Handke pešice obilazi mesta na Kosovu: Osećam se lepo i spokojno među Srbima

Veliki austrijski pisac Peter Handke kaže da će na Kosmetu pešice posetiti mnoga srpska sela i manastire i obići geološka i arheološka nalazišta.

– Osećam se lepo i spokojno među Srbima, posobno ovde u Velikoj Hoči – ističe Handke za Srnu.

Handke, koji je u parohijskom domu u Velikoj Hoči, sa suprugom Sofijom, Francuskinjom, prisustvovao jutarnjoj liturgiji, pojašnjava da je njegovo „najveće i jedino oružje – reč i snaga da ono što oseća u srcu pretoči na papir“.

– Čuo sam od Srba da kuća stoji na zemlji, ali joj temelje drži žena. To je dobra poslovica koju sam u prilici da oživim upravo u domu paroha Milenka. Njegova supruga Rada je domaćica, žena oko koje se sve u ovom domu vrti, kao što se, kako veli, hrišćanstvo vrti oko tri prsta – kaže Handke.

Reč i sloboda su moja moć

On navodi da „nije moćan čovek“, već da su mu „jedina moć – reč i sloboda koju mu niko ne može oduzeti“. Handke objašnjava da mu „najveću bol zadaje to što Kosovo i Metohiju osmatra isključivo iz automobila u pokretu“.

– Vožnja , vožnja… Brže, brže…to je parafraza života pripadnika srpske zajednice na Kosovu i Metohiji – kaže Handke.

On pojašnjava da će mesec – dva provesti na Kosovu i Metohiji i da će moći pešice da obiđe srpska sela, manastire, izvorišta reka i da će sa suprugom prespavati, potpuno opušteno, u nekom od hotela u vlasništvu Albanaca.

Pisac podseća da je Srbiju i Republiku Srpsku upoznao pešačeći od mesta do mesta. Bračni par Handke odaje da se ugodnije oseća, jer su zajedno na Kosmetu u Velikoj Hoči.

Doček za priču

Handkeovi su zahvalni proti Milenku i njegovoj supruzi Radi što su im priredili doček „koji mora biti ispisan na nekoj od stranica u okviru planiranih priča o Kosovu i Metohiji i sudbini Srba i izolovanim sredinama, kao što je Velika Hoča“.

Handke se seća 1996. godine kada je prvi put u Kosovu Polju u prepunoj sali predstavljao zapise iz „Zimskog putovanja“ i ističe da je taj veličanstveni skup ostavio neizbrisiv trag u njegovom životu.

– Posle Kosova Polja doživeo sam da u Prištini bude samo dvadesetak Srba i dva mala Albanca – navodi Handke, prisećajući se da mu je domaćin bio Petar Sarić, književnik sa Kosova i Metohije.

Samoća Kosova Polja

Ta životna istina je, kako pojašnjava, odraz samoće Kosova Polja i Srba. Njegova supruga Sofija kaže za Srnu da je ponosna što je doživela da baš u Velikoj Hoči, poznatoj po tolikom broju crkava, prisustvuje bogosluženju.

– Ima kod nas u Parizu pravoslavna crkva, ali to je ruska. Ovde sam prisustvovala pravoslavnom srpskom običaju i to je nešto što se mora preneti na papir.
Mora ostati zapisano, jer je naša najveća i jedina snaga reč i podrška jedno drugom i podrška onima koji su čiste iskonske duše – kaže ona.

Bračni par Handke otkazao je prisustvo liturgiji u Visokim Dečanima, jer su odlučili da posetom porodici Dejana Baljoševića, gde su pozvani na ručak, upotpune sliku o domaćinskom, nesvakidašnjem odnosu Srba iz Orahovca i Velike Hoče prema gostima, ljudima dobre volje.

(Fejsbukreporter)

Izvor: SRBI NA OKUP

Vezane vijesti:

Moje Kosovo je moja duša, a dušu mi niko oteti ne može

Film o rušenju srpskih crkava na Kosmetu (video)

Mati Makarija: Na otetom Kosmetu pravda za Srbe ne postoji