Gučevo – prva bitka Broza i Draže

Posle 99 godina u rovovima gde se 7. septembra 1914. odigrala Drinska bitka, najstrašnija u 1. svetskom ratu.

Kota 708, grobnica junaka koji su 55 dana odolevali austrougarskoj ofanzivi, skrivana je od Srbije.

Beskrajne izukrštane pruge rovova, zemunica i kratera iz Prvog svetskog rata protežu se i posle 99 godina duž grebena podrinjskih planina Gučeva, Boranje i Jagodnje, prirodnog grudobrana zapadne Srbije. Na tim visovima, od Gučeva do Mačkovog kamena, 7. septembra 1914. godine počela je najstrašnija bitka Velikog rata, tokom druge austrougarske ofanzive. Braneći vis Eminove vode i kotu 708 tokom 55 dana krvavih borbi žrtvovale su se hiljade srpskih vojnika.

Stari Podrinjci pričali su, da je dugo posle bitke goli vrh Gučeva, spržen topovskim projektilima, blistao od avetinjske fosforescentne zelenkaste svetlosti koju su oslobađala nepokopana tela. Šuma je ponovo izrasla i delimično sakrila rane bitke na izmučenoj zemlji. Ipak, ni vekovne kiše, snegovi i naslage lišća nisu zatrpale rupu koja je nekad bila zemunica. I danas iz nje proviruje nagorela greda. Nešto dalje su ostaci kamenog zidića koji je štitio mitraljesko gnezdo. Ako se zagrebe zemlja ispod debelog sloja lišća, lako se pronađe čaura ili šrapnel. Ili deo kosti. Ljudske. Ali niko ne dolazi da zapali sveću na ovom strašnom i svečanom mestu.

– Ovuda prolaze samo šumari, drvoseče i poneki planinar i ne znajući da je tu grobnica junaka koji su 55 dana zadržavali austrougarsku ofanzivu ka unutrašnjosti Srbije. Ovo mesto je skrivano od Srbije – kaže Žarko Ćosović, predsednik udruženja „Memorijalna izložba Bitka na Drini“ iz Banje Koviljače.

MAŽORETKINJE VAŽNIJE

Prošle godine Srbija je dobila prvu memorijalnu galeriju Bitke na Drini u Banji Koviljači.
– Na opštinskom konkursu projekata nevladinih organizacija dobili smo za galeriju 50.000 dinara. Mažoretkinje su dobile nekoliko puta više. Samo je Direkcija za razvoj Banje Koviljače pokazala da vodi računa o nacionalnom identitetu i dala nam prostorije na korišćenje. Poseta je iznad svih očekivanja, na hiljade ljudi je prošlo kroz tridesetak kvadrata izložbe – kaže Žarko Ćosović.

Dok smo raskaljanim šumskim putem prelazili tri kilometra od gučevskog proplanka Crni vrh, gde se nalazi spomen-kosturnica do „krvave kote 708“, pričao nam je da je Gučevo 1914. bilo kapija Jadra i puta za prodor ka Valjevu. Komandant austrougarske Balkanske vojske Poćorek je po svaku cenu želeo da osvoji Gučevo. Na njega je usmerio 125.000 ljudi, 165 topova i 92 mitraljeza. Kapiju Srbije branilo je 60.000 srpskih vojnika sa 88 topova, gotovo bez municije, i 43 mitraljeza.

– Za samo desetak kilometara fronta ratovalo je 180.000 ljudi – priča Ćosović pokazujući stare grudobrane koji neprekidno prate i oivičuju šumski put. S leve strane su, na nizbrdici, srpski, a s desne se uzdižu austrougarski.

– Čuvena Brozova fotografija u austrijskoj uniformi kad nišani naniže, na srpske rovove, napravljena je na Gučevu – procedio je Ćosović.

Uzdanica Beča na gučevskom frontu bila je 42. hrvatska domobranska divizija, koja je nadimak „vražja“ stekla čineći nezapamćene zločine nad civilima u Mačvi. Oni su prećutani u obe Jugoslavije jer su ih počinili pukovi iz Zagreba, Karlovca, Siska, Osijeka, Varaždina, Sinja, Otočca, Sarajeva, Tuzle, Mostara.

– Oni su bili najfanatičniji austrougarski vojnici. Na pozive srpskih branilaca „ljudi, ne pucajte, braća smo“ odgovarali su uraganskom vatrom – priča Ćosović.

Mreža rovova je sve gušća kako se bližimo vrhu planine. Na Eminovim vodama deli ih samo desetak koraka.

– Srpska vojska ostala je bez artiljerijske municije, a neprijatelji su neprekidno zasipali granatama vrh Gučeva štiteći napredovanje svoje pešadije. Zato su vojnici Drinske i Kombinovane divizije noću kopali rovove što bliže neprijateljskim. Bombe su postale njihova artiljerija, a glavno oružje bajonet. Njima su svakog dana iznova osvajali položaje s kojih ih je potisnula vatra austrougarskih topova. Bila je to najstrašnija i najduža bitka prsa u prsa u Velikom ratu – priča Ćosović dok hodamo kroz dugi rov koji vijuga između drveća.

– Bitka na Drini je predstavljala prvu „rovovsku vojnu“ u Prvom svetskom ratu i pokazala je kako će izgledati rat pre nego što se linija fronta stabilizovala u severnoj Francuskoj – kaže penzionisani pukovnik mr Dragan Krsmanović, istoričar i viši arhivista, nekadašnji načelnik Vojnoistorijskog arhiva.

On je stručni vođa projekta udruženja „Memorijalna izložba Bitka na Drini“ da se uredi i obeleži staza kroz gučevsko bojište i da se ono otrgne od zaborava. Ožiljci bitaka su još duboki, naročito oni iz lagumskih bojeva koji su prvi put u Velikom ratu vođeni na Gučevu. O njima svedoče ogromni krateri, prečnika 16 a dubine oko sedam metara.

Njihovu tajnu otkrio nam je istoričar-amater Mića Tomić, koji sakuplja svedočanstva o Prvom svetskom ratu.

– Moj đed, miner, podnarednik Drinske divizije potkopao je austrijske položaje i digao ih u vazduh – kaže Tomić.

KOSTURNICA UTONULA U TAMU

Samo deo kostiju žrtava Drinske bitke sahranjen je u kosturnici na Gučevu koju je 1929. o svom trošku podiglo Udruženje rezervnih oficira i ratnika. Hrvatski političari protivili su se veličanju ove bitke.
– Niko nije mogao iz zemlje da izvadi ljude pretvorene u prah i pepeo. Oni počivaju po celom Gučevu. Zato molimo državu da posle 99 godina samo malo pomogne i uredi šumski put, da ljudi mogu da dođu i odaju poštu junacima koji su se žrtvovali za Srbiju – priča Ćosović dok obilazimo kosturnicu s koje puca pogled na Mačvu, Podrinje i bosansku obalu s koje je 55 dana padala čelična kiša u jesen 1914. godine.
– Sa grba Srbije na spomeniku nestalo je jedno ocilo. Popucale su i kamene klupe s usnulim lavovima koji čuvaju kosti ratnika. Neko je pokrao i delove metalne ograde. Ukradeni su kablovi reflektora koji su osvetljavali spomenik, koji se ranije izdaleka video kao svetionik. Sad je potonuo u tamu. Bojim se da će tako završiti i Srbija, koja zaboravlja svoje junake – priča Ćosović.

Krajem septembra 1914. Austrougari su doveli sveže snage i počeli da potiskuju Srbe s Eminovih voda u podnožju kote 708. Tomićev deda s rudarima prokopao tunele ispod nogu neprijatelja i minirao ih. Eksplozija je izgledala kao erupcija vulkana.

Jesen 1914. bila je izuzetno maglovita, kiša je pljuštala često, bitka se vodila u oblacima. Srpski zakloni u drugoj liniji su kao lastavičja gnezda visili na najstrmijim padinama gde nije mogla da pogodi austrougarska artiljerija. Zato su Austrougari koristili zapaljive granate i bojne otrove. I to su srpski junaci izdržali, uprkos očajnom snabdevanju.

– Trupe operativne vojske trpe najveću oskudicu u obući, odeći i logorskoj opremi. Ogroman broj obveznika ratuje u svom dotrajalom seljačkom odelu. Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marševima ogromna rastojanja i potpuno bosi stupaju u borbu – pisao je ogorčeno vojvoda Stepa Stepanović vladi u Nišu.

Ratni liferanti su naplaćivali opremu koja nije stizala na front, a saveznici nisu slali municiju koju su obećali ako srpska vojska napadne Austrougarsku preko Srema, po cenu strašnih žrtava.

– Brdske i haubičke municije gotovo da nema. Na frontu Gučevo-Kostajnik brdske baterije stajale su bez dejstva kad je pomoć bila najpotrebnija – pisao je vladi komandant srpske treće armije Pavle Jurišić Šturm.

Uprkos svemu, austrougarska pešadija nije uspevala da ovlada planinama od Gučeva do Mačkovog kamena.

– Nesalomivo raspoloženje Srba za borbu uništavalo je više puta i one uspehe koji su postignuti u toku nekoliko dana i sa velikim žrtvama – piše u austrougarskom divizijskom izveštaju sa Gučeva.

Kada topovima nije uspeo da otera srpske vojnike, Poćorek je na kotu 708. poslao 25. zagrebačku pukovniju.

– U njoj su bili Josip Broz, Vlatko Maček, Miroslav Krleža, a verovatno i Srbin Svetozar Pribićević. Svi su oni bili značajne političke ličnosti u Kraljevini SHS i Jugoslaviji ili SFRJ. Zato je Bitka na Drini prećutkivana. Naročito ako znamo da je Gučevo branio i Dragoljub Mihailović, vodnik u Trećem prekobrojnom puku Drinske divizije. Na Gučevu se odigrala prva bitka Draže i Tita, u kojoj je Broz izgubio. Njegova četa je potučena do kolena i on to nije zaboravio – kaže mr Krsmanović.

Uprkos presudnom značaju bitke na Gučevu za slom austrougarske ofanzive ona je gotovo prećutana u istoriji.

– Jedan od razloga je taj što se na Gučevu vide greške srpske vrhovne komande i vlade. Drugi, važniji je što se baš na Gučevu pokazala upornost u borbi i okrutnost prema civilnom stanovništvu naše „jugoslovenske braće“. Već od 1918. bilo je neprimereno to potencirati – kaže mr Dragan Krsmanović, nekadašnji načelnik Vojnog arhiva.

POĆOREKOVE USTAŠE

Germanizovani Slovenac Oskar Poćorek, komandant austrogarske Balkanske vojske, patološki je mrzeo Srbe. Govorio je da Austrougarska neće imati mira dok Srbiju ne baci na kolena. Na Gučevo je uputio, kao najveću uzdanicu, 42. hrvatsku domobransku diviziju.
– Komandant je bio Stjepan Sarkotić, veliki neprijatelj jugoslovenstva i Srbije.
Od kraja Prvog svetskog rata do 1929. rukovodio je „hrvatskim komitetom“ u Beču, prethodnicom ustaša. Na čelu komiteta zamenio ga je Ante Pavelić – kaže mr Krsmanović. U 25. pukovniji, gde su ratovali Josip Broz i Vlatko Maček, bio je i Slavko Štancer, koji će 1941. godine postati prvi čovek u vojsci NDH.

Gučevo i cela bitka na Drini bili su tabu u vreme komunizma, kaže Aleksandar Dumić.

– Moj otac zaslužio je na Gučevu Karađorđevu zvezdu, a preko Albanije je nosio starog kralja Petra na leđima. Na Kajmakčalanu je izgubio desnu ruku. Porodicu su mu pobili Austrougari. Posle Drugog svetskog rata komunisti su mu uzeli kuću. Kad sam pošao u gimnaziju profesorka me je izvela pred razred i rekla: „Ovo je sin vajnog heroja koji je ratovao za ništa, za kralja i njegove eksploatatore.“ Tek tad sam saznao da je moj otac junak. Nije dao da se u kući priča o balkanskim ratovima i svetskom ratu, ali ni to nije vredelo. Tito nije opraštao gučevskim junacima koji su ga oterali iz Srbije – priča Dumić dok se probijamo kroz rovove na Eminovim vodama.

Podnarednik „vražje divizije“ Josip Broz jednu medalju, od dve koje je dobio u Prvom svetskom ratu, zaradio je na srpskom frontu, podseća mr Krsmanović.

– Za jednog podoficira veoma brzo je napredovao i bez sumnje je učestvovao u borbama najpre u Mačvi, a potom na Drini, najverovatnije na mostobranu kod Ade Kurjačice i Jelava, a nakon toga na grebenu Gučeva. Pošto je bio izviđač sigurno je isleđivao zarobljenike i prikupljao podatke od civila, što ga dovodi u tesnu vezu sa zločinima. Nisam našao materijal o njegovom ponašanju u ratu, ali se za njega vezuje priča o pokušaju silovanja i hapšenju. Njegovi biografi su to prepravili u hapšenje zbog antiratne propagande, što je potpuna neistina. Sve su to razlozi zbog kojih se ćutalo, a i još se ćuti o bici na Drini – kaže mr Dragan Krsmanović.

A za Gučevo je još 1915. čuo ceo svet. Pola godine posle bitke, američki novinar Džon Rid je obišao ovo polje smrti i sa njega poslao potresnu reportažu.

– Na jednoj strani brisanog prostora bili su srpski rovovi, na drugoj austrijski. Jedva ako ih je delilo desetak metara. Teren između rovova bio je pretvoren u nepravilne gomile zemlje. Pogledavši bolje, videli smo strašnu stvar: iz ovih malih gomila štrčali su komadi uniformi, lobanje sa ulepljenom kosom, krvave kosti koje su virile iz vojničkih čizama. Hodali smo po mrtvima. Tako mnogo ih je bilo, ponekad bi nam noge upale u jame trulog mesa, drobeći kosti. Punih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani, 10.000 njih – zabeležio je Rid.

– Bezbroj puta slušao sam priče seljana kako su na Gučevu čuvali stoku po livadama pokrivenim ljudskim kostima. Pre nekoliko godina stari čobanin je naišao na bajonet koji je virio iz zemlje i počeo da kopa oko njega. Iskopao je kostur u klečećem stavu koji drži pušku. To je bio srpski vojnik koji se spremao da iskoči iz rova kad ga je zatrpala zemlja od eksplozije – kaže Ćosović.

Autor: Boris Subašić; 08. septembar 2013.

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI