављена jе и накарадна симетриjа са измишљеним српским (четничким) масовним злочинима над jужнословенским (наjвећим делом српског) муслиманима и Хрватима.

Да не останемо у домену „теориjе“, ево jедног срамног примера коjи сликовито говори о томе; коjи нас упечатљиво подсећа на коjи начин jе геноцид над Србима гуран „под тепих“, како би постепено био, ако не заборављен, онда бар сведен на “ обичне „ратне злочине над цивилима каквих, у већоj или мањоj мери, има готово у сваком рату. И какве су, наводно, чинили и Срби током Другог светског рата. Таj пример представља случаj тзв. “Виле Лубурић“!

Затирање Југославиjе

У пролеће 1941. године, усташе су у самом центру Сараjева, у jедном репрезентативном здању, основале концентрациони логор у коме су до почетка априла 1945. године (када jе главни град БиХ ослобођен) мучиле и убиле хиљаде Срба и Јевреjа. Таj логор jе цинично прозван „Вила Лубурић“, а послератна судбина обjекта у коме jе био смештен, симболички говори о односу нових власти према усташком геноциду над Србима, државном jединству па и нашем народу генерално.

Убрзо после ослобођења Сараjева донета jе одлука да се на месту где се налазио поменути усташки логор направи „Музеj жртава геноцида“ (уз извесно већ тада присутно кориговање његове суштине у духу флоскула о братству и jединству). Не трена ни рећи, то на одговараjући начин никада ниjе урађено иако су реализована извесна половична решења. Но, после смене Ранковића ствари су кренуле jош у много горем смеру.

Југословенска комунистичка власт од самих своjих почетака водила jе антисрпску политику (границе федералних jединица, промовисање тзв. Црногорске и македонске нациjе). Но, чињеница jе да jе то неко време рађено у складу са формулом: „Слабо Српство – jака Југославиjа“. Грађана jе jака федерална Југославиjа, коjоj су српски интереси подређивани. То не оправдава тадашње српске комунистичке функционере што су у таквоj работи учествовали, али су њихови поступци ипак донекле разумљиви. Као загрижени Југословени и комунисти били су спремни да жртвуjу српске интересе ради стварања и развоjа jаке Југославиjе, за коjу су, вероватно, потаjно веровали да ће постепено иу националном смислу добити jуго-интегрални карактер. Семе коjе jе краљ Александар Карађорђевић посеjао међу Србима, увелико jе већ давало плодове.

Антисрпски епилог

Међутим, то што су српски jуго-комунисти прижељкивали не да се ниjе десило, већ jа у први план дошло опредељење: „Слабо Српство – слаба Југославиjа“. После више циклуса смене присталица државног jединства (при чему jе тзв. Разрачунавање са, наводно, свемоћном „Удбом“ – коjа jе била тек мач комунистичког режима – било само jедан од изговора за удар на њих), започела jе убрзана конфедерална трансформациjа Југославиjе (па и саме Србиjе чиjе покраjине су добиле готово истоветне ингеренциjе као и републике). Уjедно, иако у увиjеноj форми – наводно као борба против унитаризма, хегемонизма и сличног – започело jе буjање првог антисрбизма широм СФРЈ. У таквом идеjно-политичком контексту, епилог jе добила и прича око „Виле Лубурић“.

Почетком 70-их година главна зграда и пратећи обjекти тог усташког логора смрти, одлуком тадашњих босанско-херцеговачких власти, срушени су! На месту где се налазила „Вила Лубурић“ – веровали или не – муњевито jе саграђено дечиjе обданиште. Једино што jе остало да сведочи о страхотама коjе су се ту дешавале – и то на апстракциjама обесмишљен начин, тако да готово више ниjе ни било jасно ко jе кога ту убиjао, и зашто jе то чинио – била jе неугледна комеморативна плоча! Тако су титоистичке власти „одавале почаст“ не само сараjевским већ и других српским мученицима коjе су брутално поубиjале хрватске усташе!

Вапаj из Дракулића

А како садашњи официjелни Београд одаjе почаст тим нашим страдалницима? О томе треба да размислимо током овог хладног фебруара! У зимском месецу током кога ниjе само Артуковић изручен Југославиjи (где ниjе осуђен на адекватан начин), већ се десио и jедан од наjмасовниjих и наjбруталниjих поjединачних усташких покоља Срба током Другог светског рата (понаособ можда и наjгори). Хрватске усташе су – тачно пре 70. година – 7. фебруара 1942. године, у Дракулићу код Бања Луке, у року од неколико сати, хладним оружjем масакрирале 2300 српских цивила. Мећу покланим, раскомаданим и маљевима усмрћеним људима, било jе и 550 деце! Колико грађана Србиjе то памти? Коjи „велики“ медиjи су се ових дана, када су били дужни да то учине, тиме бавили?

Титоистички режим jе прекраjали историjу. Геноцид над Србима приказиван jе као низ злочина окупатора и њихових (неретко неименованих) „домаћих слуга“ над народима Југославиjе. Ипак, из идеолошке обланде како-тако jе провеjавала истина. Ма колико искривљавана на идеолошки подобан начин, и макар у контексту општег неговања сећања на НОБ, ипак, усташка зверства и њихове жртве нису сасвим гурнуте у вртлог заборава. Да ниjе дошло до српског буђења краjем 80-их година, те да jе СФРЈ у позном (огољено антисрпском) виду потраjала, можда би се и то десило. Но, за тако нешто ниjе било времена, па су чак и на месту где jе била „Вила Лубурић“, до 1992. године одржавани какви-такви годишњи комеморативни скупови.

У данашњоj Тадићевоj Србиjи, с друге стране, о геноциду над „прекодринским“ Србима током Другог светског рата, како генерално тако и у вези са конкретним масовним покољима и стратиштима, врло мало се говори. Ваљда, председникова неумесна и неоснована извињења Хрватима и свима другима, у светлу историjске истине, више не би деловала релевантно. Чињеница jе да су они иу наjновиjоj, а камоли нешто стариjоj прошлости, учинили много више зла нама него ми њима (о коме год да се ради у нашем окружењу).То неотитоисти жуте боjе желе да заборавимо. И тако, одрицањем од српских жртава а не само териториjа, иностраним менторима на наш рачун исплате надокнаду за довођене на власт. Јер, Вашингтон и Брисел су, у „регионалноj идили“ коjу на тзв. “Западном Балкану“ граде, Србима наменили место лоших момака коjи упорно мораjу да се каjу за своjе „злочине“ и ради „њих“ сопствене интересе подређуjу другима. У тоj комбинациjи нема места за истину о усташком геноциду над Србима. Као ни за злодела коjа су нам од стране Хрвата, Арбанаса и тзв. Бошњака учињена од 1991. до данас.

Српски Зид плача

Тадићев режим се према геноциду над Србима односи чак и горе од титоистичког из времена ескалациjе антисрпства. То, као и све друго лоше што нам jе учинио, не смемо да му заборавимо и опростимо. Дужни смо да се своjски потрудимо да га на изборима (или ако њих покуша да лажира путем народног бунта) отерамо и тако онемогућимо да даље разара нашу земљу и прекраjа историjу. А од нових власти – сада пре свега причамо о усташком геноциду – морамо енергично да захтевамо да се према њему односе онако како доликуjе.

Зар су српске жртве мање вредне од jевреjских? Ако се сећање на холокауст посвећено негуjе широм света, бар у своjоj држави на исти начин смо дужни да се односимо према усташко-хрватском геноциду над Србима. Зато захтеваjмо од оних коjи настоjе да замене Тадића и његове на челу државе, да део њиховог државног програма буде и вођење одговараjуће политикеу вези са сећањем на наша „поља смрти“.

У Израелу од 1953. године, на основу одлуке тамошњег парламента (Кнесет), постоjи монументални мемориjални центар (Јад Вашем), посвећен холокаусту, односно jевреjским жртвама нацистичког геноцида.Први корак у правцу другачиjег односа према српским мученицима из времена Другог светског рата, требало би да буде оличен у енергичном залагању за оснивањем мемориjалног центра сличног израелском и код нас. Он jе важан сам по себи али и као база за деловање на ширење истине о геноциду над Србима, како у свету тако иу самоj Србиjи. Дужно поштовање jевреjским жртвама холокауста, али несхватљиво jе да српска деца о њему и њима данас знаjу више него о своjим прецима коjи су доживели jош монструозни судбину (ужасну смрт клањем па и комадањем делова тела, а не само релативно брзу ликвидациjу гасом).Свако ко истински жели да мења Србиjу, мора да почне и од промене таквог стања. Народ коjи не памти своjе страдалнике, призива нове несреће! Зар нам их ниjе било доста?

Извор: in4s.net