Хероји злочинци

Судећи по уобичајеном кич- националном драмолету који се одвијао на улицама хрватских градова протеклих дана са сврхом исказивања подршке „недужним“ хрватским генералима, подсјећајући визуално на материјализацију Тхомпсонових даворија, лако је извести опћи поучак: до части и статуса хероја доспијева се злочином
„Јако ми је жао што морам судити припадницима Хрватске војске, поготово сада када палимо свијеће за Вуковар и када смо навикли да је овакве окрутне злочине чинила супротна страна“, рекла је суткиња Жупанијскога суда у Сиску Сњежана Мркоци пошто је изрекла поновну ослобађајућу пресуду ХВ-овцима који су признали злочин над трима женама цивилима у Новској 1992. године. Искористивши нечасно свој судачки ауторитет, Мркоци је убила несретне, невине жртве по други пут. Бијаше то баш на мој рођендан, 25. студенога 2010. И нитко, замислите, није јавно заплакао, организирао мученички мимоход, сјекао се стаклом, бискупи нису пожурили стопити се у заједничкој молитви с народом у једну душу кршћанску, звона на црквама нису се огласила у знак ламента над домовином…

Сви недужни
Поновно амнестирани хероји, тко зна који по реду, своје су домољубље доказали масакром над цивилима, мотивирани чистом мржњом према широко схваћеном појму непријатеља. Судећи по уобичајеном кич-националном драмолету који се одвијао на улицама хрватских градова протеклих дана са сврхом исказивања подршке недужним хрватским генералима, подсјећајући визуално на материјализацију Тхомпсонових даворија, лако је извести опћи поучак: до части и статуса хероја доспијева се злочином.
На осјечким демонстрацијама поносно се махало и транспарентима с Главоњиним ликом који је након акумулаторских здравица и лешева у Драви недужан осуђен на циглих осам година, у међувремену херојски збрисавши у сусједну БИХ. Пресуда Мирку Норцу, првоме хероју недужно осуђеном у организацији хрватскога правосуђа, који је вјежбао храброст херојски циљајући у потиљак старицама, изазвала је, сјећамо се, такођер шок, и спонтано изњедрила групни портрет „госпићких драговољних узника“, међу којима се као најмаркантнији просвједник праведник кочоперио министар Дадо.
Недужне починитеље злочина над Александром Зец и њезиним родитељима први предсједник Фрањо Туђман одликовао је за херојски чин. Услијед слика спаљених хрватских села и полусрушених градића након херојске акције „Олуја“, Најдражи Чисти Хрват, иако с унуцима полусрбима, на книнској тврђави изговара у екстази ретропрофетске ријечи: „Коначно чиста Хрватска, каква није била од времена краља Звонимира!“ Та Докторова реченица, не налазећи утемељења ни у хисторијском, ни у демократском дискурсу, али зато да у геноцидном начелу, одала је бит свеукупнога политичког пројекта пониклога у неинтелигентној глави искомплексиранога човјека који се волио доживљавати повјесничаром и вођом с властитом визијом и мисијом. Осим етничке чистоће и ултранационализма, темељеног првенствено на србофобији, Туђман је заговарао и хумана пресељења (еуфемизам за етничко чишћење), антисемитизам, безбројне повијесне фалсификате у својим болесним интерпретацијама објављиванима у књигама чудних наслова, ваљда на чистом хрватском језику, чини се савршено погађајући укус масовне националне публике којој су се итекако свиђале његове мисли и идеје. У својој књизи „Етничко чишћење – злочин стољећа“ проф. Светозар Ливада каже како очеви рата не маре за минуле догађаје, „они су Херострати, Хитлери у малом сокаку, јуре хисторију преко лешева својих суграђана и сународњака“.

Анонимни хуманисти
Но двадесет година прешућивања злочина уиме Нације, Домовине и младе Државе, злочиначких интерпретација политичара, судаца, јавних интелектуалаца и повјесничара које су увијек водиле к амнестирању истих те, паралелно с тиме, двадесет година прешућивања правих херојстава која су ауторски „потписали“ многобројни анонимни хуманисти знајући да се без људскости не гради ништа, па тако ни, наводно дуго жељена, држава – одвели су хрватску нацију у правцу најзлоћудније схизофреније: порицања истине која је одавна позната али не и призната. Идентифицирајући се са злочином – постајемо злочинци, селектирањем чињеница – бирамо полуистине и лажи, с крименом на души удаљавамо се од ње и продајемо је – зна се коме.
Познајем много људи који су у току и послије рата помагали својим суграђанима „непријатељима“, идентифицирани с њиховом патњом, не истичући никада своје заслуге – а и боље је да су задржали своју анонимност, јер бојим се да би њихов хуманизам био доживљен као издаја у народу који се плаши властите повијести, дакле Себе, презирући тако истину јер није романтичарски црно-бијела. Овај народ не занима да зна, он мисли да би му истина одузела Државу, ту фамозну светињу која му се свих ових година смије у лице, а највише несретницима који су наивно и занесено за Њу дали дословно све па им није преостало ништа друго осим да је бране у добру и у злу – бранећи заправо себе.
Два истинска хероја, мени особно најдража, оба страдала од „различитих“ злочиначких руку у првој години рата, Синиша Главашевић и Јосип Реихл-Кир, трагични су доказ језивих политичких манипулација и лажи; док су првоме спуштали телефонску слушалицу у Загребу, реагирајући тако на његове вапаје из опкољеног Вуковара, за другога су наручили атентатора из Аустралије да би прекинули његова миротворна настојања у преговору с побуњеним Србима у источној Славонији, оптуживши побуњенике за његово страдање.
Разговарајући недавно с једном својом матурантицом, примијетила сам два велика ожиљка на њезиној руци. На мој упитни поглед одговорила је мирно: „Од гелера… за ‘Олује’, у колони…“ Баш ми је жао што јој на то нисам рекла да не измишља, правдајући то великим домољубним истинама које може срушити једна „обична“ бразготина.

Пише: Мира Бићанић

Извор: СНВ НОВОСТИ