Prvi put sam čitao Huberta Batlera (1900–1991) prilikom predavanja o njegovim radovima na temu Jugoslavije, 2014. godine u okviru festivala koji sam organizovao (Beogradski irski festival, BIF). Batler je živeo i radio u Jugoslaviji tokom tridesetih godina prošlog veka, a zatim se vratio nakon Drugog svetskog rata kako bi istražio odnos između Katoličke crkve i NDH, u okviru njegovih širih promišljanja strategija i odgovora na okupaciju – o čemu je pisao u eseju „Osvajač je nosio papuče”. Pripadao je angloirskoj protestantskoj manjini i bio duboko zainteresovan za doprinose koje bi novostvorene države – naslednice (Irska, Jugoslavija) mogle dati novom, posleratnom evropskom poretku.
Bio sam iznenađen činjenicom da nikada nisam čuo za ovog pisca koji je tako briljantno pisao o Balkanu, prostoru sa kojim sam gajio veze još od 1984. godine kada je turistička kompanija moga oca uvrstila Jugoturs u svoju ponudu. Iznenađenje je bilo utoliko veće jer kao student književnosti u Irskoj nikada nisam naišao na njegovo ime. Misterija se razotkrila u tipično irskom stilu!
Moja sestra, koja je ranih devedesetih osnovala humanitarnu organizaciju i lično učestvovala u dopremanju pomoći zarobljenoj deci Mostara, živela je samo devet kilometara od Batlerovog porodičnog doma u Irskoj. Kasnije sam saznao da je sahranjen pored crkve u kojoj se moja druga, starija sestra udala.
Uprkos mnogim koincidencijama, nisam bio iznenađen kada sam uvideo da je zabrana Batlerovih eseja o Jugoslaviji deo šireg plana zataškavanja koji je sprovodila Katolička crkva.
U zaključku eseja „Osvajač je nosio papuče“, Batler zaključuje „Znanje nam neće samo po sebi doneti volju ili hrabrost da se odupremo tiraniji, ali će nas sprečiti da rasipamo svoju snagu u borbi protiv senki”
Mada su zapanjujući pokušaji da se prikriju masovna izrabljivanja i zloupotreba dece, samohranih majki i drugih ranjivih grupa u Irskoj definitivno prestali, ipak su bar dobro dokumentovani što je, žrtvama, iako kasno, ipak donelo kakvo-takvo olakšanje.
Međutim, ovde to nije slučaj, jer se užasni zločini kolaboracionističke Katoličke crkve sa NDH prilikom nasilnih pokrštavanja pravoslavaca u Hrvatskoj tokom rata, i dalje osporavaju, negiraju, nisu dokumentovani ili postoje samo u usmenom predanju. Ovaj utisak sam stekao nakon dva predavanja o radu Huberta Batlera u okviru Beogradskog irskog festival prošle sedmice.
Hubert Batler „bio je jedan od prvih ljudi na Zapadu koji su skrenuli pažnju na kampanju nasilnog pokrštavanja 2,5 miliona pravoslavnih Srba od strane Katoličke crkve pod režimom Ante Pavelića. Posledica ove kampanje bio je masakr desetina hiljada pravoslavnih Srba“, pisao je Džon Banvil (John Banville) u Evropskom Ircu (New York Review Of Books, 1997).
„Kada sam otišao u Zagreb 1946. godine da istražim hrvatske novine koje su izlazile tokom rata, a u kojima se mogla pročitati cela priča, bilo je očigledno da ih nijedan strani istraživač nije pre toga zatražio, pa su me tamošnji bibliotekari posmatrali sumnjičavo i u čudu”, napisao je Batler u svom najvažnijem eseju o kolaboraciji „Zamenik načelnika je trebalo da drži jezik za zubima”(1956).
Nakon hapšenja nadbiskupa Stepinca u Jugoslaviji, Batler je uvideo opasnosti u falsifikovanju istorije Pavelića, Stepinca i uloge crkvene hijerarhije u Hrvatskoj. Posebno obmanjujuće je bilo poređenje između „patnji katolika pod Titom” i „dugog mučeništva katoličke Irske pod protestantskom vlašću”, napisao je u istom eseju.
„Ako pristanemo na falsifikovanu istoriju Hrvatske u interesu katoličkog sveštenstva, kako možemo da se bunimo kada naša sopstvena istorija bude na sličan način iskrivljena?”
Balkanski eseji (sada prevedeni na srpsko-hrvatski) most su između kultura. Batler je dobro razumeo da, kada se nepravde prošlosti zataškaju, postaju potencijalno eksplozivne, i upozoravao je (da je bilo „dozvoljeno“ da se čita) na sve čemu smo svedočili tokom devedesetih godina u Jugoslaviji.
U zaključku eseja „Osvajač je nosio papuče“, Batler zaključuje „… Znanje nam neće samo po sebi doneti volju ili hrabrost da se odupremo tiraniji, ali će nas sprečiti da rasipamo svoju snagu u borbi protiv senki. Saznanjem iz kog pravca bi mogli doći najpodmukliji napadi, možemo da steknemo veštinu da ih preduhitrimo.“
Misterija zašto ja i mnogi drugi Irci nikada nismo čuli za Batlera ili čitali njegove radove, rezultat je pokušaja da se njegov glas uguši tokom pedesetih godina prošlog veka u Irskoj kada se u centru pažnje našlo hapšenje nadbiskupa Stepinca u Titovoj Jugoslaviji i razotkrivanje kolaboracionističke uloge katoličkog crkvenog vrha sa NDH.
Autor: Jaš Kaminski
Autor je direktor Beogradskog irskog festivala, živi i radi u Beogradu
Izvor: POLITIKA
Vezane vijesti:
Živanović: Katolička crkva i dalje proganja Srbe | Jadovno …
Obnavlja se katolička crkva ratnog zločinca Don Ilije Tomasa …