Histerija oko dana sećanja

Datum objave: četvrtak, 13 avgusta, 2015
Objavljeno u Oluja
Veličina slova: A- A+
Nebojsa_Krstic-a7a8aac8Nebojša Krstić

Iznenadila me je histerija i negativna energija koja se izlila na predlog premijera Vučića da se lideri zemalja zapadnog Balkana dogovore o zajedničnom danu sećanja na sve žrtve u sukobima devedesetih.

Već na nagoveštaj da će Vučić 27. avgusta na bečkom samitu posvećenom zapadnom Balkanu predložiti zajednički dan sećanja na sve žrtve, reagovao je hrvatski premijer Milanović odbacivši ideju uz obrazloženje da „niti mi ikome propisujemo praznike i dane žalosti, niti će iko to nama”. Potom je Hašim Tači poručio iz Prištine da Vučićev predlog predstavlja „relativizaciju i ponovno pisanje istorije”. Dodao je i da „ne možemo izjednačiti one koji su podsticali, organizovali i počinili genocid s onima koji su branili svoje domove”. A onda se oglasio i Bakir Izetbegović: „Vučićeva inicijativa o zajedničkom danu sećanja preuranjena je i nedorečena.” Prema njegovom mišljenju, inicijativi mora da prethodi završetak procesa stabilizacije i normalizacije ukupnih odnosa u regionu.

Ideja zajedničke komemoracije, naizgled prirodna i prigodna, sudeći po brzini i sadržaju reakcija, jako je uznemirila regionalne lidere i primorala ih da reaguju kao poliveni vrućom vodom. Zašto? Čemu takva reakcija?

Gde je premijer Milanović pronašao Vučićevu nameru ili želju da Hrvatskoj propisuje praznike i dane žalosti? Gde je čuo da ga Vučić poziva da on to propisuje Srbiji? Gde je Hašim Tači u ideji srpskog premijera pronašao relativizaciju bilo kog zločina? Gde je uočio skrivenu nameru da neko ponovo piše istoriju? Odakle mu ideja da neko želi da izjednačava bilo koga i bilo šta? Kako gospodin Izetbegović zamišlja „završetak procesa stabilizacije i normalizacije ukupnih odnosa u regionu” bez konkretnih akcija koje bi doprinele stabilizaciji i normalizaciji?

Erupcija nasilja u Srebrenici i nedolična proslava „Oluje” sa „pevanjem i pucanjem”, to jest sa vojnom paradom i Tompsonovom ustašoidnom terevenkom u organizaciji Vlade Republike Hrvatske, na veoma su slikovit i poučan način pokazale koliko je mir i stabilnost regiona fragilna stvar. U isto vreme, oba događaja su pokazala i da nema dovoljno velikog koraka u normalizaciji odnosa zemalja bivše Jugoslavije koji se ne bi mogao poništiti, u tili čas, nepromišljenim potezom neke od zainteresovanih strana. Pokazala su i da je mir u regionu vrednost na kojoj se mora raditi stalno i uporno i na koji se mora misliti uvek, naročito kada su u pitanju datumi i jubileji oko kojih se koncentriše višak pažnje i emocija. U tumačenju razloga za ishitrene negativne reakcije, analitičari su istakli da svaki od trojice političara koji su predlog odbili ima valjan motiv.

Pa je rečeno da Tačiju, u trenutku kada pritiska skupštinu da protiv svoje volje osnuje specijalni sud za ratne zločine OVK, mirotvorni predlog koji dolazi iz Srbije nikako ne odgovara. Milanović je, praktično, proslavom „Oluje” i akcijom oko Piranskog zaliva, već započeo kampanju za parlamentarne izbore, te zato mora da pokaže čvrst stav prema „srpskom pitanju”. Izetbegović nema akutnu potrebu, ali se podrazumeva da njegovi glasači uvek očekuju od njega ponašanje kakvo je odbijanjem predloga i ispoljio. Dakle, sva tri lidera imaju alibi za svoje postupke i motiv koji u demokratskim društvima predstavlja neupitnost-potrebu da ne izgube glasove, da im ne padne rejting.

Negde sam pročitao da je jedna od zamerki Vučiću, odavde, iz Srbije, da mu je predlog u stvari „marketinške” prirode. Zašto bi, pitam se, Vučiću odgovaralo da u vreme porasta animoziteta prema komšijama, animoziteta kome je, osim nasilja u Srebrenici i proslave „Oluje”, doprinela čak i vaterpolo utakmica Srbije i Hrvatske, tačnije odluka HRT-a da ne prenosi dodelu medalja samo da hrvatski gledaoci ne bi slušali himnu „Bože pravde”, zašto bi, dakle, Vučiću odgovaralo da predloži to što predlaže? Zar ne bi i njegovom rejtingu veću korist donelo dosipanje ulja na vatru, davanje vrelih izjava u kojima bi odgovarao na ono što se dešava ili govori u komšiluku, a za to materijala ima napretek? Zašto Vučić ne čini isto što i trojica pomenutih lidera? Zašto se ne sakrije iza svog dnevnopolitičkog interesa i ne hejtuje druge strane izvlačeći iz istorijskog konteksta samo ono što nama odgovara? Zašto radi sve suprotno tome, ono što mu ne donosi nikakav politički profit?

Naš region, tradicionalno, ima višak političara, a manjak lidera i državnika. Političar se brine za svoj rejting, državnik za interes zemlje koju vodi. Lider vodi svoju zemlju ka cilju koji je dobar za njegovu zemlju čak i ako javnost, poneta emocijama ili inercijom, to ponekad ne vidi.

Zato pitanje da li bi Vučićev predlog bio odbijen da ga je dala Angela Merkel treba da glasi: da li će region dobiti dovoljno punoletnih ljudi na čelnim pozicijama, onih koji će imati snage i hrabrosti da iskorače iz svojih likova i stave tačku na prošlost? Ili ćemo i dalje u višku imati one koji svoje narode tretiraju kao taoce korisne jedino dok životare u uslovima tinjajućeg sukoba koji služi kao pogonsko gorivo za političare bez kapaciteta da postanu državnici.

 

Izvor: POLITIKA, četvrtak 13. avgust 2015., str 14.

 

Vezane vijesti:

ISTRAGA POVODOM POKUŠAJA UBISTVA VUČIĆA – Jadovno …

VUČIĆ: AKCIJA “OLUJA” – ETNIČKO ČIŠĆENjE – Jadovno 1941.

Obilježen Dan sjećanja na stradale i prognane Srbe u akciji …

Oluja – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top