Хапшења, терор и депортације

Тада су ухапшена 504 Србина. Отјерани су у Загреб, па у Копривницу, а затим у Госпић. Свугдје су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Сви су они касније, у јулу мјесецу 1941. године, поубијани у Јадовну на Велебиту.

У августу 1941. године усташе подузимају и другу масовну мјеру ликвидације Срба – њихово исељавање у Србију. Исељавање врше странци-усташе и домаће усташе, те једна чета усташа-кољача из Херцеговине. Тада је исељено 600 богатијих породица (око 2.500 људи). Том су приликом, у ноћи 4/5. август 1941. године, усташе масакрирале и из чиста мира убиле пет Срба.

Нешто касније отјеране су и у Јасеновцу побијене све породице Жидова.

Одмах затим, Нијемци су у српске куће, али и у српске породице депортирали више десетина словенских породица, које су исељене из Словеније (Штајерске).

Усташе на имања исељених Срба колонизирају око 600 усташких породица. То ће бити један од главних ослонаца усташкој власти јер су ове породице често и наоружане. Таквих колониста има у свим селима и представљају реалну опасност за преостали дио српског живља. Ови елементи су значајан ослонац усташке обавјештајне службе на цијелом подручју.

Каснији развој догађаја довест ће ове „колонисте” до деморализације и првом појавом партизана масовно ће напуштати српске куће у селима и враћати се у крајеве одакле су дошли.

Хапшење и убојство око 500 људи у Јадовну и масовно исељавање Срба у Србију, те појединачна убојства у Грубишном Пољу првенствено су за циљ имали заплашити и физички ликвидирати Србе. Преостали Срби су се одлучили на отпор.

На подручју источне Билогоре постојала је оружана група Гедеона Богдановића Геце.

Богдановић је још 1938. године побјегао из југославенске војске, јер је као подофицир претукао једног официра који га је малтретирао. С њим је повремено био Стево Павић из Зринске. У љето 1941. године, кад су усташе исељевале Србе, тој су се групи придружили Никола Данчиловић Кукта и Ђуро Кљаић, оба млади сељаци из Малог Грђевца, а касније и Дмитар Данчиловић Лисац из Бачковице.

Уласком у групу браће Данчиловић и Кљаића, Богдановићева група мијења своју физиономију. Од групе која се сакрива пред старом влашћу, она постаје оружана група која се бори против нове усташке власти. Она то постаје када је Богдановић ликвидирао усташу, таборника из М. Грађевца и усташког доушника из Зринске. То је тада једина оружана група на источној Билогори. Једино су пушке те групе тада пуцале на усташе на источној Билогори. Нијемци и усташе уцијенили су у то вријеме Гедеона Богдановића и тражили га патролама по Билогори.

У јесен 1941. године у борби су погинули Кљаић и Павић, док су се Никола Данчиловић и Дмитар Вукашиновић борећи се извукли из опкољења. Од тада су везу с Богдановићевом групом тражили Трбојевић и Милан Попара.

У то се вријеме разбуктао устанак у Србији и Босни, Банији, Кордуну и Лици. Јавиле су се прве партизанске групе у Славонији и Мославини. Све ово дало је подстрек за оружану борбу на Билогори. Усташе, након што је њихов покушај ликвидације Срба дигао Србе на устанак, прелазе на тактику прекрштавања, позивања на рад у Њемачку, а касније, марта 1942. године, и у домобранство. Мањи број Срба у Грубишном Пољу се покрстио, а већина се није дала покрштавати – они су били спремни за оружану борбу.

Крајем фебруара 1942. године усташе и жандари откривају Гедеона Богдановића. Двадесет девет усташа и жандара опкољавају Гедеона у једној осамљеној кући у Турчевић Пољу. Борећи се пушком и бомбом Богдановић успјева да убије двојицу усташа, а рани тројицу, те да се извуче из куће и спаси укућане (Николу Микелића, његову мајку и сестру). Борба је била управо драматична – у ноћи, по зими и у дебелом снијегу. Та је борба далеко одјекнула и том својом борбом Гедеон Богдановић постао је народни херој Билогоре.

До формирања прве партизанске једнице долази тек крајем марта у Малој Јасеновачи. Формирању је присустовао дио масловачког одреда са Павлом Вукмановићем Стипом на челу.

Билогорска чета је испрва имала 18 бораца. За командира је изабран Гедеон Богдановић.

Тим даном и с том четом почиње шира политичка и организирана партизанска војничка оружана борба у Билогори. Чета је у августу исте године бројила већ око 100 бораца.

Прва јој је акција напад на жељезничку станицу Шпишић–Буковица, гдје су заробљена два карабина. У другој је заробљено шест карабина, а у трећој акцији један пушкомитраљез (Бановић Ђуро Чекић).

У селу Тополовици чета у јуну разоружава 12 домаћих усташа.

Значајнија борба тог раздобља одиграла се у шуми код Мале Ператовице. Тада чета разбија двије сатније домобрана. Заробљено је око 30 домобрана са свом ратном спремом. У тој борби погинуо је Томо Релић Арап, први погинули партизан Билогорске чете.

Као и остали партизани, пуштали су све заробљене домобране (а у прво вријеме и неке жандаре и усташе) да би разбили непријатељску пропаганду о четничко-комунистичким звјерствима.

Од свог формирања до половице јула 1942. године, Билогорска чета је од усташких посада очистила цијели терен котара Грубишно Поље. Тиме, међутим, нису били обухваћени усташко упориште Грубишно Поље, Велики Грђевац и Велики Зденци на југу и Вировитица на сјеверу.

Почетком августа 1942. године чета броји 105 људи, сврстаних у три вода.

Устанак на Билогори носе Срби све до половине 1943. године.

Појавом и јачањем партизана активира се и ХСС (његово руководство). Раде на спречавању судјеловања присташа ХСС-а у НОБ-у. Директно оптужују партизане да су четници или комунисти и проповиједају политику чекања.

ХСС не жели уништење усташа, она жели само да их замијени на власти, па зато шути о њиховим звјерствима.

Врше широку агитацију за одлазак у домобранство, помажући тако усташама да се одрже.

< Окупација и успостава усташке власти                Садржај                        Напад партизана и усташка одмазда >