Hladni dani sećanja na srpske žrtve hrvatskog genocida

Datum objave: subota, 10 marta, 2018
Veličina slova: A- A+

zrtve_hrvatskog_terora.jpg

Dvanaestog februara 1986. godine, Amerikanci su – posle sistematskog otezanja dužeg od dve decenije – Jugoslaviji izručile već jako ostarelog hrvatskog (ustaškog) ministra unutrašnjih poslova tokom jednog perioda Drugog svetskog rata.

U pitanju je bio Andrija Artuković, čovek neposredno umešan u pokušaj potpunog eliminisanja Srba sa prostora tzv. NDH, kako fizičkim uništavanjem većine, tako i pokatoličavanje te na tim osnovama pretapanjem u Hrvate, odnosno proterivanjem manjine naših sunarodnika. Radilo se o ratnom zločincu najgoreg tipa, koji je imao jednu od ključnih uloga u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ znatnog dela hrvatske političko-verske elite, koji je rezultirao klanjem i drugim vidovima (po pravilu izrazito okrutne) likvidacije više stotina hiljada pripadnika srpskog naroda.

Marginalizovani genocid

Ne samo što je Artuković načelno učestvovao u planiranju i sprovođenju politike „konačnog rešavanja“ srpskog pitanja na teritorijama koje su Njemački nacisti dodelili svojim hrvatskim sledbenicima, već je i direktno bio angažovan u vezi sa organizacijom i puštanjem u rad jednog od najstrašnijih „logora smrti“ tokom epohe hitlerizma (Jasenovac), te je, između ostalog, i lično naredio masakr 4000 Srba u Širokom bregu (maj 1941. godine). Ipak, sud u Zagrebu osudio ga je samo „za ratne zločinepočinjene protiv civilnog stanovništva u NDH“, ai zbog njega nije pogubljen.

Manje je bitno što su titoističke vlasti procenile da je Artuković bio previše bolestan (starački dementan) da bude izvršena smrtna kazna na koju je bio osuđen, te što je tako posredan i neposredan krvnik stotina hiljada ljudi ostavljen da umre prirodnom smrću (što se dogodilo 1988 . u njegovoj 88 godini). Mnogo je važnije što ga hrvatski komunistički sud nije osudio za ono zašta je zapravo bio jedan od krivaca. A to je genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, sproveden od strane ustaškog režima uz masovnu podršku hrvatskog naroda (što je bio jedini genocid na našim prostorima koji se odigrao u 20. veku, ma koliko sada bile rasprostirane laži o Srebrenici).

Vila Luburić

Proporcionalno transformaciji Jugoslavije iz komunističke federacije u konfederaciju nacionalnih država – odnosno, uz Titov blagoslov preuzimanju vlasti od strane prikriveno separatističkih kadrova od strane komunističkih političara (uglavnom srpskih) opredeljenih za jedinstvo jugoslovenske države – odvijao se proces istorijskog revizionizma. Genocid počinjen od strane hrvatskih ustaša nad Srbima postepeno je, u duhu tadašnje verzije politike korektnosti ne samo umanjivan, već i suštinski relativizovana. A pravljena je i nakaradna simetrija sa izmišljenim srpskim (četničkim) masovnim zločinima nad južnoslovenskim (najvećim delom srpskog) muslimanima i Hrvatima.

Da ne ostanemo u domenu „teorije“, evo jednog sramnog primera koji slikovito govori o tome; koji nas upečatljivo podseća na koji način je genocid nad Srbima guran „pod tepih“, kako bi postepeno bio, ako ne zaboravljen, onda bar sveden na “ obične „ratne zločine nad civilima kakvih, u većoj ili manjoj meri, ima gotovo u svakom ratu. I kakve su, navodno, činili i Srbi tokom Drugog svetskog rata. Taj primer predstavlja slučaj tzv. “Vile Luburić“!

Zatiranje Jugoslavije

U proleće 1941. godine, ustaše su u samom centru Sarajeva, u jednom reprezentativnom zdanju, osnovale koncentracioni logor u kome su do početka aprila 1945. godine (kada je glavni grad BiH oslobođen) mučile i ubile hiljade Srba i Jevreja. Taj logor je cinično prozvan „Vila Luburić“, a posleratna sudbina objekta u kome je bio smešten, simbolički govori o odnosu novih vlasti prema ustaškom genocidu nad Srbima, državnom jedinstvu pa i našem narodu generalno.

Ubrzo posle oslobođenja Sarajeva doneta je odluka da se na mestu gde se nalazio pomenuti ustaški logor napravi „Muzej žrtava genocida“ (uz izvesno već tada prisutno korigovanje njegove suštine u duhu floskula o bratstvu i jedinstvu). Ne trena ni reći, to na odgovarajući način nikada nije urađeno iako su realizovana izvesna polovična rešenja. No, posle smene Rankovića stvari su krenule još u mnogo gorem smeru.

Jugoslovenska komunistička vlast od samih svojih početaka vodila je antisrpsku politiku (granice federalnih jedinica, promovisanje tzv. Crnogorske i makedonske nacije). No, činjenica je da je to neko vreme rađeno u skladu sa formulom: „Slabo Srpstvo – jaka Jugoslavija“. Građana je jaka federalna Jugoslavija, kojoj su srpski interesi podređivani. To ne opravdava tadašnje srpske komunističke funkcionere što su u takvoj raboti učestvovali, ali su njihovi postupci ipak donekle razumljivi. Kao zagriženi Jugosloveni i komunisti bili su spremni da žrtvuju srpske interese radi stvaranja i razvoja jake Jugoslavije, za koju su, verovatno, potajno verovali da će postepeno iu nacionalnom smislu dobiti jugo-integralni karakter. Seme koje je kralj Aleksandar Karađorđević posejao među Srbima, uveliko je već davalo plodove.

Antisrpski epilog

Međutim, to što su srpski jugo-komunisti priželjkivali ne da se nije desilo, već ja u prvi plan došlo opredeljenje: „Slabo Srpstvo – slaba Jugoslavija“. Posle više ciklusa smene pristalica državnog jedinstva (pri čemu je tzv. Razračunavanje sa, navodno, svemoćnom „Udbom“ – koja je bila tek mač komunističkog režima – bilo samo jedan od izgovora za udar na njih), započela je ubrzana konfederalna transformacija Jugoslavije (pa i same Srbije čije pokrajine su dobile gotovo istovetne ingerencije kao i republike). Ujedno, iako u uvijenoj formi – navodno kao borba protiv unitarizma, hegemonizma i sličnog – započelo je bujanje prvog antisrbizma širom SFRJ. U takvom idejno-političkom kontekstu, epilog je dobila i priča oko „Vile Luburić“.

Početkom 70-ih godina glavna zgrada i prateći objekti tog ustaškog logora smrti, odlukom tadašnjih bosansko-hercegovačkih vlasti, srušeni su! Na mestu gde se nalazila „Vila Luburić“ – verovali ili ne – munjevito je sagrađeno dečije obdanište. Jedino što je ostalo da svedoči o strahotama koje su se tu dešavale – i to na apstrakcijama obesmišljen način, tako da gotovo više nije ni bilo jasno ko je koga tu ubijao, i zašto je to činio – bila je neugledna komemorativna ploča! Tako su titoističke vlasti „odavale počast“ ne samo sarajevskim već i drugih srpskim mučenicima koje su brutalno poubijale hrvatske ustaše!

Vapaj iz Drakulića

A kako sadašnji oficijelni Beograd odaje počast tim našim stradalnicima? O tome treba da razmislimo tokom ovog hladnog februara! U zimskom mesecu tokom koga nije samo Artuković izručen Jugoslaviji (gde nije osuđen na adekvatan način), već se desio i jedan od najmasovnijih i najbrutalnijih pojedinačnih ustaških pokolja Srba tokom Drugog svetskog rata (ponaosob možda i najgori). Hrvatske ustaše su – tačno pre 70. godina – 7. februara 1942. godine, u Drakuliću kod Banja Luke, u roku od nekoliko sati, hladnim oružjem masakrirale 2300 srpskih civila. Meću poklanim, raskomadanim i maljevima usmrćenim ljudima, bilo je i 550 dece! Koliko građana Srbije to pamti? Koji „veliki“ mediji su se ovih dana, kada su bili dužni da to učine, time bavili?

Titoistički režim je prekrajali istoriju. Genocid nad Srbima prikazivan je kao niz zločina okupatora i njihovih (neretko neimenovanih) „domaćih sluga“ nad narodima Jugoslavije. Ipak, iz ideološke oblande kako-tako je provejavala istina. Ma koliko iskrivljavana na ideološki podoban način, i makar u kontekstu opšteg negovanja sećanja na NOB, ipak, ustaška zverstva i njihove žrtve nisu sasvim gurnute u vrtlog zaborava. Da nije došlo do srpskog buđenja krajem 80-ih godina, te da je SFRJ u poznom (ogoljeno antisrpskom) vidu potrajala, možda bi se i to desilo. No, za tako nešto nije bilo vremena, pa su čak i na mestu gde je bila „Vila Luburić“, do 1992. godine održavani kakvi-takvi godišnji komemorativni skupovi.

U današnjoj Tadićevoj Srbiji, s druge strane, o genocidu nad „prekodrinskim“ Srbima tokom Drugog svetskog rata, kako generalno tako i u vezi sa konkretnim masovnim pokoljima i stratištima, vrlo malo se govori. Valjda, predsednikova neumesna i neosnovana izvinjenja Hrvatima i svima drugima, u svetlu istorijske istine, više ne bi delovala relevantno. Činjenica je da su oni iu najnovijoj, a kamoli nešto starijoj prošlosti, učinili mnogo više zla nama nego mi njima (o kome god da se radi u našem okruženju).To neotitoisti žute boje žele da zaboravimo. I tako, odricanjem od srpskih žrtava a ne samo teritorija, inostranim mentorima na naš račun isplate nadoknadu za dovođene na vlast. Jer, Vašington i Brisel su, u „regionalnoj idili“ koju na tzv. “Zapadnom Balkanu“ grade, Srbima namenili mesto loših momaka koji uporno moraju da se kaju za svoje „zločine“ i radi „njih“ sopstvene interese podređuju drugima. U toj kombinaciji nema mesta za istinu o ustaškom genocidu nad Srbima. Kao ni za zlodela koja su nam od strane Hrvata, Arbanasa i tzv. Bošnjaka učinjena od 1991. do danas.

Srpski Zid plača

Tadićev režim se prema genocidu nad Srbima odnosi čak i gore od titoističkog iz vremena eskalacije antisrpstva. To, kao i sve drugo loše što nam je učinio, ne smemo da mu zaboravimo i oprostimo. Dužni smo da se svojski potrudimo da ga na izborima (ili ako njih pokuša da lažira putem narodnog bunta) oteramo i tako onemogućimo da dalje razara našu zemlju i prekraja istoriju. A od novih vlasti – sada pre svega pričamo o ustaškom genocidu – moramo energično da zahtevamo da se prema njemu odnose onako kako dolikuje.

Zar su srpske žrtve manje vredne od jevrejskih? Ako se sećanje na holokaust posvećeno neguje širom sveta, bar u svojoj državi na isti način smo dužni da se odnosimo prema ustaško-hrvatskom genocidu nad Srbima. Zato zahtevajmo od onih koji nastoje da zamene Tadića i njegove na čelu države, da deo njihovog državnog programa bude i vođenje odgovarajuće politikeu vezi sa sećanjem na naša „polja smrti“.

U Izraelu od 1953. godine, na osnovu odluke tamošnjeg parlamenta (Kneset), postoji monumentalni memorijalni centar (Jad Vašem), posvećen holokaustu, odnosno jevrejskim žrtvama nacističkog genocida.Prvi korak u pravcu drugačijeg odnosa prema srpskim mučenicima iz vremena Drugog svetskog rata, trebalo bi da bude oličen u energičnom zalaganju za osnivanjem memorijalnog centra sličnog izraelskom i kod nas. On je važan sam po sebi ali i kao baza za delovanje na širenje istine o genocidu nad Srbima, kako u svetu tako iu samoj Srbiji. Dužno poštovanje jevrejskim žrtvama holokausta, ali neshvatljivo je da srpska deca o njemu i njima danas znaju više nego o svojim precima koji su doživeli još monstruozni sudbinu (užasnu smrt klanjem pa i komadanjem delova tela, a ne samo relativno brzu likvidaciju gasom).Svako ko istinski želi da menja Srbiju, mora da počne i od promene takvog stanja. Narod koji ne pamti svoje stradalnike, priziva nove nesreće! Zar nam ih nije bilo dosta?

Izvor: in4s.net

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top