Хитлер и Гебелс му забранили филм

Режисер Златан Дудов, рођен у Димитровграду пре 115 година, био познатији у иностранству него међу нашим светом. Умакао нацистима и однео у Француску филм „Мехурићи од сапунице“.

Име режисера Златана Дудова, рођеног пре 115 година у Димитровграду, мало је познато и међу филмаџијама, а камоли међу „обичним“ светом – упркос томе што би се деловима његове биографије поносили многи филмски радници.

Нико није постао владика у свом селу, каже народна пословица, која се савршено уклапа у судбину уметника који је био познатији у Европи пре и после Другог светског рата, него међу нама.

Да није ретких заљубљеника у филмове и истраживања, попут новинара Петра Виденова и Ивице Иванова из Димитровграда, као и Јовице Ђурића, професора филозофије из Пирота, дело Дудова вероватно би прекрио заборав, иако он то нипошто не заслужује.

Дудов је, како каже Виденов, из родног Цариброда (данашњег Димитровграда), доспео у светску филмску антологију по много чему. Радио је у позоришту и на филму у предратној Немачкој, Француској и Швајцарској, док је у Источној Немачкој, после Другог светског рата, постао професор на филмској академији.

– Златан се на филму бавио социјалном проблематиком, односно пролетаријатом и његовим положајем тридесетих година прошлог века. Његово прво остварење „Kuhle wampe“ (Гладни стомаци) јесте социјално ангажован филм, чија се радња одвија у предграђу Берлина, где гладни радници током лета постављају шаторе и ту бораве.

Режију тог филма поверио му је знаменити Бертолт Брехт, са којим је Дудов већ сарађивао. Филм је снимљен 1932. године и позива на левичарску идеологију, социјалну правду, на промене. Мотив и поента овог дела је да свет треба да се промени и да буде правичнији – кажу ови истраживачи, који су са Ивицом Ивановом о Дудову снимили и докуметражни филм.

„Гладни стомаци“ Златана Дудова је одмах по завршетку у више наврата, због цензуре „касапљен“, скраћиван и опет монтиран. Уздрмао је Немачку, у којој је Хитлер само неколико месеци касније 1933. дошао на власт.

– Гебелс је као министар пропаганде, бирао филмове, које су заједно са Хитлером гледали на приватним или партијским пројекцијама. Када је Хитлер видео Дудовљево остварање, буквално је побеснео и трајно га забранио. Упркос томе или зато, нацисти су Дудову понудили сарадњу на њиховим пропагандним филмовима, али је он то глатко и чак смело одбио, што показује величину његове личности – каже Јовица Ђурић.

После остварења које су нацисти дефинитивно забранили, Дудов је радио на још неколико филмских пројеката, али је успео да реализује само „Мехуриће од сапунице“ и то захваљујући финансијској подршци једне богате даме, која је желела да се појави на филму.

Остварење, својеврсна сатира тадашњег нацизма и организације Немачке, завршено је за свега месец дана са богатом донаторком у насловној улози, али није могло у биоскопе. Дудов га узима, неким чудом успева да га прокријумчари преко границе и бежи у Француску, где је имао премијеру 1934. године – прича Петар Виденов.

„Мехурићи од сапунице“ те године и наредних година приказивани су у Француској, Холандији, Британији, Белгији и још неким западноевропским земљама, а Дудов, који је сарађивао и са Фрицом Лангом, једном приликом је, говорећи о последњим данима у Немачкој, рекао да је после филма „Мехурићи од сапунице“ иза себе имао стално полицијску пратњу и уходе и да је морао да емигрира у Француску.

Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, Дудов одлази у ДДР и, практично, покреће филмску уметност те земље. Снимио је десетак играних филмовак, међу којима су „Хлеб наш насушни“, „Јачи од ноћи“, „Капетан из Келна“, „Заблуде“…

Погинуо је 1963. године у саобраћајној несрећи, за време снимања филма „Кристина“. Међу западноевропским филмским светом сматран је за режисера соцреалистичких филмова. Слободан Алексић, хроничар из Димитровграда, каже да је Дудов у другој половини прошлог века, тачније педесетих, у неколико наврата долазио у свој родни град, али да је то чинио без икакве помпе и да се јавио само неколицини људи које је желео да види…

ТУЦАКОВИЋ О ДУДОВУ

ПОЗНАТИ редитељ и филмски критичар Динко Туцаковић је својевремено о Дудову рекао да је он хтео да филм буде његово оружје у борби за бољи свет за све, без обзира на класне и друге разлике, али да свет ни њега, ни неке друге посвећене уметнике данашњег времена, није хтео да чује.

Аутор: Витомир Ћирић

Извор: Вечерње новости