Гучево – прва битка Броза и Драже

После 99 година у рововима где се 7. септембра 1914. одиграла Дринска битка, наjстрашниjа у 1. светском рату.

Кота 708, гробница jунака коjи су 55 дана одолевали аустроугарскоj офанзиви, скривана jе од Србиjе.

Бескрајне изукрштане пруге ровова, земуница и кратера из Првог светског рата протежу се и после 99 година дуж гребена подрињских планина Гучева, Борање и Јагодње, природног грудобрана западне Србиjе. На тим висовима, од Гучева до Мачковог камена, 7. септембра 1914. године почела jе наjстрашниjа битка Великог рата, током друге аустроугарске офанзиве. Бранећи вис Еминове воде и коту 708 током 55 дана крвавих борби жртвовале су се хиљаде српских воjника.

Стари Подрињци причали су, да jе дуго после битке голи врх Гучева, спржен топовским проjектилима, блистао од аветињске фосфоресцентне зеленкасте светлости коjу су ослобађала непокопана тела. Шума jе поново израсла и делимично сакрила ране битке на измученоj земљи. Ипак, ни вековне кише, снегови и наслаге лишћа нису затрпале рупу коjа jе некад била земуница. И данас из ње провируjе нагорела греда. Нешто даље су остаци каменог зидића коjи jе штитио митраљеско гнездо. Ако се загребе земља испод дебелог слоjа лишћа, лако се пронађе чаура или шрапнел. Или део кости. Људске. Али нико не долази да запали свећу на овом страшном и свечаном месту.

– Овуда пролазе само шумари, дрвосече и понеки планинар и не знаjући да jе ту гробница jунака коjи су 55 дана задржавали аустроугарску офанзиву ка унутрашњости Србиjе. Ово место jе скривано од Србиjе – каже Жарко Ћосовић, председник удружења „Мемориjална изложба Битка на Дрини“ из Бање Ковиљаче.

МАЖОРЕТКИНЈЕ ВАЖНИЈЕ

Прошле године Србија је добила прву меморијалну галерију Битке на Дрини у Бањи Ковиљачи.
– На општинском конкурсу пројеката невладиних организација добили смо за галерију 50.000 динара. Мажореткиње су добиле неколико пута више. Само је Дирекција за развој Бање Ковиљаче показала да води рачуна о националном идентитету и дала нам просторије на коришћење. Посета је изнад свих очекивања, на хиљаде људи је прошло кроз тридесетак квадрата изложбе – каже Жарко Ћосовић.

Док смо раскаљаним шумским путем прелазили три километра од гучевског пропланка Црни врх, где се налази спомен-костурница до „крваве коте 708“, причао нам jе да jе Гучево 1914. било капиjа Јадра и пута за продор ка Ваљеву. Командант аустроугарске Балканске воjске Поћорек jе по сваку цену желео да освоjи Гучево. На њега jе усмерио 125.000 људи, 165 топова и 92 митраљеза. Капиjу Србиjе бранило jе 60.000 српских воjника са 88 топова, готово без мунициjе, и 43 митраљеза.

– За само десетак километара фронта ратовало jе 180.000 људи – прича Ћосовић показуjући старе грудобране коjи непрекидно прате и оивичуjу шумски пут. С леве стране су, на низбрдици, српски, а с десне се уздижу аустроугарски.

– Чувена Брозова фотографиjа у аустриjскоj униформи кад нишани наниже, на српске ровове, направљена jе на Гучеву – процедио jе Ћосовић.

Узданица Беча на гучевском фронту била jе 42. хрватска домобранска дивизиjа, коjа jе надимак „вражjа“ стекла чинећи незапамћене злочине над цивилима у Мачви. Они су прећутани у обе Југославиjе jер су их починили пукови из Загреба, Карловца, Сиска, Осиjека, Вараждина, Сиња, Оточца, Сараjева, Тузле, Мостара.

– Они су били наjфанатичниjи аустроугарски воjници. На позиве српских бранилаца „људи, не пуцаjте, браћа смо“ одговарали су ураганском ватром – прича Ћосовић.

Мрежа ровова jе све гушћа како се ближимо врху планине. На Еминовим водама дели их само десетак корака.

– Српска воjска остала jе без артиљериjске мунициjе, а неприjатељи су непрекидно засипали гранатама врх Гучева штитећи напредовање своjе пешадиjе. Зато су воjници Дринске и Комбиноване дивизиjе ноћу копали ровове што ближе неприjатељским. Бомбе су постале њихова артиљериjа, а главно оружjе баjонет. Њима су сваког дана изнова осваjали положаjе с коjих их jе потиснула ватра аустроугарских топова. Била jе то наjстрашниjа и наjдужа битка прса у прса у Великом рату – прича Ћосовић док ходамо кроз дуги ров коjи виjуга између дрвећа.

– Битка на Дрини jе представљала прву „рововску воjну“ у Првом светском рату и показала jе како ће изгледати рат пре него што се линиjа фронта стабилизовала у северноj Францускоj – каже пензионисани пуковник мр Драган Крсмановић, историчар и виши архивиста, некадашњи начелник Воjноисториjског архива.

Он jе стручни вођа проjекта удружења „Мемориjална изложба Битка на Дрини“ да се уреди и обележи стаза кроз гучевско боjиште и да се оно отргне од заборава. Ожиљци битака су jош дубоки, нарочито они из лагумских боjева коjи су први пут у Великом рату вођени на Гучеву. О њима сведоче огромни кратери, пречника 16 а дубине око седам метара.

Њихову таjну открио нам jе историчар-аматер Мића Томић, коjи сакупља сведочанства о Првом светском рату.

– Моj ђед, минер, поднаредник Дринске дивизиjе поткопао jе аустриjске положаjе и дигао их у ваздух – каже Томић.

КОСТУРНИЦА УТОНУЛА У ТАМУ

Само део костију жртава Дринске битке сахрањен је у костурници на Гучеву коју је 1929. о свом трошку подигло Удружење резервних официра и ратника. Хрватски политичари противили су се величању ове битке.
– Нико није могао из земље да извади људе претворене у прах и пепео. Они почивају по целом Гучеву. Зато молимо државу да после 99 година само мало помогне и уреди шумски пут, да људи могу да дођу и одају пошту јунацима који су се жртвовали за Србију – прича Ћосовић док обилазимо костурницу с које пуца поглед на Мачву, Подриње и босанску обалу с које је 55 дана падала челична киша у јесен 1914. године.
– Са грба Србије на споменику нестало је једно оцило. Попуцале су и камене клупе с уснулим лавовима који чувају кости ратника. Неко је покрао и делове металне ограде. Украдени су каблови рефлектора који су осветљавали споменик, који се раније издалека видео као светионик. Сад је потонуо у таму. Бојим се да ће тако завршити и Србија, која заборавља своје јунаке – прича Ћосовић.

Краjем септембра 1914. Аустроугари су довели свеже снаге и почели да потискуjу Србе с Еминових вода у подножjу коте 708. Томићев деда с рударима прокопао тунеле испод ногу неприjатеља и минирао их. Експлозиjа jе изгледала као ерупциjа вулкана.

Јесен 1914. била jе изузетно магловита, киша jе пљуштала често, битка се водила у облацима. Српски заклони у другоj линиjи су као ластавичjа гнезда висили на наjстрмиjим падинама где ниjе могла да погоди аустроугарска артиљериjа. Зато су Аустроугари користили запаљиве гранате и боjне отрове. И то су српски jунаци издржали, упркос очаjном снабдевању.

– Трупе оперативне воjске трпе наjвећу оскудицу у обући, одећи и логорскоj опреми. Огроман броj обвезника ратуjе у свом дотраjалом сељачком оделу. Има пукова коjи полубоси прелазе форсираним маршевима огромна растоjања и потпуно боси ступаjу у борбу – писао jе огорчено воjвода Степа Степановић влади у Нишу.

Ратни лиферанти су наплаћивали опрему коjа ниjе стизала на фронт, а савезници нису слали мунициjу коjу су обећали ако српска воjска нападне Аустроугарску преко Срема, по цену страшних жртава.

– Брдске и хаубичке мунициjе готово да нема. На фронту Гучево-Костаjник брдске батериjе стаjале су без деjства кад jе помоћ била наjпотребниjа – писао jе влади командант српске треће армиjе Павле Јуришић Штурм.

Упркос свему, аустроугарска пешадиjа ниjе успевала да овлада планинама од Гучева до Мачковог камена.

– Несаломиво расположење Срба за борбу уништавало jе више пута и оне успехе коjи су постигнути у току неколико дана и са великим жртвама – пише у аустроугарском дивизиjском извештаjу са Гучева.

Када топовима ниjе успео да отера српске воjнике, Поћорек jе на коту 708. послао 25. загребачку пуковниjу.

– У њоj су били Јосип Броз, Влатко Мачек, Мирослав Крлежа, а вероватно и Србин Светозар Прибићевић. Сви су они били значаjне политичке личности у Краљевини СХС и Југославиjи или СФРЈ. Зато jе Битка на Дрини прећуткивана. Нарочито ако знамо да jе Гучево бранио и Драгољуб Михаиловић, водник у Трећем прекоброjном пуку Дринске дивизиjе. На Гучеву се одиграла прва битка Драже и Тита, у коjоj jе Броз изгубио. Његова чета jе потучена до колена и он то ниjе заборавио – каже мр Крсмановић.

Упркос пресудном значаjу битке на Гучеву за слом аустроугарске офанзиве она jе готово прећутана у историjи.

– Један од разлога jе таj што се на Гучеву виде грешке српске врховне команде и владе. Други, важниjи jе што се баш на Гучеву показала упорност у борби и окрутност према цивилном становништву наше „jугословенске браће“. Већ од 1918. било jе непримерено то потенцирати – каже мр Драган Крсмановић, некадашњи начелник Воjног архива.

ПОЋОРЕКОВЕ УСТАШЕ

Германизовани Словенац Оскар Поћорек, командант аустрогарске Балканске војске, патолошки је мрзео Србе. Говорио је да Аустроугарска неће имати мира док Србију не баци на колена. На Гучево је упутио, као највећу узданицу, 42. хрватску домобранску дивизију.
– Командант је био Стјепан Саркотић, велики непријатељ југословенства и Србије.
Од краја Првог светског рата до 1929. руководио је „хрватским комитетом“ у Бечу, претходницом усташа. На челу комитета заменио га је Анте Павелић – каже мр Крсмановић. У 25. пуковнији, где су ратовали Јосип Броз и Влатко Мачек, био је и Славко Штанцер, који ће 1941. године постати први човек у војсци НДХ.

Гучево и цела битка на Дрини били су табу у време комунизма, каже Александар Думић.

– Моj отац заслужио jе на Гучеву Карађорђеву звезду, а преко Албаниjе jе носио старог краља Петра на леђима. На Каjмакчалану jе изгубио десну руку. Породицу су му побили Аустроугари. После Другог светског рата комунисти су му узели кућу. Кад сам пошао у гимназиjу професорка ме jе извела пред разред и рекла: „Ово jе син ваjног хероjа коjи jе ратовао за ништа, за краља и његове експлоататоре.“ Тек тад сам сазнао да jе моj отац jунак. Ниjе дао да се у кући прича о балканским ратовима и светском рату, али ни то ниjе вредело. Тито ниjе опраштао гучевским jунацима коjи су га отерали из Србиjе – прича Думић док се пробиjамо кроз ровове на Еминовим водама.

Поднаредник „вражjе дивизиjе“ Јосип Броз jедну медаљу, од две коjе jе добио у Првом светском рату, зарадио jе на српском фронту, подсећа мр Крсмановић.

– За jедног подофицира веома брзо jе напредовао и без сумње jе учествовао у борбама наjпре у Мачви, а потом на Дрини, наjвероватниjе на мостобрану код Аде Курjачице и Јелава, а након тога на гребену Гучева. Пошто jе био извиђач сигурно jе ислеђивао заробљенике и прикупљао податке од цивила, што га доводи у тесну везу са злочинима. Нисам нашао материjал о његовом понашању у рату, али се за њега везуjе прича о покушаjу силовања и хапшењу. Његови биографи су то преправили у хапшење због антиратне пропаганде, што jе потпуна неистина. Све су то разлози због коjих се ћутало, а и jош се ћути о бици на Дрини – каже мр Драган Крсмановић.

А за Гучево jе jош 1915. чуо цео свет. Пола године после битке, амерички новинар Џон Рид jе обишао ово поље смрти и са њега послао потресну репортажу.

– На jедноj страни брисаног простора били су српски ровови, на другоj аустриjски. Једва ако их jе делило десетак метара. Терен између ровова био jе претворен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, крваве кости коjе су вириле из воjничких чизама. Ходали смо по мртвима. Тако много их jе било, понекад би нам ноге упале у jаме трулог меса, дробећи кости. Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани, 10.000 њих – забележио jе Рид.

– Безброj пута слушао сам приче сељана како су на Гучеву чували стоку по ливадама покривеним људским костима. Пре неколико година стари чобанин jе наишао на баjонет коjи jе вирио из земље и почео да копа око њега. Ископао jе костур у клечећем ставу коjи држи пушку. То jе био српски воjник коjи се спремао да искочи из рова кад га jе затрпала земља од експлозиjе – каже Ћосовић.

Аутор: Борис Субашић; 08. септембар 2013.

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ